Jadranka Milenković (1969, Pula, Hrvatska). Prozna i lirska spisateljica. Osnivač Kluba „Prejaka reč“, koji okuplja mlade ljude zainteresovane za književnost, filozofiju i umetnost.
Objavljene knjige:
Heteros (roman; NKC, 2019),
Soba 427 (roman; Arete, 2019),
Preko kolena (poezija; Presing, 2020),
Šesta pesma za Ingu (roman; Presing, 2021),
Olivera uči nemački (roman; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo, 2022),
Kroz zatvorena vrata (priče, Presing, 2022),
Nisam sreda (poezija; Presing, 2023),
Lice gospodina sa kišobranom (priče, „ASoglas“, Zvornik, 2023; Presing, 2023)
Nagrade:
Roman „Soba 427“ nagrađen je Arete nagradom za knjigu godine i objavljen u istoj izdavačkoj kući 2019. godine. Priča „Strah“ je nagrađena prvom nagradom na konkursu „Miodrag Borisavljević“ u Apatinu, za 2019. godinu. Na konkursu „Tragom Nastasijevića“ za 2019. godinu, dobitnica je prve nagrade za esej „Prilog raspravi ’Spartak ili Isus’“ i druge nagrade za priču „Jedan dan“. Za rukopis priča „Najdražem kapetanu“ osvojila je nagradu publike na konkursu Trećeg Trga, a roman „Olivera uči nemački“ objavljen je u Istočnom Sarajevu kao trećenagrađeni na konkursu „Zlatna sova“. Zbirka priča „Lice gospodina sa kišobranom“ nagrađena je prvom nagradom na „Drinskim književnim susretima“ 2022. godine i objavljena u ASoglasu iz Zvornika 2023. godine. Dobitnica je i prve nagrade na konkursu „Tragom Nastasijevića“ u 2022. godini za priču „Tri frižidera“, kao i druge nagrade na konkursu „Vukašin Conić“ u Leskovcu, za priču „Lisabon“. Iste godine, pesma „Žrtva“ osvojila je treću nagradu na konkursu „Šumadijskih metafora“. Tokom 2023. nagrađena je trećom nagradom za priču „Zvezde“ na konkursu „Vukašin Conić“ i specijalnom pohvalom za prozu, na konkursu „Tragom Nastasijevića“ u Gornjem Milanovcu. Objavljuje u periodici, u regionu i šire, kao i na internet portalima.
Članci autorke:
Dela autorke objavljena online:
O delima autorke:
Svi članci autorke
https://klubprejakarec.com/author/heteros
Dela autorke objavljena online:
O delima autorke:
Rekli su knjigama Jadranke Milenković:
Snežana Ćurčić
Sakupila je u ovu knjigu osamnaest dužih i kraćih priča, ne bih mogla reći koja je od koje bolja, čini mi se da su one kratke čak žešće i britkije, pogađaju precizno, sa malo reči puno nam kazuje ali se tek u onim dužim otkriva bogatstvo i dubina misli, lepota emocija i neosporno veliki talenat pripovedačkog umeća.
Knjiga je na moja vrata zakucala jednog sunčanog jutra i ja sam je prihvatila raširenih ruku, otvorenog srca, gde se namah odomaćila i odakle vam maše velikom preporukom.
Jelena Mladenović, asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu, srbistika
Ova knjiga nastala je kao spontano prikupljanje onih tekstova koje je autorka doživela kao poetske i odvajala od svog ostalog pisanja. Otuda se u ovoj knjizi ne oseća princip odabira ili selekcije zasnovane na određenom sentimentu ili temi. Linearno vezivanje pesama upućuje na to da se one ne mogu ciklusima odeliti. Svaka ponaosob, nastaje kao igranje sopstvenom mišlju i rasteže granice asocijativnom ili logičnom razvijanju i povezivanju pažljivo biranih detalja. Tako one uzrastaju do forme poetskih mini-eseja, slobodno prepuštenih tome da se promišljanja od kojih su satkane dalje nastave kroz čitaočevu igru, na sličan način kako to autorka radi i prilikom sopstvenih čitanja. Njen naslov govori upravo o principu po kojem je organizovana, te ovu knjigu ne moramo ni posmatrati kao zbirku, već kao izraz maksimalne autorkine dosetljivosti da ono što u prozni diskurs svojih priča ili romana unela nije, dobije krov pod kojim bi moglo živeti, i kako bi od njega, kao i od sebe same, načinila odaju za primanje gostiju („Po količini svetla”), gde nijednom čitaocu namerniku ne bi bilo uskraćeno gostoprimstvo.
Dana Ćirić:
Bogato i gusto pesničko tkanje, ne može se preći ni preko jedne pesme a da se ne zastane. U poređenju sa prethodnom zbirkom nekako milija. Ličnija. Nije u onolikoj meri filozofska.
Ovozemaljska poezija. U njoj sam videla sebe kao lirski subjekat. U mraku, u strahu, u šumi, na ivici šume, u tunelu, pred crnim paukom. Uplašenu, melanholičnu, željnu sunca. Videla sam „zgrušavanje sete“, „čemernog oplakivača“, dok je na drugoj strani žarilo sunce, nežila se ružoprsta zora, rosa i noćna ruža, plavo zlato, žuta pčela, i mesec, mala nebeska ada. Sunce je ona druga krajnost, zlatni prah, zlatno plavo. (…) Njena misao je raznovrsna, rima specifična, samosvojna. Ritam pesama je ritam gnevnih devojčica! Nekako se oseća želja da budu primećene. Zato prete šakom, sa zemlje prema nedodirljivom nebu, ka kome nema prelaza.
Književnik Bojan Babić:
„Jadranka Milenković nas u svojoj ‘Šestoj pesmi za Ingu’ uvodi u, u savremenoj BHSC književnosti, jedinstveni svet manovske raspričanosti, kafkijanske samodovoljnosti otuđene birokratije koja gotovo da uživa u bezizlaznosti iz sopstvenog toplog lavirinta, i sve to u zaista naočekivanom, ali ne i neuspelom saglasju sa (Siniša) pavićevskim anegdotskim prikazima života u večitoj, gotovo metafizičkoj tranziciji društva/sudstva iz kvazisocijalističkog u kvaziliberalno.
Ono čime se ova spisateljica izdvaja iz korpusa naše ‘recentne produkcije’ jeste nedostatak straha od esejizacije koji se ovim krajevima širi kao Delta varijanta virusa s kojim smo se saživeli (ko je preživeo). Čini mi se da show-don’t-tell imperativ s kurseva za kreativno pisanje podiže prosečni kvalitet dela, ali ujedno i sprečava pozitivne incidente. Uglavnom, esejizam je osvežavajuć i oslobađajuć, pušta jezik da se razmaše. Setimo se jedine meni drage desnice, Vladana Desnice.
(..)Ono što je naročito zanimljivo, jeste pokretanje teme nasledstva i nasleđivanja. Šta je to što nasleđujemo? Šta je to što ostavljamo? Šta nam znači nasleđe od predaka koje nismo upoznali? I tako dalje. Literarna, etička, ljudska pitanja se množe. Ne očekujte odgovore od mene. Čitajte.
Pročitajte i:
