Slaviša Obradović: Dve sobe i nulta noć (III nagrada na književnom konkursu SKPD „Prosvjeta“ Šamac 2011)

Filed under: nagrađeni radovi,region,SKPD Prosvjeta- Šamac 2011 |

U stanu je bilo pre vruće nego toplo dok je snažna peć gutala bukove i grabove cepanice, nemilosrdno, kao da greje đavolov kotao.

Iznad užarene platne isparavalo je iz nekoliko posuda: u srebrnastoj tepsiji mešali su se u klobucima trinasti opiljci kamilice, žalfije i bokvice; u ibriku je strujala voda u koju će ubaciti naprstak nane; voda iz omanje džezve bila je spremna za zakuvavanje još jedne – sada već ponoćne – kafe.

U dečju sobu unosi tepsiju i prostorija se ubrzo ispuni mirisima. Nagne se nad krevet. Osluškuje. Betin nosić se bori sa slinom ali ona ipak mirno spava. Dodirne njeno čelo i zaključi da temperatura nije počela rasti. Dok joj zavlači ruku pod zatiljak, Armovi prsti se vlaže i lepe u zamršene pramenove. Bet se znoji. Dobro je kad se znoji. Antipiretik koji je popila sedamdeset minuta ranije konačno je počeo da deluje. Ispod detetovog jastuka pažljivo podvlači smotanu dekicu kako bi u tom položaju lakše disala. Još ostane u sobi. Sluša. Bet spava. Dobro je kad spava.

Nakon što se vrati u dnevnu sobu instiktivno pogleda u pravcu zidnog časovnika. U duplji oklopa od lažnog mahagonija kazaljke razapinju osamnaest minuta posle ponoći.

Kašika Betinog antibiotskog sirupa pada u dva.

U glinenu šolju proceđuje čaj.

Pažljivo odškrine vrata spavaće sobe i šarke, neočekivano i po prvi put nakon dugo vremena, izdajnički zacvile tako jako da ga taj zvuk i fizički zaboli. U mraku koji razblažuje mlečna svetlost ugaone lampe sa abažurom, pogled mu pada ne njene širom otvorene oči. Sa strahom se nasmeši u tom pravcu. Zida usiljeno otpozdravi  i on s olakšanjem shvata da oči su žive.

Oprosti, nisam hteo da te probudim, reče.

Nisi, budna sam već neko vreme, odgovori ona.  Reči je izgovarala tiho i s naporom, praveći pauze između svake od njih kako bi joj disanje ostalo što pravilnije.

Bet, kako je..?

Dobro je, ne brini. Spava. Ne brini… Doneo sam ti malo čaja.

Znaš da…

Evo, samo koju kašiku, da ovlažiš usta, reče Arm, položi šolju na nahtkasnu i, u želji da predupredi njeno odbijanje, hitro se izgubi u potrazi za kašikom.

Kada se vrati, njene oči su sklopljene i on je uveren da naprasno nije mogla zaspati, ma kako sa tim stvarima više nije mogao biti siguran. Vremenom se navikao na uzaludnost insistiranja. Više se ništa neće promeniti i stanje će bivati sve gore.

Nad krevetom, obešena o konstrukciju lustera, visi plastična boca u koju je udenuta   infuzijska naprava. Analgetici pomešani sa fiziološkim rastvorom danima, kap po kap, klize kroz dugu, savitljivu cev i preko igle fiksirane u arteriju na  ruci, ulaze u krvotok.

Nadnosi se nad ženu i popravlja maramu na njenoj glavi. Kada je namesti, gola oglavina više nije primetna.  Donedavno, ona bi slobodnom rukom redovno proveravala da li je marama na svom mestu. Još uvek je – tada – držala do poslednjih obeležja dostojanstva koja je bolest – jedno po jedno – odlučno gasila.

Kapi tečnosti lenjo se rastežu i padaju u prozirni  prizmatični mehanizam. Na zidu povremeno promakne odblesak farova poslednjih  automobila dok se udaljavaju niz ulicu. Zida se pretvara da spava. Arm se pretvara da veruje u to.

Njegova žena umire i više ništa neće i ne može biti isto. Primiče se trenutak susreta sa nepoznatim i čovek, ma kako bio svestan njegove blizine, i uprkos  saznanju o neumitnosti tog momenta, ipak ima utisak da je nepripremljen  i da će ga to,  nepoznato nešto – iznenaditi.

Tekla mu je trideset sedma i tek odnedavno on se počeo pitati da li su to zrele godine. Iskustvo mu je govorilo da je već dosta toga video i saznao pa, ipak, za neke pojave on je još uvek bio adolescent.  Eto, smrt, na primer. Bliska rodbina –  bar onaj deo rodbine za kojim je imalo nekog smisla žaliti i čiji bi odlazak, po prirodi stvari,  mogao smatrati ličnim gubitkom – još uvek je bila na okupu a na prste obe ruke prebrojao bi sve sahrane na kojima je uopšte bio. Radilo se, međutim, o sprovodima kojima je mahom prisustvovao kurtoazije radi i koji ga nisu doticali, skupovi na kojima sat ili dva bivate ozbiljni, gde i gde osetite drhtavicu zbog nečijeg teškog i zagubljenog jauka ali, kad norme pristojnosti dozvole da se napokon udaljite, čitav taj događaj, sve ono što mu je prethodilo i sve vezano za njega posle toga, gotovo u trenutku preplavi ravnodušnost onoga koji je daleko od svega i kojeg se to, u stvari, više ne tiče. Nikada nije imao potrebu da se upita šta biva sa onima koji ostaju nad svežim humkama, niti je ikada pokušao da bar približno zamisli razmere cepajuće boli.

Moja žena umire i više ništa neće biti isto.

Na televizijskom se ekranu izmenjuju slike i brzi rezovi sevaju kroz polutamu. Fabulu ovog filma neko noćas nesumnjivo prati i kad, na kraju, odozdo prema gore, slova odjavne špice sa imenima aktera krenu, taj neko otići će u krevet, leći će, zaspati, i sutra će početi novi dan, dan bez neizvesnosti ili sa sasvim običnom izvesnošću. Tako to biva u svetu, tako o tome razmišljaju ovakvi poput Arma. I sasvim je suvišno razmišljati da, možda,  još neko, baš poput njega, u ovom času, ovaj film doživljava na jednak nači: kao tek puke bliceve koji se smenjuju pred umornim očima.

Nema utehe. Bivamo sami u svome bolu, sami u nemilosti sopstvenih slutnji i strahova.

Moja žena će umreti.

Odsutno, kao pri kakvoj transcendentalnoj seansi, Armov pogled je zakovan na bezbojnoj staklenoj činiji smeštenoj ukraj ovalnog trpezarijskog stola. U grotlu šporeta pucketa oprljeno iverje i potmula huka vibrira u dimnjačkom kanalu. Motiv je, međutim, nem i dvodimenzionalan, bez vizuelne i akustičke dubine i Arm, ne bez izvesne začuđenosti, ima utisak da je trenutke već jednom proživljavao, svaku njihovu beznačajnu pojedinost i manifestaciju. I taj utisak već viđenog, kako vreme – naizgled statično – promiče, postaje snažniji i uverljiviji. Kada početni nemir bude potisnut, kad bude nadvladan prepuštenošću, on biva neobjašnjivo lak i bestelesan. Glava povijena u stranu, mlitave ruke vise preko ivica fotelje.

Bet se sasvim tiho nakašlje i on se instiktivno trgne. Bela svetlost televizijskog ekrana zapara mu pogled kao skalpelom. Zid. Sat. Dva i četrdeset i nešto nazire se u izmaglici. Antibiotik u dva. Ustaje, otvara fioku, iz kartonskog omota vadi bočicu i kašiku; u dečjoj sobi sipa gustu tečnost i ruku prinosi uzglavlju, drugom rukom pridiže kćerkino telo u polusedeći položaj, pokušava da je razbudi; ona se mlitavo previja, nežnim tepajućim glasom moli je da zine, dete se previja na drugu stranu, monotonim tepajućim glasom moli je da zine, dete, napokon, otvara usta i on joj sadržaj kašike saspe u grlo. Bet guta s gađenjem i negodovanjem i otac je pušta da lagano padne u postelju. Miluje joj čelo. Betino čelo plamti. Temperatura je porasla pre vremena, prerano je za ponovno davanje antipiretika. Treba pripremiti kupku.

Dete je bolesno.

Zida, moja žena Zida će umreti.

Polako otvara škripava vrata spavaće sobe i privikava se na sobni polumrak i tišinu. Stoji neko vreme nad ženinim telom. Zidino oko je poluotvoreno i usne skupljene u jedva primetan osmeh. Na mestu udenute kanile  ruka je otekla. Desnom šakom obuhvata dorzum njene ruke dok prstima leve pažljivo vadi iglu.

Treba pripremiti kupku za Bet.

Zidine ruke su hladne.

Mora napuniti kadu, Bet ima visoku temperaturu.

U kupatilu podešava toplotu vode. Mlazevi klize po emajliranim zidovima i para brzo zamagljuje kupatilski prostor i ogledalo iznad lavaboa gde, sasvim nejasno, nazire fizionomiju svoga lika. Vidljivi ga obrisi asociraju na utvaru i on s užasom prihvata da asocijacija nije slučajna.

Zidine ruke bile su hladne.

Trči u sobu. Ženino oko je poluotvoreno i usne sklopljene u ovlašan osmeh. NJene ruke su hladne. NJeno čelo je hladno.

Treba buditi dete, treba sniziti temperaturu, rano je za antipiretik.

Brzo se vraća u kupatilo; voda žubori u dopola napunjenoj kadi. Izmaglica sa ogledala kopni i kapi rose se u vertikalama stropoštavaju na keramiku ispod stakla.  Pokretom zaustavlja topli mlaz, u kadu ubacuje lanenu krpu, plastično lonče i žutu gumenu patku sa crvenim kljunom.

U dečjoj sobi čuje Betino ubrzano disanje. Uzima dete u naručje. NJena vrela glava greje mu rame.

Zida je hladna. NJen osmeh se ne menjaa.

Treba sprečiti da dete završi u konvulzijama.  Bet je u kadi, Arm namače krpu pa je onda obavija oko kćerkinog tela. Prstići dohvataju gumenu patku i na pritisak crvenog kljuna igračka se glasa.  Kva! Kva-kva! Bet se nasmeje. Arm se nasmeje. Krpom snažno trlja po njenoj koži. Izvadi kćerku iz vode, umotava je u peškir i briše snažnim pokretima. Bet drhti celim telom.

Zidino telo je hladno i nepomično.

Odnosi dete u krevet, pokriva i vrh digitalnog toplomera namešta u ušnu školjku. Senzor se nakon nekoliko sekundi oglasi i on na displeju očitava trideset sedam sa šest. Ponad deteta pokrivač još izvesno vreme podrhtava a onda se smiruje i Bet utone u san.

Nakon nepoznate vremenske šupljine, minuta požderanih magnovenjem i bunilom, pronalazi sopstveno telo ispred njihove sobe. Tamo, u sobi, nema više nikoga i ničega, nema Zide, nema pokreta, nema misli ni osećanja, i nema patnje ni bola. Tek porozne kosti, usahlo meso, bleda, ledena koža i zamrznuti osmeh kao diskretno i slučajno markirana granica između bitisanja i ništavila.  Armova figura, poput neprirodno izvitoperene i prazne statue sedi u dovratniku, kao u uzanom  predvorju gde se najjasnije sagledava besmisao privremenosti.

U rašomonu misli koje se množe i umnožavaju da bi se, na kraju, nagomilale u jednostavnoj spoznajnoj rezultanti, do njega dopire nesputan dečji kikot i poznato glasanje gumene igračke.

Kva-kva! Kva! Kva-kva!

Čovek se oduspravi i, kao da polaže poklopac mrtvačkog sanduka, zatvara vrata između svetova.

O autoru:

SLAVIŠA  OBRADOVIĆ, rođen 1965 u Banjaluci.

Piše kratku prozu.

Nagrađivan na nekoliko konkursa za kratku priču.

Živi  u Prijedoru.

Kontakt:    obradovicslavisa@yahoo.com

One Response to Slaviša Obradović: Dve sobe i nulta noć (III nagrada na književnom konkursu SKPD „Prosvjeta“ Šamac 2011)

  1. Pingback: Slaviša Obradović: Dve sobe i nulta noć (III nagrada na književnom konkursu SKPD “Prosvjeta” Šamac 2011) : Mlad Grad | Sremska Mitrovica | Portal mladih Grada Sremska Mitrovica

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*