Крајем лета 2024. године, нестрпљиво сам ишчекивала да се у књижарама појави нови роман Ане Атанасковић „Змајева жена“. Имала сам привилегију да на неки начин пратим настајање тог романа, Анина истраживања, урањања у историјске дубине и дубине психологије јунака, да увидим колико ауторка сагорева стварајући књижевно дело и како се њена енергија обнавља онда када писање срећно приведе крају. Много је времена прошло од изласка њеног претходног романа, „Моја љубав Никола Тесла“ (Лагуна, Београд, 2021), са којим је прокрстарила Србијом уздуж и попреко на радост оних који су раније упознали њено стваралаштво и на срећу читалаца који су се први пут срели са њеном прозом. Отуда моја нестрпљивост да „Змајева жена“ напокон изађе из штампе па да могу да је препоручим пријатељима, познаницима и свима онима за које знам да препознају и цене квалитетну писану реч.
Овог лета, сасвим неочекивано, док се прашина око „Змајеве жене“ још није била слегла, појавила се најава за нову књигу Ане Атанасковић- „Престонице“. Издавач поново Лагуна, месец објављивања октобар.
Нисам морала дуго да чекам до тренутка када ћу држати књигу тек приспелу из штампарије, а до тада сам размишљала шта могу да очекујем међу корицама књиге назване једном, али моћном речју- „Престонице“. У поднаслову стоји Романескни водич кроз Србију што читаоца делимично усмерава на пут којим ће корачати читајући ову књигу.
Када бисмо у асоцијацију ставили речи Србија и престоница, очекивано и логично решење асоцијације би било Београд. Више од половине ове књиге јесте посвећено Београду, а ко од нас зна колико је Србија током векова имала престоница?
Крушевац, Смедерево, Крагујевац, Рас, Ниш, Ужице, Сремски Карловци, Дебрц, Призрен. Сва ова места су била српске престонице. Сва ова места је посетила, доживела и у приповедање уткала Ана Атанасковић. Изузетак је једино Призрен који није имала прилику да посети, али га осети увек када, у Цркви Светог Марка у Београду, положи длан на саркофаг цара Душана. То је та моћ која струји кроз векове. То је та енергија коју Ана душом препознаје и преноси читаоцима преко страница ове књиге, али и свих које је претходно написала.
Читаоци који би „Престонице“ одредили као путопис били би у праву. Не би погрешили ни они који би рекли да је ово дело историјског жанра. А са треће стране су они који би рекли да је ово исповедна проза. И они би били у праву.
На темељима путописа са историјским чињеницама, које су све време присутне, Ана Атанасковић је саградила личну причу исповедног тона која почиње у селу Јасика код Крушевца где је одрасла и иде кроз све некадашње српске престонице све до Београда, који је ауторка безрезервно заволела још као студенткиња и који јој је ту љубав узвратио инспирацијом да о њему пише. За Ану је Београд љубав, како је назвала једну од својих раних збирки прича.
Када читате „Престонице“ Ане Атанасковић, морате да припремите сва чула и да допустите машти да буде жива и неспутана. Ана вас неће провести само кроз главне улице српских престоница већ ћете са њом да завирите и у уличице, сокаке и сокачиће у којима још живе стари занати, миришу парфеми из најстарије парфимерије у Београду и на језику се топе најслађе принцес-крофне и цимет-ролнице.
На овом путовању кроз српске престонице нека вам увек буде при руци оловка да бисте забележили понеку историјску чињеницу о српским владарима коју сте први пут прочитали или неку за знатижељне увек занимљиву пикантерију из живота господе, уметника, а и обичног света.
Ана Атанасковић је крочила на места за која можда никада нисмо чули. Додирнула је зидине тврђава старих више векова. Доживела је, осетила, видела и сва искуства своје сензибилне душе поделила са читаоцима на страницама „Престоница“. Зато је ово једна од оних ретких књига које не можете лако да оставите на полицу када прочитате последњу страницу. Ипак, увек можете да јој се вратите и да се подсетите неке историјске чињенице, неког одличног описа, лепе, а заборављене речи или осећања које зрачи из сваког написаног реда.
Јелена Скробић
Pročitajte i:
