Potpuno sam
poznatom rekom tonem.
Na rub prokleta kraja padam,
gde vuci svoj jauk meni poklanjaju,
gde monasi poslednju molitvu pevaju,
gde majke nad svojom decom plaču,
upravo tamo gde se mnogi zaboravljaju.
Zbog tebe postah kam
kojem ni topli stisak ruke
ni zagrljaj meki ne mogu ništa.
Izgubih lice koje se večno smijalo,
San koji sam s tobom delio,
Uzdah koji sam tebi poklanjao.
Nestade moje postojanje.
Dok tišina i dalje ćuti
Hladnoću mi daješ jeftino
Nevinim licem
Iskusnim smeškom
Grizeš.
Jedeš.
Ubijaš.
Stojim u vrisku tvoje duše.
Ne primećujem te.
U cik zore tražim sebe
nad lokvom moje krvi gledam te
Nisi promenila note lica,
koraci isti
I dalje hladna ostala si..
Bežiš u noći
dok se zavesa dana polako diže.
Ovenčana pobedom
pereš ruke svoje drhtave
Polako.
Uznemireno.
Neprimetno.
Ostavljaš me.
Pročitajte i:
