Uvek sam verovao da je sakriveno u tvojim senkama.
I neke mudre glave su se složile
da sigurno crpi snagu iz svojih oblina.
Moje lično gravitacono polje.
Uobražavao sam da sile koje me vuku
plešu negde na tvojoj koži
pa sam kretao u lov.
Umesto mreže za leptire
vukao sam sa sobom visak uglomerom i šestar
ispitivao sam geometrijsku formu
merio obim iz svake tačke
i koliko dlanova uzduž i popreko
koliko po dijagonali.
Dobro
jednakost ulegnuća i ispupčenja bila je samo san
ali kakav san.
Precrtavao sam sve to na papir
da ne zaboravim
da ne nestane u mom rasejanju
da u svako doba mogu da dokažem
kako je zbir svih uglova
jednak zbiru nabora na tvojim usnama
i kako se sve linije ukrštaju u tačkama
koje zrače vrelinom i mirisom leta.
Ali
bilo je uzalud.
Nikad te nisam našao na tvojoj koži
uvek si uspevala da pobegneš
i samo si mirise poput odjeka
ostavljala da svedoče da si bila tu.
A ja sam ostajao sam
kraj tebe sam
zarobljen crtama toplog tela
kao ptica koja se beskrajno sudara
sa staklom prozora
verujući da je od breze u dvorištu
ne deli vlastita zabluda
već samo još jedan pokušaj.
Veljko Ladjevac rodjen je 1978. u Požegi, gde je završio osnovnu i srednju školu.
Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2006. godine.
Živi i radi u Pozegi.
Piše pesme i trenutno pripremam svoju prvu zbirku.
Član je književnog udruženja Razvigor iz Požege.
Objavio nekoliko pesama u Književnim novinama, časopisu Svitak i zastupljen je u antologiji zavičajnih pesnika Mera sviju stvari, kao i u zbornicima: Rudnička vrela (2011), Garavi sokak (2011) i Vršačka poetska susretanja (2011)
Osvojio prvu nagradu na konkursu za najlepšu ljubavnu pesmu, održanom u Ivanjici (2011).
Prikaz njegove poezije predstavio je Milijan Despotović u svom delu Rasvetljavanja (Svitak, 2010. str. 71-74).
Pročitajte i:
1 comment
Kad ponekad, rijetko nazalost, naidem na ovakvu pjesmu, na stereotip koji to nije, na opste mjesto koje to nije, na poeziju koja to nece da bude a ne moze da bude nista drugo….kad naidem, zastanem…obradujem se promisljanju, uvidanju zaustavljenog trenutka; isto valjda sto i pjesnik radi, uputi se izvan sebe ne bi li vidio i sebe i svoje, izmedu dva ogledala, u refleksijama odraza; odlicno!
Comments are closed.