Category : nagrađeni radovi

Poezija iz zbirke “U aorti mog srca” – (prva) “Nagrada Risto Ratković za mlade autore” 2009: Udah II Biće sam iz Prirode. Kada koraknem, udišem. Na fakultetu, u prodavnici, udišem. *** Ova čovečica blesava je. Ne vidi: Svet je u strukturama. Ne shvata: fontana. Kaže: „kamen oblikovan iz kog izlazi voda“......

Kosim pogledom motrim sa svog balkona panoramu grada. Svečana su to jutra. Jedno ljepše od drugog. Zore su u ovom arhipelagu nešto što se u svojoj ljepoti ne može niti približno sličnim bojama vidjeti nigdje u svijetu, osim ovdje. Ulice su prometno najgušće petnaestak minuta prije sedam i  prije osam......

Najgore mi je juriti kad je kiša. Ma možeš imati ne znam kakvo auto. Tako je bilo i kad sam joj vozio brata. Sve smo morali upaliti. I sirenu i rotaciju. Ona se tresla i govorila: – Drugi put neću zvat hitnu! Kretenu! Konju! Jebi se pizdo! Diši u pičku......

– Znaš -, rekao je s druge strane stola- meni je malo ka… dosadilo. I dodao mi je sol. Ništa neću pitat… ništa.. neću pitat šta ti je dosadilo i onda će proć i ja ću posolit juhu i onda ćeš mi dodat papar i zapaprit  ću i pojest ćemo......

Ime mi je Davor.  To moram znati. Mama me naučila da to kažem kad drugi kažu Kako ti je ime. Volim to govoriti. Ime mi je Davor. Volim svoje prste. Prsti se savijaju i pucketaju. Tata ne voli kad prsti pucketaju. Uzme moje prste i jako ih stišće. Onda govorim......

Besramno vam velim: u toaletu sam. Ali ne činim ništa što se ne može predstaviti pisanom riječju bez rumenila kojim uobičajeno pratimo opscenu misao. Toalet je na željezničkoj postaji, prljav je, zapušten, kroz vrata koja se ne mogu potpuno zatvoriti i kroz loše građene zidove probijaju se otegnuti zvižduci, graja......

…prije kojeg ću napisati nekoliko riječi o jednoj baki; nije ona bila ni po čemu osobita, sem ako se osobitim dalo smatrati tih nekoliko bradavica, urešenih dlakama pri vrhu, koje su spokojno i, činilo se, oduvijek i od šiparačkih dana, stršile sa vrška utanjenog nosa izniklog i jedva primjetnog među......

Čika Toma je tog jutra usnio čak tri nemoguće stvari. Prva je bila rijeka Zambezi koja se, sasvim neočekivano i posve neprikladno, uz mnogo buke i izmaglice, survavala niz liticu u jezero Iri. Druga je bila pustinjska oaza naglo otjelovljena u središtu grada, između teta Martinog kioska i skretanja za......

Gledište prvo Taj pad je nešto najbolje što mi se desilo u životu! Bio sam kao »Liverpul« protiv »Milana« u Ligi šampiona prošle godine, kad su gubili celo prvo poluvreme i završili sa rezultatom 3:0, a onda se u drugom konsolidovali, izjednačili, i na kraju dobili utakmicu na penale! E,......

Godine 1961, ubrzo posle pogibije Daga Hamaršelda u avionskoj nesreći iznad Rodezije, u njegovoj kući u Njujorku otkriven je rukopis Putokaza, uz propratno pismo prijatelju i ovlašćenje da ga objavi, ukoliko bude smatrao da delo to zavređuje. Dag Hamaršeld, drugi po redu Generalni sekretar Ujedinjenih nacija, i za života je......

Na samom početku želeo bih da upoznam drage čitaoce koji principijelno odbijaju da čitaju svakakve izmišljotine, sa činjenicom da ono što budu pročitali u tekstu koji sledi je potpuno istinito, a ukoliko i nije, onda je svakako mogućno! U jednoj varoši, u kući povrh brda koje dominira šarolikim krajolikom, živeli......

Ponekad, kad vam zazvoni mobilni telefon, verujem, trgnete se. Prosto osetite da ćete čuti neku vest koja će vas uznemiriti. Uzdrhtao sam, poziv je bio od mog brata. – ej, šta radiš? – ništa, imam gužvu na poslu, šta ima? – ima, verova sam da bi hteo da čuješ ovo.......

Lepo su mi govorili gore da je život prolazna stvar, iako niko od nas još nije iskusio pad. Ali svi znaju da, kad tad, neminovno moraš pasti. Tako je oduvek bilo i tako će uvek i biti. Nema tu mrdanja, tvoja životna svrha je da padneš, a šta bude posle,......

Danima je pisao poeziju na gladan stomak. Sada me podseća na još uvek živog morskog psa koji se odnekud pojavio na operacionom stolu. Ipak, malo ćemo da odugovlačimo sa presađivanjem organa. Čovek u susednoj bolničkoj sobi koji nestrpljivo očekuje svoje novo srce, još uvek, začudo, ima sasvim dovoljno snage da......

Ležao sam na tvrdoj podlozi, pogleda uperenog prema prljavobelom plafonu, čija se pravilna dimenzija krivila pred mojim očima za nekoliko stepeni. Probudio sam se iz anestezije, ne mogavši sebi da dokučim šta se dešavalo pre tog trenutka. Pitam se da li ovako izgleda smrt. Poslednje čega se sećam pre gubitka......

Beše s početka jeseni godine dvehiljadite obilnih kiša i učestalih udara grada u selima pomoravskog kraja. Ojađeni seljaci i do tada živehu bedno, a te jeseni behu prinuđeni da troše poslednje dinare svoje ušteđevine. Nema para za benzin da bi se otišlo do grada, a i autobusi sve ređe saobraćaju......