Однеси девојачко срце, на једно високо брдо и стави га као песнички тестамент у орлово гнездо, а ако га суђеник пронађе, његово је. Уђи у чамац без весла на месечини, намигни на звезде и оне ће ти показати пут, до љубљеног, до погледа без трептаја, драговања. Загледај се очи у очи најскривенијим сновима и схватићеш да се не исплати бити слепи путник на уклетом броду, нити капетан брода у боци.
Ни вилин коњиц не живи само један дан, а ни живот не траје вечност, који је пола црн ко црно крило гавраново, пола бео ко бело крило галеба. Ти босонога и ветрењаста, не одазивај се на глас кога нема. Ни крштеним именом кад те позове. Стидљива трагачице не иди пречицама наговештајима. Осмехни се. Цвет си који цвета једном у сто година и одмах по светању свене. Жедним очима не гледај изворе предосећања…
Трагајући за расковником који откључава сва врата, као да трагаш за изгубљеном трепавицом и бродом на дну океана. Ово је истинита прича шифрарник тајни, пупавица сновиђења. Кад девојке желе да сазнају ко ће им бити суђеник, ноћ уочи Видовдана, стављају под узглавље, предивну видову траву, видовчицу! Тако и Слађана пупољак девојачки, донесе у рукама венчић видовке, да оживотвори будућност, да се загледа у очи суђенику, да се лицем у лице грлица сусретне са свитањем. Замисли, читаоце дрво колико има грана а свака грана је по једна свирала а свака свирала по једна прича као ова И кад посадиш дрво јаворово, изникну гусле. Свирају шуме колевке док певају усне девојачке.
И дође та ноћ, кад живот окретањем камених точкова, као на воденичком жрвњу самеље сан, а песник краљ без круне испева песму славуја. Под јастуком видовчица, да се на њој преспава. И у сну се јави чудесан сан, појави се лик познатог или непознатог суђеника. Зора брза ко чигра пресеца пупчане врпце, а ветар разноси девојачке косе ко врбине ресе. Пробудила се Слађана, лепа ко сунчева рађања. И кад се умила чаролијом младости, као хипнотисана испричала другарицама:
– Насамариле сте ме, нисам сањала само једну особу, сањала сам све из улице, скоро цело село. Ето испаде да су ми суђени и Миладин и Зоран и још многи други… То је као да желим да стегнем руку неком ко нема шаку, а тај без шаке пожели да отвори врата која немају кваку. Топи се у устима младост ко шећерна вуна… И магија девојачког сна паде у заборав, ко жеравице у набујалу реку. А онда дође дан који таји тајне, кад сајџија почне да откуцава живот. Не вреди стиснути усне, не вреди збуњеност, ни замуцкивање. Замка за орлове кад тад уловиће девојачко срце, скривено у гнезду… А упечатљиви девојачки сан паде у заборав, али не задуго. Све до Ђурђица 1996. године. Слађана је погинула у саобраћајној несрећи, непажњом пијаног возача у 21. години живота у цвету младости и загледала се очи у очи своме сну. Имена која је набројала после свог девојачког сна, били су заиста Слађанини суђеници, али укопници. И тако је уместо тајанственог суђеника, несуђеника, сањала своје укопнике и испунило се предосећање смрти и моћ чудесне травке видовчице.
Живот је умираоница снова и звездано породилиште стварности, кад се угрижеш за усну и неком магијом кренеш даље …
Био је август, кад се замахне веслом или крилом птице кроз живот, а ми кренули у посету Слађанином гробу. Незапамћена врелина и ми смо ту и црни као гар и бели као креч, дошли да запалимо свећу. Мермерни споменик у облику преломљеног срца и ту скривено међу цвећем, затиче нас изненађење. Као да је хтела да нас угости, на Слађанином гробу изникла лубеница.
Белешка о аутору
Славица Јовановић је рођена у Шапцу 15.9. 1969. године, новинар и књижевник. Аутор шест објављених књига “ Алилуја“, „Албатрос“, “ И уби дрво човека „, “ Небом лете Церски Саморасти „, “ Косовски црни косови“, “ Подсмевач „. У рукопису још пет књига. Добитник више књижевних награда и признања. Добитник специјалног признања “ Иво Андрић “ – Београд за 2007. год и 2008. годину, за објављене књиге. Живи у Мачванском Прњавору код Шапца.