Vesna Perić: Kraj humanizma u anti-utopijskoj trilogiji Besnilo, Atlantida i 1999 Borislava Pekića („Ulaznica“ 2007 – prva nagrada za esej)

Filed under: nagrađeni radovi,region,Ulaznica 2007 |

Uvodne odrednice

Trilogija Borislava Pekića,  Besnilo, Atlantida i 1999. je anti-utopijska povest koja anticipira propast Sveta i Čoveka. U podnaslovu 1999.  stoji – «Antropološka povest», a u predgovoru Atlantide B.Pekić navodi da je to «antropološki epos». Pekić se, dakle, u svom delu, bavi pitanjem o čoveku i suštinom njegove prirode. Neizbežno je, stoga, problematizovati humanizam i njegov kraj, koga Pekić nagoveštava u svom delu.
20. vek kao doba ubrzanog tehnološkog razvoja doneo je nova filosofska razmatranja i poglede na humanizam. Svakako da je u tom smislu najreprezentativnije filosofsko učenje Martina Hajdegera u delima O humanizmu   i Pitanje o tehnici   . Kraj humanizma Hajdeger vidi kroz prevlast tehnologije koja gubi svoju izvornu svrhu i postaje , poput «l’art pour l’art» – tehnologija radi same tehnologije. U Pitanju o tehnici Hajdeger će problematizovati suštinu same tehnike određujući je instrumentalno i antropološki.
I sam B.Pekić, pišući svoju trilogiju potkraj 20. veka, predviđa instancu u kojoj će čovečanstvo hiper-tehnološke ere biti zatočeno kao u beskonačnoj i bezizlaznoj petlji. Protagonisti Pekićevog dela pozicionirani su tako da već s početka upućuju na problem humanizma i pitanja o čoveku. Glavni junak Atlantide je po profesiji antropolog a glavni junak 1999. je arheolog. U Besnilu, glavni junak je smrtonosni virus-mutant, dakle, čovek je sveden na najubitačniji mehanizam prirode – virus. Nauka i tehnologija neraskidivo su vezane za čoveka.
Još jedan od ljudskih ekskluziviteta jeste umetnost. Govoreći o umetničkom delu u Izvoru umetničkog dela  , Martin Hajdeger se bavi pojmom tehne grč. kao načinom saznanja i iznošenja istine (grč. na videlo, te stoga umetnost, kao posebna ljudska, dakle – antropološka odrednica –  predstavlja čuvanje istine. Budući da je civilizacija u svom klimaksu došla do modela robotizacije i androidizacije, gubi se prvobitni cilj tehne kao saznanja. Menja se i slika sveta, što će M.Hajdeger elaborirati u spisu Doba slike sveta.  B.Pekić se u svojoj trilogiji upravo zadržava na pojmu slike sveta i pojavi subjekta. Model Drugog, kojeg usvaja čovek sa kraja 20. veka, nije ništa drugo do model mašinskog Drugog – robota, kao doppelgängera. Ovo će Pekić u Atlantidi predstaviti kao neumitnu opasnost i neposredni rat ljudi i robota, da bi u 1999. nakon svetske kataklizme, ostao Poslednji Čovek sa svojim Prvim Robotom. U Besnilu, pak, Pekić će ispitivati krajnju tačku humanizma kroz dijaboličku igru čoveka sa smrtnosnim virusom. Tačka u kojoj tehnologija ima svoj vrhunac istovremeno je beg od suštine ljudskog bića i udaljava ga od Rajskog vrta. U Atlantidi Pekić postavlja metaforu ovog nestalog otoka kao metaforu Raja i boravište Čoveka pre njegovog Pada. Pred sam kraj prošlog veka, još jedan nemački filosof i njegovo učenje biće od važnosti za pojam humanizma i njegovog kraja, a to je Peter Sloterdajk. On će u svom spisu Pravila za ljudski vrt   kritikovati dotadašnji pojam humanizma i pozivati na njegovo prevrednovanje, koristeći takođe metaforu vrta. U tom smislu, moguće je pronaći paralele sa Pekićevom povešću  o Atlantidi, jer je ona upravo povest o propadanju rajskog i nastajanju artificijelnog vrta u kojem je čovek uzgajan na anti-ljudski način. U tom vrtu, čovek je, po ničeanskoj terminologiji, dresiran, daleko od svoje suštinske prirode i od prirode samog Bića.
Na negativan predznak informatike i tehnologije upućuje, takođe pred sam kraj 20. veka, francuski mislilac Pol Virilio u Mašinama vizije   i Informatičkoj bombi, i ukazuje na opasno poigravanje životom – on donosi primer čoveka koji može kontrolisati kako svoj život tako i svoju smrt sopstvenim računarom, određujući sebi granice u vremenu i prostoru jednostavnim terminal act-om  , pritiskom na dugme, čime se izvršava kobna komanda – ubrizgavanje eutanazije. U eri brzine, svođenja informacije na što kraću i transparentniju, ukidaju se reči, ostaju samo vizuelni sadržaji. M.Hajdeger bi na ovom mestu ukazao gubljenje jezika, a jezik je kuća Bića. Samim tim, anticipira se i čovekov kraj.

Razmatranje Pekićeve trilogije, dakle, bavi se odrednicama koje su ključne za poimanje humanizma i njegovog kraja. Odlike Zeitgeista 20. veka i u filosofskim i u literarnim delima nesumnjivo su tehne, istina, saznanje, slika sveta, subjekt i metafora vrta, kao ključni momenti za određivanje antropoloških granica u novovekovnom i novomilenijumskom vremenu i prostoru. Kroz povest čovečanstva Pekić je napravio krug ostavivši nas i dalje u zapitanosti da li će čovek ostati humano biće ili je za tu priliku neophodno pronaći neko novo, do sada nepoznato kvalitativno određenje.

Uvod u antropološko određenje i humanizam

U svom antropološkom eposu, Atlantidi, Pekić glavnog junaka Džona Karvera (Haulenda) uvodi kao antropologa koji traga za sopstvenim poreklom, a potom i za poreklom same ljudske rase. U ovoj anti-utopiji, tehnološka civilizacija 20. veka dostiže svoj vrhunac i bliži se kataklizmi koju nagoveštava rat ljudi i robota. Pekić već u prethodnom delu na koje se Atlantida nadovezuje, Besnilu, problematizuje nauku o čoveku i humanizam kroz vrhunce nauke i tehnologije.

Tehnologija je nesumnjivo ljudska odrednica. Hajdeger se u oba spisa – O humanizmu i Pitanje o tehnici – bavi i tehnikom i humanizmom kao pojmovima koji su neraskidivo vezani, a kojima se dolazi do odgovora o biti čoveka. Hajdeger će u svom spisu O humanizmu, napisanom kao odgovor na pitanje francuskog mislioca Žana Bofrea – «Comment redonner un sens au mot «Humanisme»? (Kako vratiti smisao pojmu «Humanizam?»), prevrednovati ovaj pojam, ukazujući da je neophodno napustiti tradicionalno poimanje čoveka kao animal rationale – životinje sa razumom. U tom «prvom» humanizmu, pojmu nastalom u doba Rimskog carstva, čovek poseduje ratio, kao diferentia specifica u odnosu na biljni i životinjski svet. «Zabludelost biologizma nije još prevladana time što se onom telesnom čoveku natovaruje duša, a duši duh i duhu ono egzistencijalno»  .

Pekić je upravo na Hajdegerovom tragu oštre kritike i prevrednovanja zabluda novovekovne, kartezijanske metafizičke podele na res extensa i res cogitans.  U spisima Strasti duše i Meditacije, Dekart uvodi pojam pinealne žlezde, koja se nalazi u našoj lobanji, a kojom naša duša komunicira sa spoljnjim svetom. Ta binarna podela na telo/duh je, iz Pekićeve vizure, ništa drugo do konstrukt – savršen primer robotskog poimanja. Džon Olden, android i agent koji progoni Džona Karvera  ( i svega nekoliko stotina preostalih ljudi na svetu) konstruisan je tako da umesto dekartovske pinealne žlezde u sebi ima mali silikonski čip implantiran u lobanju. Taj čip Pekić naziva terminusom superiorom. Njegovim ukidanjem prestaje svest androida i onemogućava se izvršavanje njegovog programa. U istom romanu, Pekić će u nabrajanju znamenitih i ljudi i robota koji su činili ljudsku (i robotsku) civilizaciju (jer one su egzistirale sinhrono) otvoreno stigmatizovati  sistematizatore filosofske misli – Aristotela i Dekarta, kao robote. I kod Hajdegera sasvim je jasna kritika kartezijanske metafizike kroz misao «ekstatična bit čoveka počiva u ek-sistenciji koja ostaje različita od metafizički mišljene existentiae»  . Takođe,  Hajdeger će reći: «Tehnika je u svojoj biti jedna bitno-povesna sudbina istine bića koja počiva u zaboravu. Kao jedan lik istine, tehnika se temelji u povesti metafizike. Ona je sama jedna izvanredna i do sada jedina pregledna faza povesti bića».

Iz svog ugla, Pekić će se na specifičan način takođe baviti povešću ljudskog roda. Naime, junak Atlantide, Džon Karver, kao neofit, u mučnim epizodama regrediraće, kroz snove, halucinantne momente i sećanja, ne samo do svojih početaka, već i do početaka čovečanstva. Čitav bolni inicijacijski put praćen je epizodama amnezije. Ali, sve to da bi se to sećanje ponovo uspostavilo, kao sećanje na protocivilizaciju, na Raj, na Atlantis. Sećanje, kao ništa drugo do platonovsko saznanje. I ne samo saznanje, već i ponovno uspostavljanje atlantiđanskih natprirodnih moći i veština. Tehnologija može imati afirmativni predznak tek ako se vratimo pra-imenovanju tehne – kao veštine, umeća, umešnosti. Hajdeger daje odgovor na Pitanje o tehnici tako što tehniku definiše najpre kao sredstvo, uređaj, lat. instrumentum (i to prvo određenje je instrumentalno) a potom kao čovekovo delo (i to je njeno antropološko određenje ). U Pekićevoj Atlantidi, pripovedajući povest čovečanstva Džonu Karveru, Indijanac Paunatan iz Hrama Vodolije,  bratstva ljudi koji u preovlađujućoj robotskoj civilizaciji moraju da se povuku u tajnost, ukazuje na razloge čovečanskog pada – protoljudi, Atlantiđani, ljudi zlatne rase i miljenici bogova, živeli su u izobilju, ali su hteli da sasvim ukinu materijalno, da se sasvim liše rada koji nije duhovan, i zato su stvorili prvog mehaničkog čoveka – Kiber-Paunatana, da ih služi. Kiber (engl. cyber) je grčki prefiks koji potiče od gubernetes – upravljati, pilotirati, a reč robot, koju je inaugurisao pisac Karel Čapek u svojoj drami Rosumovi univerzalni roboti, značila je – onaj koji radi, rabota, za ljude. Kreiranje mašine/robota je, zapravo, bio svojevrstan hybris. Stoga su se naslednici robota okrenuli protiv svojih tvoraca – ljudi. A onda je počeo bespoštedni, milenijumima dugi Rat. U toj povesti, tehne nije bila jedan  od načina saznanja, već puki alat. «Dokle god tehniku predstavljamo kao instrument, mi nismo oslobođeni volje da njome zagospodarimo»  , kaže Hajdeger. U Besnilu, smrtonosni mutirani virus besnila postaje alat za preoblikovanje nove ljudske rase. Profesor Liberman (Lieberman) je tvorac takvog mutiranog virusa koji će se oteti kontroli i napraviti pomor na britanskom aerodromu Hitrou. Virus je instrument za genetsko preoblikovanje čoveka, korak ka neuništivom Übermenschu. Metafora besnila predstavlja gubitak ljudskosti i povratak na bestijalno i animalno. Pekić sasvim zgodno bira prezime jednog od junaka Besnila, mračnog genija koji sebe smatra Spasiocem ljudske rase –  doktor Liberman  (Lieberman) na nemačkom jeziku označavao bi Čovekoljupca, filantropa. Pisac ironizuje tu lažnu, iskrivljenu brigu i ljubav za ljude koja je zloupotrebom nauke dovela do ukidanja ljudskog.

Čitavu istoriju ljudske civilizacije mnogo drastičnije Pekić je u Besnilu poistovetio sa  stadijumima  razvoja bolesti besnila – prvi stadijum je inkubacija, drugi je prodromalni, treći je akutni, a četvrti je koma. U prvoj fazi inficirana osoba/čovečanstvo oseća se još uvek dobro, u drugoj – nastupaju prvi simptomi kroz opštu slabost i malaksalost, u trećoj – akutnoneurološkoj, kada je virus stigao do centralnog nervnog sistema/vitalnih sistema civilizacije, dešava se najpre hiperaktivnost, a potom paraliza. U četvrtoj fazi dolazi do kome a onda i do smrti. Hiperaktivnost u trajanju ljudske civilizacije je svakako 20. vek, vek furioznog ritma, najstrašnijih ratova, atomske bombe, digitalne tehnike, globalne Mreže. A paraliza koja svakako sledi je pusti pejzaž iz 1999., prazan, napušten pašnjak, izrovan krticama, ledina, jedna jedina krtica, Arno – Poslednji Čovek na svetu i sa njim njegov pratilac Prvi Robot, inteligentno biće koje je svesno svoje robotske prirode. Humanizam doživljava svoj kraj time što je ostao Poslednji Čovek i čeka se njegova smrt. Arno je arheolog. Pekić ponovo svog junaka iz daleke budućnosti vraća u prošlost, u traganje za izgubljenom civilizacijom. Roboti kao savršena imitacija ljudskog, da bi postali ljudi, moraju ponoviti ljudsku istoriju, a ona je ogoljena istorija klanja i ubijanja. Virus anti-humanosti star je koliko i samo čovečanstvo. Sama struktura romana 1999. ukazuje na cikličnost ljudske istorije i smenjivanje sa robotima – svaki od pet poglavlja počinje i završava se Arnom kao onim koji je i Prvi i Poslednji čovek na svetu.

Suština čoveka, stoga, ostaje u  neophodnosti prevrednovanja njegovog odnosa preme tehne. Ljudima za komunikaciju sa svetom nije neophodan silikonski čip, dekartovska pinealna žlezda. Čovek ima direktan pristup tom svetu. Hajdegerov pojam Dasein- Tubiće, istovremeno je i prisustvo Bića u ljudskoj prirodi i odnos samog čoveka prema Biću. Moderna nauka, prostekla iz metafizike, ostala je na strogo kartezijanskoj podvojenosti subjekt/objekt, napuštajući potragu za Bićem. A Biće je osnovni problem filosofije uopšte.

 Tehne kao način iznošenja Istine

Neću se dati, odupreću se, učiniti nešto…Osećam to skoro kao pozivanje. Ako i ne napišem knjigu o besnilu ostaće moj Dnevnik . Iz njega će svet saznati šta se na Heathrowu događalo… Ali da bi se to znalo, mora se negde zabeležiti, negde opisati, u nešto urezati.
B. Pekić – Besnilo –   Iz Dnevnika Daniela Leverquina

Neobična narativna struktura Pekićevog Besnila uvodi nas na specifičan način u razmatranje pojmova Umetnosti i Istine, a do njih nas i Hajdeger takođe vodi vraćajući se na antičke pojmove.

Besnilo je i meta-roman, roman o romanu i roman u romanu,  post-moderni roman o beleženju, pisanju, razmatranje odnosa fiction/faction. Jedan od junaka sa Hitrou aerodroma je pisac Danijel Leverkin, koji, da bi napisao svoj kriminalistički roman o terorizmu na aerodromu, posećuje Hitrou i pedantno beleži u svom dnevniku mogućnosti za zaplet.  Da bi došao do istinskih fakata za roman, pisac Leverkin fingira svoj identitet, preodeva se, ulazi u ulogu glavnog konspiratora i teroriste Poluksa. Dakle, koristi sredstva za dolaženje do istine. Isto tako, da bi se istina pokazala svetu, neophodno je zabeležeti je, sačuvati joj trag. Umetničko delo, po Hajdegeru, jeste obelodanjivanje. «Neskrivenost bivstvujućeg je Mi kažemo – istina. Suština same umetnosti jeste ta da je ona istina bivstvujućeg koja sebe postavlja u delo… Delo nije reprodukcija pojedinačnog bivstvujućeg…već opšte suštine stvari.»

Hajdeger nam u Izvoru umetničkog dela daje jasne odlike tehne – u antičkoj Grčkoj isti pojam tehne – označavao je i zanat i  umetnost. Ali,tehne ne znači vrstu praktičnog rada, već jedan od načina znanja. Suština znanja jeste razotkrivanje istine –  Ona je razotkrivanje bivstvujućeg. Tehnepredstavlja proizvođenje bivstvujućeg ukoliko ono iznosi nešto prisustvujuće iz skrivenosti u neskrivenost, a ne označava pravljenje. Čitav proces odigrava se usred                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    bivstvujućeg koje spontano izrasta iz prirode, fizisa –  Pekić upravo poziva na takvo poimanje tehnike – naše razumevanje Bića i bitisanja treba da postane umetničko delo, koje teče kroz nekoliko faza – ponajpre, razumimo prirodu kao fisis, onu koja sama izlazi na videlo, potom, na osnovu poeisis – gajenja, pro-izvođenja,  stvarima treba pomoći da izađu na videlo, a potom – razumimo stvari kao već zaokružena dela, i konačno, u finalnoj epohi – tehnološki, uz pomoć tehne, spoznajmo Biće. «Na početku sudbine Zapada, u Grčkoj, umetnost se zvala samo tehne».   Umetnik, pisac Leverkin, želi izneti Istinu na videlo. Samu Istinu o degeneraciji ljudske inteligencije, o kreiranju pošasti uz pomoć nauke, koja je prestala tražiti tu istu Istinu. Ta Istina dolazi do nas, čitaoca/recipijenta Pekićevog umetničkog dela, tako što jedini preživeli junak sa Hitroua, Gabrijel, odnosi sa sobom rukopis Leverkinovog Dnevnika. Metodom fingiranog, lažno pronađenog rukopisa, Pekić nas suočava sa tom i takvom Istinom o čovečanstvu i ultimativnim tačkama do kojih je ono stiglo u bezumnoj trci za Progresom.

Ljudska civilizacija ostavlja svoje tragove u vremenu i prostoru, svoje artefakte, a arheolozi ih ponovo aktualizuju, tumače, dekodiraju, čitaju ali istovremeno i upisuju značenja. Junak 1999., Arno, čuva kao relikvijarum prastaru beležnicu sa ispisanim Solženjicinovim tekstom Jedan dan u životu Ivana Denisoviča. Arno je arheolog koji na osnovu ostataka arhipelaga Gulag rekonstruiše i izmaštava, imaginira čitav nestali svet, tražeći njegov  izraz, ulazeći u njegovu semantiku i semiologiju, ali izlazeći sa novim konstruktom – Gulag, prostor smrti, Arno imenuje za Raj, jer usled svedenosti i minimuma materijalne kulture, postaje dominantno samo ono što je duhovno. Kao i u Atlantidi, u kojoj se za osnovu humanog uzima zajedništvo nasuprot robotskom individualizmu, tako i u romanu 1999. Arno zaključuje da je Gulag zasigurno bio Raj jer su svi živeli u zajednici. Arno kao Poslednji Čovek vapi da odgonetne jezik nestale civilizacije, da sazna istinu o Biću.

Jer to što je osetio bio je poljubac krtice.
I najednom znade jezik kojim će se sa drugim čovekom sporazumeti, sam jezik bića.
B.Pekić – 1999.

Hajdeger u spisu O humanizmu ističe da je čovek od strane samog Bića bačen u istinu Bića. On treba da čuva tu istinu, jer je on njen pastir. On stoji u čistini samog Bića. A jezik je kuća tog bića. Čoveku je stoga i dat jezik. I kao što Sloterdajk ukazuje u svom Pravilu za ljudski vrt,  Hajdeger Biće proglašava jedinim autorom svih bitnih pisama. Pekić svoje junake stavlja u poziciju odgonetača Istine, slušača jezika Bića. Džon Karver iz Atlantide odgoneta jezik nestalih civilizacija i naroda, Danijel Leverkin,  iz romana Besnilo,  iz fikcije ulazi u realnost – epidemiju besnila na Hitrou – čita njene poruke i potom ih zapisuje, a Arno, junak 1999. dekodira slikovne poruke iz prošlosti, ostatke materijalne kulture. No, Arno ne osluškuje ispravno jer sluša samo jezik materije a ne Bića samog. Biće samo stoji pred njim kao neumitna Istina – on, Arno, poslednji je čovek na svetu, preostali su samo roboti. Svaki robot funkcioniše izvršavanjem svog internog programa – serijom komandi. Program je ispisanim određenim programskim jezikom, koji, kao i ljudski, ima svoja sintagmatska i semantička pravila. Taj jezik ne iskazuje nikakvu Istinu, on je samo u funkciji izvršavanja naredbi.

Po Pekiću, Smrt, kao oznaka za Ne-Biće, karakteristika je mašinskog sveta i mašinske civilizacije. Virus, kao mašinska struktura, apoteoza je smrti. I nije slučajno zašto Pekić za roman o pošasti  bira upravo Rhabdovirus – virus besnila, kao metaforu propasti ljudske civilizacije. Kada uđe u krv Rhabdovirus munjevito napreduje do centralnog nervnog sistema, do mozga. Mutirani virus, nastao u retorti profesora Libermana, ima dvostruku opnu. Neuništiv je. Strašniji je  od robota, jer svaki robot, kako u 1999. ističe Prvi Robot, po zakonu A.S.I.M.O.V.-a, ne sme da povredi čoveka. Libermanov virus je produkovan upravo da ga povredi. Virus funkcioniše upravo kao robot – on imitira ćelijsku strukturu domaćina. I robot je nastao kao imitacija, po ljudskom liku. Virus stiže do mozga i čovek tada menja svoj identitet.

Subjekt u novoj slici sveta i slika Drugog

U spisu Doba slike sveta (u okviru Šumskih puteva), Hajdeger naglašava da su za pojam antropologije kao nauke od značaja fenomeni slika sveta i subjekt. Čovek po prvi put postaje subjekt tek u novom veku, i tek kada se svet shvati kao slika. Slika sveta, pritom, ne znači otisak, ne znači sliku o svetu već, po Hajdegeru, to znači da je svet shvaćen kao slika. Svet u antičko doba ne može biti shvaćen kao slika, jer antički čovek razabira bivstvujuće, a u novom veku ga predstavlja. Za analizu pojma subjekta kao i za uvođenje pojma slika Drugog, od važnosti nam je i Hajdegerov momenat pred-stavljanja  (nem. Vorstellung)– to je proces u kome čovek ono što postoji stavlja ispred sebe. Kao posledica toga, svet postaje slika, ali, u slučaju već postavljenog antagonizma čovek versus mašina, pojavljuje se i Drugi, naspram subjekta, a konsekventno, i slika tog Drugog. Hajdeger će istaći da što potpunije svet  stoji na raspolaganju, to se čovek, kao subjekt, pojavljuje nametljivije, tako da posmatranje sveta i učenje o svetu postaje učenje o čoveku – nauka antropologija. On upućuje da se humanizam pojavljuje tamo gde svet postaje slika. A Pekić u čitavoj svojoj trilogiji kao da dodaje – humanizam i prestaje tamo gde svet prestaje biti slika. U tački ultimativne tehnologije, prestaje svaka potreba za slikom.

«U trenutku kada smo mi težili za sredstvima da vidimo više i bolje ono neviđeno vasione, bili smo gotovo izgubili slabu moć koju smo imali da to zamislimo»  .

U 1999. Pekić će dati sliku jedinog preostalog sveta i slike o njemu:

Pojmovi starog sveta nestaju ili menjaju smisao. Milosrđa nema, jer se ne može primeniti… Nestaje i mržnje, jer se nema ko mrzeti. Ljubav se može shvatiti i ostetiti jedino ako se prevede na naklonost prema sebi. Prema drugome se ne može manifestovati. Drugoga nema….
Svet kao Celina iluzija je pogrešne perspektive. Postoje samo svetovi, onoliko svetova koliko ima ljudi. Svaki je svet dimenzija za sebe.
B.Pekić – 1999.

Junak Arno ne samo da ne biva (u ionako ogoljenom) svetu, već nema ni želje za slikom nekog drugačijeg sveta, nema predstavu šta je zapravo svet i čovek. Slika Drugog u već izgubljenoj slici sveta, u kraju humanizma, jeste još jedino slika robota kao Drugog, u odnosu na koga se čovek referira. I u Atlantidi i u 1999. Drugi je robot. U Besnilu, Drugi je virus, što je takođe mašinska forma, ali je zaplet na aerodromu Hitrou obeležen i aktuelnim post-hladnoratovskim ideološko-političkim kontekstom. Na aerodromu se u trenutku epidemije zatiče i ruska delegacija koja je u poseti Britanskoj Vladi. Za Britance, Zapadnoevropljane i Amerikance, onog Drugog predstavljaju Rusi, a za Ruse, Drugi je čitav Zapad. Sovjeti žigošu Zapad i njihovu tehnologiju kao odsustvo duše:

– Svi Sloveni imaju dušu. Naročito Rusi. Samo se većina njome ne služi.
– A šta je sa nama na Zapadu?
– Vi je, dakako, nemate. Ali, vama duša ne treba. Vi imate sjajnu tehnologiju.
B. Pekić – Besnilo

Za Pekićevog (anti)junaka, profesora Libermana, koji je pod drugim identitetom radio eksperimente još u doba nacizma, Drugi su Jevreji. Aerodromski doktor, bivši molekularni biolog iz Libermanovog tima, Luk Komarovski, takođe sebe oseća kao Drugog, jer je poljski emigrant. Ali, on je lekar je kojeg zanimaju oboleli ljudi. Njegov bivši prijatelj, takođe iz Libermanovog tima, Džon Hamiliton, neko je koga zanima samo virus. Pekić tu donosi jasnu polarizaciju na čoveka i robota, na čoveka i onog Drugog. Junak Besnila, pisac Leverkin, prijatelj obojice, imaginarnu terorističku operaciju koju želi da opiše u svom romanu i za koju skuplja materijal na samom aerodromu, naziva Dioskuri. Leverkin sebe u navodnoj operaciji naziva Poluksom. Kastor koga opisuje u uvodu svog romana je mašinski precizan izvršilac, dok je Poluks duša čitavog projekta. A u samom finalu Besnila, na krovu aerodromskog tornja, ostaju samo naučnik Hamilton i naučnica iz tima –  Koro. U trenucima iščekivanja na potencijalno dejstvo seruma protiv besnila, oni predstavljaju suštinski opozit jedno drugome, arhetipove Muškarca i Žene, bestijalnog Mužjaka i Ženku u napadu jednog protiv drugog.

Ljudski identitet zavisi od naše projekcije na Drugog i različitosti koje tom prilikom uspostavljamo. U anti-utopijskim književnim delima, Drugi je stranac koji nas dovodi u opasnost. U naučnofantastičnoj književosti (i na filmu) metafora za ideološko-političkog neprijateljskog Drugog najčešće je bila obojena došljacima iz svemira, neprijateljski raspoloženih prema čitavoj ljudskoj rasi. Nećemo se na ovom mestu baviti naučnom fantastikom u svetskoj književnosti, ali neophodno je ukazati i na fenomen Drugog koji je Borislav Pekić osetio na sebi samom, osuđen najpre na robiju zbog ideoloških nesuglasica sa vlastima i establišmentom bivše Jugoslavije, a potom i dobrovoljno u egzilu, na Ostrvu. Parabola o vešticama koje lete na svojim metlama još iz doba renesanse, a potom bivaju javno osuđene i spaljene, dakle, jedna od zvaničnih istorija koju su pripovedali roboti da bi tako, zapravo, svet očistili od što više ljudi, kako Pekić objašnjava u svojoj Atlantidi, nije ništa drugo do histerični usklik Ecce homo! – Evo čoveka!. Isti usklik kojim je bio uprt prst na Hrista. U Pekićevom, pak, romanu, roboti, da bi prikrili svoju pravu prirodu i osudili što više ljudi, usklikuju da sve one koji poseduju natprirodne moći (a takve je i Hrist imao, greo je i po vodi) treba likvidirati kao službenike Satane. Taj usklik je kao da kažu Ecce machina!, a zapravo misle Ecce homo! I sam Pekić je postao žrtvom takve osude, ali je 20. vek izgubio svoje metle, i zamenio ih drugim instrumentima. U Pekićevom slučaju, bilo je to njegovo sopstveno spisateljsko pero. U izgnanstvu, emigraciji, pisac se mogao izmestiti iz prvobitnog fokusa, i pogledati sebe kao Drugog. Pekić se povlači na Ostrvo, sa kojeg će moći da promatra Kontinent, i traga, zapravo za Izgubljenim Rajem. On počinje i da piše na tuđem, engleskom jeziku. Traumatičan akt, za čije imenovanje bi se zgodno mogla iskoristiti i Sloterdajkova sintagma Exodus from Being  – egzodus, izgon iz Bića.

Promenom slike sveta menja se i odnos prema istoriji kao procesu. Ono što je svojstveno za Weltanschauung 20. veka je svakako i ideja da više ne postoji neko povlašćeno središte i unilinearna povest, tj. istorija čovečanstva. Pekić u Atlantidi ukazuje da ljudska istorija nije hegelijanski linearni algoritam, program. Ljudska je istorija, atlantiđanska je istorija, način bitisanja  a ne linearni i isprogramirani tok. Ona je ciklična, jer čovečanstvo iznova pokušava da se vrati u prvobitno stanje pre Pada:

Bilo je i biće mnogih uništenja čovečanstva, i ono će kao dete morati da otpočinje uvek iznova, ne znajući šta je bilo pre njega.
Platon: TIMEJ
B.Pekić – Atlantida

Poput večnog vraćanja istog, poput ciklične obnove, poput refrena koji se neprestano vraća (što je leitmotif Pekićeve pripovetke  Svirač iz zlatnih vremena iz zbirke Novi Jerusalim), ljudska istorija dostiže svoje vrhunce i kolapse. I uvek teži obnovi Raja. U sva tri dela trilogije, Pekić ukazuje na ovu cikličnu strukturu. A Besnilo zaključuje Kamijevom metaforom večnovraćajućeg virusa kuge, anticipirajući ponovni Pad:

Jer znam, kao i Camus, «ono što vesela rulja nije znala, i što se u knjigama može naći – da bacil kuge nikada ne umire i nikad ne nestaje….i da će, može biti doći dan, kada će, na nesreću ljudi i njima na pouku, kuga ponovo probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u nekom srećnom gradu».
B.Pekić – Besnilo

U Besnilu kao prvom delu trilogije, Pekić uspostavlja neuništivost bolesti i njeno večno vraćanje, ali i večno vraćanje Spasioca i čoveka. Jurodivi junak Gabrijel (ime jednog od Arhangela), jedini preživljava zarazu besnila na Hitrou aerodromu, a već je preživeo i najezdu Velike kuge 1347. On preživljava kao svedok pošasti ali i svedok da će se čovek uvek vraćati, baš kao i njegov virus.

U Atlantidi, proto-ljudska, atlantiđanska civilizacija je nestala, ali njena obnova je započela još 1620. naseljavanjem puritanaca (sekte ljudi) na tlo Amerike. A glavnu junak, Džon Karver/Haulend je taj koga Hram Vodolije imenuje za predvodnika obnove čovečanstva. Pekić iz vremenske perspektive 1988. u kojoj piše Atlantidu, nagoveštava novu eru, eru Vodolije, koja je formalno nastupila 2001. godine. Sam Džon ima dva prezimena – «svetovno», ono koje je u robotskom svetu dobio kao usvojenik od strane robotskih roditelja, je Karver, ali njegovo pravo poreklo je iz porodice ljudi, Haulend. Pekić još jednom na ovaj način, dakle, imenujući junaka, postavlja antagonizam čovek/robot. I ponovo evocira motiv Dioskura, ovoga puta pozitivno konotiran – Džon Karver/Haulend ima brata blizanca Džejmsa. Džon je Poluks – besmrtan, a Džejms je Kastor – smrtan, on umire u azilu za umobolne. Drugi u odnosu na Džona Karvera/Haulenda je njegov robotski imenjak, Džon Olden, policajac.

Kako Pekić ukazuje, Atlantis, ne samo grad, ne samo ostrvo, već čitava Zemlja pre Potopa, bio je imago mundi, slika sveta. Bio je to sveti, sakralni prostor, a vreme ljudi zlatne rase – sakralno vreme. Atlantis je bio izgrađen kao prozirni kompleks kristalnih, koncentričnih kupola. Proziran, jer u svojim domovima Atlantiđani nisu imali Tajni. Čistina je bila jednostavno – data. A onda je trebalo stvoriti Drugog.  Da se identitetu da legitimitet. Da se potvrdi autentičnost. Da Biće stane nasuprot Ne-Biću. Atlantis je tako pao u sunovrat, u okeanske dubine. I od tada traje pokušaj njegove obnove. Ali, pokušaj se svaki put završi ponovnim padom. Znači li to da ima nešto loše u vezi sa Znanjem? Ili mu, jednostavno, čovek, još uvek nije dorastao, jer ima opasnu igračku  u rukama. Igračka nije, na koncu Pekićevog eposa Atlantida, ništa drugo do palica, Kiber-Paunatan sadašnjice je obična poluga, čijim izmeštanjem prestaju sa radom sve mašine/roboti/androidi. Ali, pre konačnog zastoja/zakočenja nešto izvanredno se dogodilo, jer – Džon Olden, android, postao je čovek. Android je opčinjen Čovekom jer želi da postane Čovek. Tamo gde se završila ljudska glad za savršenošću i besprekornošću čije je otelotvorenje android, počela je androidska opsednutost nesavršenošću. Prvi android koji je osvestio  sopstveni neodostatak duše pošao je putem nesavršenosti, nepredvidivosti i nedoslednosti. Na koncu, uvek ostane po jedan Čovek i jedan Android da obnove istoriju sveta. Tu cikličnu obnovu, Pekić eksplicira u finalnom nastavku svoje trilogije – u romanu 1999., svodeći je na pet stupnjeva. Prvo čovečanstvo, zapravo, bilo je robotsko, postojao je Prvi Zavrtanj (analogon Adamu) i Prva Rupa (analogon Evi). Pisac pervertira mit o Postanju – nije čoveka stvorio Bog, već je čoveka stvorio robot. Drugo čovečanstvo, stoga, stvoreno je mašinskom rukom. Treće čovečanstvo je mutantsko, u četvrtom stupnju, pak, ostaje samo jedan jedini čovek Arno. Arno je govorio bez glasa, svoj duh prenosio brzinom svetlosti, i želeo da bude besmrtan, ali je na koncu ipak morao umreti. Peto čovečanstvo je androidsko – androidi su roboti sa ljudskim likom, svesni svoje robotske prirode. Svaki od ciklusa obnove u 1999. završava se Arnoovim Angstom, zebnjom, nevericom, i iščekivanjem. Pekićev junak kaže – Ja, Arno, sa planete Arnos, čekam i zebem. U trećem ciklusu obnove, Pekić uvodi i ženski pandan Arnu, u (ob)liku junakinje zvane Arna, koja će dovesti do tragičke spoznaje da je i sam Arno mutant, android, jer njegovo ime ne znači ništa drugo do Androidski Robot Naturalne Organizacije.  Arna provocira još veću strepnju kada izjavljuje da je ona ta koja jeste, što su reči kojima Jehova objavljuje svoje postojanje smrtnicima. Jer ona je, u ovoj trećoj obnovi istorije, zapravo Prvi Robot.

Pekić neumoljivo ukazuje na neophodnost vraćanja problemu čoveka, i raskida sa novovekovnom istorijom ljudske misli i filozofije koja se bavila teodicejom, umesto da je davno počela da se bavi antropodicejom. Zašto postoji Zlo u svetu i ko/šta ga je indukovao? Ništa drugo do, ponovo, ezgodus iz Bića. Opravdavanje Čoveka koji želi da načini simulacrum nema nikakvog smisla. U našoj je prirodi da otkrivamo svet, a ne da stvaramo prividne svetove, senke senki, lažne subjekte. Stvaranje simulacije je tek pokušaj podražavanja božijeg čina. Božiji čin je započeo Rečju, i to je početak Kreacije, a ljudski čin je započeo simuliranjem. Čovek se, simulirajući Stvaranje, poveo kao kakav robot, android. I time je započeo opaki virus. Time je započet jedan artificijelan ljudski vrt u kome su  ljudi radili i rade na uzgoju i mutaciji sebe samih.

Metafora Vrta

Čitava Pekićeva trilogija referira na motiv Edena – Raja, i rajskog vrta. Anti-utopija evocira žal za izgubljenim počecima, pre čovekovog Pada. Sam pojam anti-utopija dvostruka je negacija. Najpre, Utopija (De optimo reipublicae statu, deque nova insula Utopia) kao delo Tomasa Mora u kojem je opisana imaginarna zemlja sa idealnim ljudima i institucijama, predstavlja negaciju realnog toposa (grč.- mesta). To je ostrvo, što referira na rajska ostrva, i na mit o Atlantisu, kao potopljenom ostrvu. Anti-utopija, pak, negira mogućnost ponovnog uspostavljanja Raja ali ukazuje na njegovo davnašnje postojanje.

Pekić vrlo precizno prostorno vodi svoju trilogiju. U Besnilu, početak mutiranog rhabdovirusa je u laboratoriji doktora Libermana u gradu Megidu (na Bliskom Istoku), čiji je drugi naziv Harmagedon. Harmagedon je mesto na kome se, u Novom Zavetu, očekuje konačni obračun Boga i Satane i apokalipsa kao kraj sveta. Virus potom putuje na Zapad i stiže do Britanskog ostrva, što je još jedna referenca na ostrvo kao izolovani Raj. Trenutni, simulirani Raj, Pekić smešta na bujnu krovnu baštu aerodroma Hitrou, na kojem ostaju poslednjih dvoje – doktori Hamilton i Koro, nagi, kao u Edenskom vrtu, ali sa životinjskim nagonima za ubijanjem. U daljem nastavku trilogije, u Atlantidi, puritanske porodice sa Britanskog ostrva 1620. sele se brodom «Mejflauer» na Zapad, preko Atlantika, i naseljavaju oblast Masačusetsa u severoistočnom delu sadašnjih SAD. Junak Džon Karver/Haulend kada saznaje da je usvojen, tragajući za svojim identitetom putuje ka zapadu SAD, i susreće se sa Indijancem Paunatanom, što je referenca na američko osvajanje Divljeg Zapada – osvajanje belog čoveka koji uništava teritoriju Indijanaca, naroda do kojih zapadnjačko shvatanje pojma civilizacija nije stiglo. I na samom kraju romana, Džon Karver/Haulend, odabran da spase ljudski rod pronalaženjem Glavnog robota ide još više na zapad, do planine Maunt Olimpus. U romanu 1999. više i ne postoje zemaljsko-geografske odrednice Istok-Zapad, jer potraga za Rajem kao da sasvim prestaje. Arheolog Arno locira bivši Raj na prostoru severa planete, na prostoru arhipelaga Gulag. Motiv ogolelog pašnjaka izrovanog krtičnjacima ukazuje na opustelo ostrvo, Raj koji to više nije, a čitava 1999. pisana upravo 1984., posvećena je Džordžu Orvelu i njegovom toposu Zlatnog Kraja. Pekić nas, dakle, vodi u dugu potragu za Edenom na Istoku, za Rajem, vodeći svoje junake sve dublje na zapad. Jer, anti-utopija upravo i ukazuje da Raj više nije moguće ponovo uspostaviti.

Metaforu i motiv Rajskog Vrta Pekić razvija i kroz motive laboratorije kao svojevrsnog odgajališta, onoga što je Sloterdajk u svom spisu nazvao ljudskim vrtom. Jedan od ključnih momenata u vezi sa raspravom o suštini ljudskosti, kojom se bavio humanizam, a čije bavljenje Sloterdajk želi da prevrednuje, jeste nature versus nurture, priroda nasuprot odgajanju. Sloterdajk u spisu Pravila za ljudski vrt ukazuje da se prvobitna metafora vrta okončava metaforom zoo-vrta, uz ciničan osvrt na Aristotelovu postavku o čoveku kao zoon-politikonu, biću koje mora boraviti u društvenoj zajednici, jer bi u suprotnom bilo zver ili Bog. U zoo-vrtu ne dela se ništa drugo do sistematičan odgoj vrsta, u uljuljkanoj harmoniji. Novomilenijumski ljudski zoo-vrt ni u čemu nije napravio pomak sem što je odgoj sveo na odgoj samo jedne jedine speciae – homo sapiensa. «Kredu humanizma pripada uverenje da su ljudi životinje izložene uticaju…Etiketa humanizma podseća – u lažnoj bezazlenosti – na neprestanu borbu za čoveka, koja se odigrava kao rvanje tendencija bestijalizovanja i pripitomljavanja»

Pekić nam u Besnilu pokazuje takvo odgajanje (Sloterdajkov termin je antropotehnika).U laboratorijskoj retorti Liberman je uzgojio mutant-virus želeći da uzgoji neuništivog čoveka, da ga  inficira tako da mu izazove nove genetičke nadljudske osobine. U Atlantidi, navodni roditelji Džona Karvera/Haulenda, Karverovi, ugledna su američka senatorska porodica, koja uzgaja svog (usvojenog) sina do kandidature za Predsednika SAD. Ta čitava porodica uzgajivača u Pekićevom romanu je robotska, i njen je zadatak, kako bi Sloterdajk rekao, «držanje ljudi u vrtovima, odnosno gradovima kao zoo-političiki zadatak»  U 1999. poslednjeg čoveka – Arna, uzgajaju i čuvaju roboti, što nas dovodi do  Sloterdajkove misli – «Ljudi današnjice su pre svega uspešni uzgajivači kojima je pošlo za rukom da od divljeg čoveka stvore poslednjeg čoveka» . Takođe i  Pol Virio ukazuje, kritikujući ultimativnu ideju progresa, da smo «postali naslednici i potomci strašnih srodstava, zatvorenici naslednih mana, prenetih ne više genima, spermom, krvlju, nego neizrecivom tehničkom kontaminacijom.»   Genetika je postala moćno tehnološko oružje uzgajanja.

Svojevrstan ljudski vrt, ali onaj vrt u kome je jedino moguće očuvati pravu ljudsku prirodu, ostaje ludnica – skupina ljudi izolovana da ne bi kontaminirala ostatak čovečanstva. U Besnilu, jurodivi junak Gabrijel, jurodivi koji tumara po aerodromu, odrpanac koji govori davnim engleskim narečjem, jedini preživljava katastrofu, a na koncu romana saznajemo da je on odbegli pitomac doma za umobolne. U Atlantidi, preostala nekolicina pravih ljudi, među kojima je i Karverov brat Džejms, ostaje zatočena u ludnici, a jedino u njoj je i moguće očuvati ljude. U finalu 1999. junak se nakon nuklearne katastrofe budi u vojnoj ludnici, konstatujući da svet ipak i dalje postoji, jer postoje i netaknute oaze ljudskog, ludnice:

Pred mojim vratima stajala je straža. Nije me se ticala. Bio sam srećan.
Čim postoji ludnica, postoji i svet.
B. Pekić – 1999.

U Atlantidi Pekić ističe da su se ljudi morali kriti od robota. Sve što nije bilo robotski precizno, proglašavano je ili za ludilo ili spaljivano na lomači. Pekić ponovo žigoše doba Razuma što je još jedna referenca na filosofsku misao, i to na Mišela Fukoa i njegovu Istoriju ludila u doba klasicizma, kao i na mislioce Frankfurtske škole, koji osuđuju razum jer je sasvim razorio ideju humanizma.

U doba kada Pekić piše poslednji deo trilogije, 1988. još uvek ne postoji Internet, kao globalna svetska mreža, ali je uveliko anticipiran. U romanu 1999. svi projektili za uništenje sveta su teledirigovani iz jednog Centra. Metafori Vrta, koju, kako smo videli, razvija Pekić u svojoj trilogiji, sasvim odgovara Internet/Mreža kao svojevrstan Vrt, beskonačni prostor u kojem je moguće ploviti i surfovati, konektujući se računarom i modemom u mrežu svih računara, Mrežu  svih Mreža, Vrt svih Vrtova. U tom i takvom Vrtu, sve je naizgled rajski, eterično, vantelesno, i bezbolno. U Pekićevom romanu, Atlantis, kao prvi raj, bio je veliki grad staklenih, prozirnih zidova, u kome Atlantiđani nisu ništa krili jedni od drugih. Danas je Internet sasvim proziran entitet, ali ljudska rasa je sasvim pervertirala u svojoj skopofiliji. Pol Virilio ukazuje na «slike UNIVERZALNOG VOAJERIZMA, to zajedničko samoposmatranje.»  U završnici Pekićeve trilogije, pritisak na dugme izvršava komandu za nuklearno uništenje čovečanstva a time i čitavog Vrta, što zaoštravanjem političkih odnosa može biti sasvim izvesno u današnje vreme. Globalna mreža je dekadentna verzija Raja i prvobitnog Vrta. Virilio navodi slučaj Australijanca Boba Denta koji je 1996. bio prvi koji je programirao svoje samoubistvo preko računara, koje je nazvao terminal actom, što je analogno i sa završnim aktom kojim bi mogla biti uništena čitava planeta. U Informatičkoj bombi, Virilio  navodi i primer kolektivnog žrtvovanja članova kibersekte Heaven’s Gate (Vrata Raja – sic!), koji su u svojoj luksuznoj rezidenciji u Santa Feu ostavili izobličene posmrtne ostatke tela kojima su odavno prestali da se služe.

Zaključak

Nakon Pekićeve trilogije, ostajemo u finalnoj zapitanosti – šta je kvant ljudskosti? Šta je bit Čoveka? Pekić upućuje na to da je čovekov ekskluzivitet duša. Ona nije vrlina, kao što je u kartezijanskoj metafizici duša vrlina suprotstavljena prostirućoj stvari . U Pekićevoj Atlantidi, eksplicitno je navedeno da je duša čovekovo svojstvo. A u 1999. Arno objavljuje:
Ako su Ljudi ikada živeli, ja sam Čovek.
Jer, ja, Arno, znam šta je neizvesnost…

Pitanje kraja humanizma u Pekićevom delu jeste pitanje novog humanizma, na čiju je neophodnost ukazao Hajdeger, a ponovo, na samom kraju 20.-og veka reaktualizovao Sloterdajk. Humanizam, neodvojivo povezan sa pojmom nauke i tehnike, ima Janusovo lice, baš kao i same nauka i tehnika. Poetično vraćanje na izvornu ljudsku prirodu, rajsku i neukaljanu, vraćanje na momenat pred-saznanja (jer saznanje je postalo dijaboličko i čovek ga je zloupotrebio) Pekić zaključuje apoteozom neizvesnosti.
Ali, u tome i jeste čar novog stanja.
Lepota iščekivanja.
Neuporediva sila brige.
Opojnost zebnje.
Magija neznanja.
Čudotvorna moć Tajne.
B.Pekić – 1999.

Pekić je anticipirao sadašnju kulminativnu tačku samodovoljnosti, zapravo – dovoljnosti čoveka i njegove mašine u nerazdvojnom zagrljaju, korak pred stapanje u jedinstveno, kibernetsko telo, u kiborga. A kako i Virilio ukazuje : «Zbog tog gubitka «slobode ponašanja», svaka kritika tehnike je skoro nestala i nesvesno smo skliznuli iz čiste tehnologije u tehnokulturu, i  najzad, u dogmatizam totalitarne tehnokulture gde je svako upao u zamku, ne više društva, njegovih zakona ili zabrana, moralnih, socijalnih, kulturnih…, nego upravo onoga što su ti vekovi progresa učinili od nas, od našeg vlastitog tela.»

Junaci povesti o Atlantidi, ljudi zlatnih očiju, jezdili su na metli. Danas ljudi jezde cyber spaceom. Nekada je letenje bilo ljudski ekskluzivitet, i vera je bila jedini mogući put. Danas nekadašnju veru zamenjuje provider internet usluga, a metle su browseri. I nema više ekskluziviteta. Čovekov Pad je prestanak potrage za Istinom i Bićem uz pomoć tehne kao puta saznanja.

Vrtu, od idiličnog prizvuka kojim je s početka atribuiran, ostalo je malo šta. A ostaće i Vrt bez Čoveka.

Pekić nam, u predgovoru svoje Atlantide, ostavlja tako jednostavan recept:
Možda je umetnost dublji depo memorije od ljudskog pamćenja, a imaginacija u traganju za istinom korisnija od ljudske uzdržanosti?

Literatura:

1.Borislav Pekić : Besnilo, BIGZ, Beograd, 1987.
2.Borislav Pekić: Atlantida, ZNANJE, Zagreb, 1988.
3.Borislav Pekić: 1999., CANKARJEVA ZALOŽBA, Ljubljana-Zagreb, 1984.
4.Martin Hajdeger: Pitanje o tehnici, iz Predavanja i rasprave, PLATO, Beograd, 1999.
5.Martin Hajdeger: Šumski putevi, PLATO Beograd , 2000.
6.Martin Hajdeger: O humanizmu, GRADINA, Niš, 1998.
7.Peter Sloterdajk: Pravila za ljudski vrt, casopis REČ No 57/3 , Beograd, 1999.
8.Pol Virilio: Mašine vizije, SVETOVI, Novi Sad, 1993.
9.Pol Virilio: Informatička bomba, SVETOVI, Novi Sad, 2000.

One Response to Vesna Perić: Kraj humanizma u anti-utopijskoj trilogiji Besnilo, Atlantida i 1999 Borislava Pekića („Ulaznica“ 2007 – prva nagrada za esej)

  1. O delu vrsnog pisca progovorila je esejistkinja koja zasluzuje da se kaze da je napisala vrstan esej. Dragi Tasic

    Dragi Tasic
    12/12/2012 at 21:38
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*