КРИК ИЗ СРЦА ТАМЕ
-приказ романа „Крик“ Ане Атанасковић-
Онај ко воли свој народ и своју отаџбину, ко се бори и жртвује живот за своје јесте патриота. А шта је странац (или странкиња) који долази у непознату земљу знајући да га у њој чекају рат, глад, болест, исцрпљивање сопственог тела до последњег атома снаге, а врло извесно и смрт? Дати надљудску снагу у туђој земљи и жртвовати себе зарад другог народа, значи не бити више странац ни тој земљи ни том народу. То значи бити храбар, пожртвован, хуман, човек са мисијом који ставља главу тамо где неко не би ногу.
Таква је била др Елизабет Рос, рођена у Хампстеду (Лондон), у породици са десеторо деце, кћерка директора Шкотске банке Дејвида Роса. Др Рос је рођена да следи животни пут који је одабрала опредељујући се за позив лекарке и да умре у Крагујевцу покошена болешћу док је извршавала своју животну мисију.
Њен животни пут и њен карактер, 110 година након њене смрти, описала је у роману „Крик“ Ана Атанасковић, настављајући тако низ романа о женама које су оставиле траг у историји снагом, одважношћу и изузетношћу.
Роман „Крик“ је посебан и интересантан зато што је све што је у њему речено стало у два минута, у предсмртни час др Елизабет Рос. То су она последња два минута у животу која побуђују радозналост сваког човека јер сви идемо у сусрет смрти, а нико се не враћа да посведочи какво је искуство упокојених. У та два минута је стала исповест др Рос у форми обраћања сликарки Надежди Петровић, која у исто то време у Ваљеву бије своју битку за живот.
Крагујевац. 1915. година. Једно зло никад не иде само. Рат је донео глад, прљавштину, тифус. Идући „путем у срце таме“, др Елизабет Рос долази у крагујевачку болницу, „институцију између гробља и пакла“. Млада жена оштрог и непопустљивог карактера покушава да заведе ред међу лоше организованим народом пуним предрасуда, инсистира на поштовању протокола, узрујава је лењост. Срби, који иду из рата у рат све сиромашнији и са све већим бројем жртава, прихватају је као своју и брину о њој, а она помаже све док је болест бездушно не баци у постељу.
На самртној постељи одмотава се филм живота др Елизабет Рос, али то нису само кадрови испуњени људима и пределима. То су преиспитивања и промишљања о животу, смрти, предодређености човекове судбине, смислу и циљу живљења.
Иако је смрт свемоћна, свеприсутна и ускоро ће у хладни загрљај привући и др Рос, на страницама овог романа живи нада, живи „небојазан“ и сваки дан је „схваћен као благо пронађено на непознатом путу“. Овакво схватање је одлика снажних личности које и када губе битку, верују да борба није била узалудна. Баш таква је била др Елизабет Рос која је веровала у искру живота и волела друге људе, слободу, мисију… Зато је из живота отишла не жалећи ни за чим на свој 37 рођендан, а према јеврејском веровању, човек који умре на рођендан остварио је своју мисију.
Једна од највећих вредности овог романа је што иако говори о рату, болести и смрти, отвара нове погледе на живот и његов смисао. Учи нас да је суштина живота, коју неки никад не пронађу, заправо врло једноставна и доступна свима, али да себи треба да дамо прилику да савладамо вештину њеног спознавања.
Др Елизабет Рос и Надежда Петровић су биле савременице, али се никад нису среле. Веровале су у снагу жена на којој треба да се заснива њихова еманципација: „Ако ишта добро донесе разбијено огледало света, биће то нови поредак у коме жене имају више права“.
Роман „Крик“ није само достојан књижевни споменик главној јунакињи др Елизабет Рос. Он је и израз поштовања, захвалности и дивљења и према Болници шкотских жена, чији је долазак у Србију организовала др Елси Инглис, и према 22 британске болничарке које су умрле негујући српске рањенике.
Ана Атанасковић ни у овом роману не одступа од стила који је изградила пишући о Јелени Анжујској, Кетрин Џонсон, Јелени Гатилузио. Ауторка тај стил из романа у роман усавршава дајући му лирску ноту и продуховљеност. Зато њени романи нису за читање у даху, али остављају без даха. У њима је Ана Атанасковић исписала неизбрисиве трагове које су оставиле изузетне жене. Исписала је трагове њихових живота који су се издигли изнад смрти и заборава.
Јелена Скробић