LJUDI KOJI JEDU KROMPIR
Malo bi ko zastao od nas da nešto uzme
Ti sediš kraj česme na kamenu u senci
ja stojim na proplanku u blizini kraj tebe
Prolazeći kraj našeg platna pomislili bi
idemo dalje
Samo bi nas mimoišli dragi
Daleko smo od prizora prvog greha
Izgnanstva iz raja
Satira i bahanatkinja
daleko od koketne veselosti
Istinitost naša ruši ideal ljubavi
od nas ništa uzeli ne bi
Više smo nalik Seraovim kupačima na reci
bez trenutne impresije
s efektom jake sunčeve svetlosti
Čvrste jednostavne konture
prizor bezvremene stabilnosti
Bez dinamičnih poteza četkice
Ljudi smo koji jedu krompir u tišini
s nedostatkom svečarske obrednosti
Ispitati duhovnu stvarnost našeg postojanja
tražeći nokturno u crnom i zlatnom
Efekte vatrometa u tamnini
što bi
To je ono dvoje što sede kraj česme i ćute
opis je naše bliskosti
od koje ništa uzeli ne bi
* Još poezije Vesne Korać:
NEPONOVLJIVI TRENUTAK ODSUSTVA
Možda bi nešto trebalo reći u ovom času ali
neponovljivi trenutak odsustva
otima se
Zaslepljujuća je mirnoća u četrdesetim
kada te obuzme samoća
i tu nema mesta vajkanju i traženju drugog čoveka
Već bi morao biti utemeljen sa jasnim stavovima
rad u struci, porodica i po neko još u tajnosti
obavljanje stvari samo za sebe
Odatle gledajući ostatak više nego izvestan
obećava privođenje kraju i častan odlazak
Ali već šetnja u sipljivo i maglovitno predvečerje
unosi zebnju u ceo projekat
Nekada, nekada, ja sam bio čovek
činila me je čovekom moja zaludna tromost i nadanje
izvesno snivanje i neočekivano ulaženje u tuđe živote
Želja da se sve ostavi i ode
verovanje da je to moguće
i da ništa neće propasti ako se i prepustim kome
Drugom ja više ne idem bez jasne namere
koristim samo trenutke kratkog odsustva
da razmislim još jednom
Ne bih li se setio časa u kom sam pristao
i da li je on zaista bio vredan života
u kome će biti u izobilju svega sem strasti
i iznenadnih odlaženja bez objašnjenja
Ako sam i valjao čemu onda slobodno mogu reći
da je to bilo osobeno shvatanje ljubavi
bez zadrške
Sve koje sam voleo nosim još u sebi
Nikog, baš nikog nisam ostavio u prošlosti
njihove živote čini dragocenim
moje mantričko izgovaranje njihovih imena
MOŽE LI BITI GOVORA O UDALJENOSTI
Odavno već ne razmišljam o Bogu
recimo da iskoračim iz predanosti opstanku, tačnije
zaustavim se u njemu
i pomislim na prvu istinu
Sada već imam porodicu, potomstvo u nadležnosti
i Bog mi ne pada na pamet
Čak koliko mogu držim rastojanje
disciplinovano, kao jutarnju higijenu
Ni prve nalete Boga ni potonju tišinu
ne tumačim opasnom
Još od prvih dana redovno otplačem očite dokaze
i tako dobijam odgovore na sve što nas snađe
Može li stoga biti govora o udaljenosti
Neizbrojivi jesu ali se mogu imenovati
svi njegovi načini
Otud poezija,
zar ne?
Načini da ostanemo na direktnoj liniji
čak i kad naiđu dugi periodi otuđenosti
neverice i prolaženja kraj primera
njegove vidljivosti i pored svega nespojivog
Ali sada sam odrastao čovek
i suzdržavam se
U jutarnjim satima posebno
u snežnim prizorima, u susretima s patnjom i lepotom
Zatvaram oči da odagnam svaku veru koju sam
rođenjem još dobio
Bog je cilindričan pomislim
uvek se vraćamo jedno drugom
Unutrašnjost je duga
Stoga se nakačim na koturove tog smisla
da odmorim,
jer bestežinstvo izjeda u samoći
Žičarom koja vodi pravo ka tišini
ni o čemu ne razmišljam
tek klizim
Dok smehom svog deteta
uranjam u oproste
ne znam koliko ću izdržati
Nikada,
nikada toliko strašan nije bio
Život
u kom ne sme biti bliskosti
sa najistinitijim delovima sudbe
Sa poezijom
IZGUBLJENA IMENA ISTORIJE
Štа mogu očekivаti od budućnosti kad
već srednje doba roditelja srljalo je u propast
Dovoljno posrnulih za predvidivu starost
Šta mogu očekivati
do ludilo i teskobu
U najboljem slučaju sigurnu samoću
nesanicu, dementnost, zapuštenu sobu
Neredovnu ishranu i potomstvo koje beži
tumarajući u tuđem gradu
Bivajući tihim komšijama
Nepristupačnim, odsutnim ljudima koji nikad
ne kasne na posao
Koji ćute dok drugi govori
koji ćute i posle kada svi odu
Gorčinu rođene dece odmetnika
Osluškivanje golubijeg guguta
zvukova na koje smo dugo ostajali gluvi dok smo vodili bitku
Otvorenost za nebo
za posrnulost koja ne mari za ljudsko odviše ljudsko
Golišavo sramotno hodanje kroz kuću starog tela
koje dopušta sve osim da mu se ulazi
u posed
U nepremostivu tugu
Završen život napokon slobodan da primi
Van Gogove livade pune jare
prećutkivanje Rilkeovo, mitske Anaksimandre
Izgubljena imena istorije
sve one ljude što u papučama
izlaze noću ne bi li se setili gledajući u zvezde
Čoveka ili žene
kojima nikad nisu rekli kakva je priroda njihove ljubavi
Sad kada je sve izgubljeno
sve osim samoće
VEŠTAČKA TRAVA ILI DVA
DŽAKA SITNOG KAMENA
Veštačka trava i ram
ili ram i dva džaka sitnog kamena
samo dok zemlja ne slegne, jer
sleganje zemlje jednako je važno
kako za grobove tako i za kuće
Vidiš, vreme uvek uradi svoje
ali običaji
oni se razlikuju od sela do sela
Jer neko cveće već nakon sedam dana skloni
dok drugi čekaju četrdesnicu i
poštuju upokojenje duše
Ovaj desno
to ti je kamen zvani jablanica
Poznajem ljude iz Bogatića
sve će uraditi pošteno
mnogo bolje nego ovi ovde
Prvo ide fundament pa kad odstoji
poklopna ploča i uzglavlje
To sad sve ide elektronskim putem
brušenje slike, dimenzije, uplate
Poslušaj, ništa glomazno i lepše je skromnije
Ovo danas, dobro je prošlo
pošteno si odradila svoje
Ma nema,
roditelj je roditelj
TAJNE UNUTARNJE STVARI POJEDINCA
I tek tad
tek tad čovek može biti siguran da je
samoća konačan prizor
Kad otac ode ili pre još majka
Da svi pokušaji njihovi kao i drugih ljudi
koji su toliko vreme svoga života
uložili u pamćenje nije vredelo više
od retkih trenutaka okupljanja
u dvorištu na popodnevnoj kafi
Zajedničke tišine
nezameranja na potrebi za osamom i klonućem
Poštovanju tajnih unutarnjih stvari pojedinca
Da uporna istrajavanja
usled stalnih dokaza apsurdnosti
unutarnjeg glasa koji bi se uvek pobunio
nakon što bi čuo od sebe ono što su drugi rekli
zahtevajući samo svoj odgovor
Stalno udaranje u prečke
jer je nemoguće prihvatiti
da i nitkovi imaju pravo da postoje
i da stvari postoje jedne uz druge
Nisu vredeli više od domaće tišine
Očekivati od sadašnjosti samo sadašnjost
zidovi, prostor kuće, stolovi, stolice
ogledalo, aparati koji emituju talase
različite frekvencije i mi usred toga
Sa stvarima koje su u celosti
ono što jesu, a iza njih ništa
Svako je sačinjavao svoj izveštaj
svako je mogao reći
njegov pakao me je oslobodio
ili on je taj koji me je uvalio u postojanje
Ali smrt oslobađa stvari njenih imena
i dolazi na vreme
ČAŠA APSINTA
Na kraju,
ti ćeš me i naučiti ljubavi
Je l` tako?
Okrećući me samoći,
drugima
dugom nepostojanju, dugim danima
Dani će se baviti svojim poslovima
rešavajući rebuse pukog preticanja
Samo da bi se na kraju
jedno bez drugog
naučili ljubavi
Prihvatajući one kraj kojih živimo
živeći bez onih sa kojima jesmo
Na kraju,
skup je nauk
koji ovako govori iz čoveka
Ako me i naučiš ljubavi
šta s naukom u kome ne stoji više srce moje
U kome nema sna o tebi
SKUP
I kao što u snovima biva
dolazim na sprovod, ali kasno
sve je već obavljeno
Samo ljudi s čašama u ruci
Zastrašujući trenutak u kom uviđam
da niko me ne poznaje, da ne poznajem nikog
Ja sam ta i ta, sreli smo se te i te godine
Mi smo,
kako bih vam rekla…
Jedna uprosečena svest mi se obrati iz gomile
Priznajemo tri stanja polnosti,
porodica, askeza i razvrat, kažite?
Ta ljubav tragično nemoguća
u kojoj je oduvek postojala fatalna klica propasti u svetu
Koja je činila suvišnim
svaki poznati način između dvoje,
da se objasni
Mi smo stvaralački čin, ako razumete šta hoću da kažem
nešto apsolutno smelo, što nije podlegalo ničijoj volji
Učestvovali smo u razotkrivanju tajne, ni muškarca,
ni žene, već čoveka
Zašli smo u doživljaj one druge strane
Ono što ja znam o njemu, čitav svet ne zna,
U Bogu sam sagledala svoju polovinu,
tamo se srećemo nas dvoje
(Istina, prvih četvrt sata uvek bi bilo mučno)
Između nas nije bilo otuđenosti, ni izuzetne privlačnosti,
lepotom bi stajali jedno u drugom
Nekanonske, neprilagođene stvari
On da je ovde, isto bi vam rekao
Rodovna prilika, opet mi se obrati
Hrišćanstvo ili neoplatonizam, svejedno
molim vas napustite skup
Teškog li sna, pomislih po buđenju,
teških li ljudi
Vesna Korać, rođena u Vrbasu 1969. godine. Diplomirala politikologiju u Novom Sadu. Apsolvirala istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Sarađivala sa velikim brojem književnih časopisa: Književne novine, Književna reč, Sveske, Ovdje, Zlatna greda, Polja, Ulaznice, Metafora, Povelja, Gradina, Trag, Akt, Dometi …
Zastupljena u nekoliko pesničkih antologija. Tekstovi su joj prevođeni na engleski, portugalski, mađarski, rumunski, bugarski i slovački jezik.
Knjige pesama:
„Sarkazam reprodukcije“ (1994), Beograd, Beletra
„Uninije“ (1998), Novi Sad, Prometej
„Pesme i druge priče“ (2001), Novi Sad, Svetovi
„Vitez od Ravnih Gomila“ (2008), Kulturni centar B.P.
„ Neodgodive slike“ (2013), Kulturni centar Mladenovac
Roman:
„Divlja loza, bršljan“ (2007), Novi Sad, Adresa
Roman „Divlja loza, bršljan“ u užem izboru za Knjigu godine DKV. Knjiga pesama „Vitez od Ravnih gomila“ uži izbor za nagradu Milica Srpkinja Stojadinović. Knjiga pesama „Neodgodive slike“, uži izbor za nagradu M.S.Srpkinja. Prva nagrada za poeziju na konkursu Šumadijske metafore-Mladenovac.
Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.
Živi i radi u Novom Sadu