Književni konkursi Srbije i regiona

(Esej kao zloslutna priča) Stanovnici jugoistočne Evrope iz raznoraznih medija svakog dana mogu saznati za priče o porodičnim nasiljima nad decom, ženama, starima, koje se

(- Svijetle i tamne boje sarajevskog mozaika) Nisam se pomakao. Zanesen mišlju „pravih“ umjetnika da si veći umjetnik ako radiš nešto što ni tebi samom

Na pešačkom prelazu sudaraju se kišobrani. Gurkaju se, potkače, zapnu jedni za druge,  nešto  nervozno progunđaju, i žurno grabe dalje. Dan je, a mrak je.

Naslovna stranica Kišilo je toga dana. Posljednji put se okrenula prema roditeljskoj kućici, duboko uzdahnula i otisnula se u nepoznato. Svjetla pozornice je sanjala od

Награда за најбољу песму 19. Мајских сусрета писаца дијаспоре Бејах све што су други у мени желели да воле. Фијук, глувом ветру знамен, на старој стази

− Ех, што нисам шпијун, мој Стевара! Како би’ само путов’о светом к’о господин човек. Завирив’о би’ и тур’о свој нос у туђа посла с

Tako da poginu grešnici od lica Božija, a pravednici da vozveseljatsja! Pashalne stihire Tamnica u podzemnom hodniku sudnice. Devojka sa lancima na nogama i rukama

Mirzi i Harisu „Ne znam šta će biti zabilježeno…“ Selimović Ne znam šta ću vam ispričati. Znam samo da to želim, godinama već. A nikad

Ljudi spu. Kad umru, prenu se. Arapska poslovica Ceo svet da se sruši i nebo da se sruči na glave ljudi mrseći im misli u

„Vinorodna pesma, poput rujnog vina, ožednele poji od davnina“! Pesnici su uvek vinopije bili, vinarije moćne za tren ispraznili! Odvajkada bolje i sklonište vinsko, nego

Lica:  PAVLE BRAJOVIĆ,  68     ZDENKA, 65 ZLATA BRAJOVIĆ, oko 40 RASTKO BRAJOVIĆ, oko 30 VID MANOJLOVIĆ, 69 POLICAJAC, oko 40 GLODUR, oko 60  1. Beograd,

Karmela je na jedvite jade s tavana spustila stari putni kovčeg. Bio je velik, težak i pohaban, a činilo se da ga na okupu drže

kameni obzor linijom tirkiznom podvučen nad zelenom kapom nebeska košulja plava s dugmetom od zlata krik galeba psovka mornara iz konobe klapa šalje zvuke zavičaja

Osjećala sam srce kako pulsira u vratnim žilama, suvišni no opravdani pritisak pokušavala sam utišati sve bržim i bržim koracima. Trčala sam. Glavom su mi

Da su moje reči kao talas tople, Da miluju tvoje rascvetale vlasi, Da l’ bi suze morske sa litica mogle, Dopreti do tvoga bića da

Tu i tamo bi, možda jednom nedeljno (ili ređe), grunuo neki nervozni rafal i tada bi se iznurujuća učmalost privremeno pocepala: svi bi, tada, uskočili