Ljudi spu. Kad umru, prenu se.
Arapska poslovica
Ceo svet da se sruši i nebo da se sruči na glave ljudi mrseći im misli u nerazmrsivo klupko i ništeći im strasti snagom paklenog ognja, u šaci materije koja ne bi iscurila s peskom vremena bila bi, kao jedina sigurna i pouzdana, neuništiva ljubav Letana i Jesene. Jer njihova je ljubav bila dah letnjeg vetra u krošnjama zlatne jeseni.
Od te su ljubavi jednog jutra, koje je svanulo pre oko trideset leta, zamesili i rodili sina kog su voleli vrlo, nežno i posvećeno. Onda je on otišao iz porodičnog doma, svojim putem i za svojom srećom, ptić koji čim nauči da maše krilima odleprša za svojim jatom i ne osvrne se. A oni su nastavili da traju kao što su i pre, povučeno i odano, kloneći se buke koja davi i koja guši. Na mesnom groblju su više od dve decenije plaćali dva grobna mesta. Hteli su, i kad ih smrt otrgne od svesti, da ostanu jedno uz drugo.
Jednog sunčanog jutra su minuli. Zagrljeni.
ZORA, U KOJOJ ZORAN PRVIM JUTARNjIM AUTOBUSOM STIŽE KUĆI I PRISEĆA SE BEZBRIŽNIH VREMENA
Neko je pozvao sina Zorana. Iako ih dugo nije video, ili upravo zbog toga, rasplakao se kao dete, iste večeri napio se kao majka i povraćao na trotoar ispred zgrade u kojoj je živeo. Sutradan je otišao roditeljskom domu.
Tela Zoranovih roditelja nisu razdvajana. Pokrivena su belim čaršavom i ostavljena na krevetu gde su i nađena. Pošto su utvrdili smrt, lekari hitne pomoći rekli su prvom komšiji da se s iznošenjem pokojnika malo sačeka. Mrtvačnice su preopterećene, groblja su dupke puna, nemaju ih gde. Nek ostanu pod čaršavom, nikud se ne žure. „Na sve strane su mrtvi. Ljudi padaju kô snoplje“, rekoše.
Zoran je time bio zadovoljan. Draže mu je bilo videti roditelje u njihovoj postelji (u čvrstom zagrljaju koji ga je podsećao na cvet) nego da su ga odveli u neki podrum gde se, valjda, drže leševi. Otkrio ih je – prvo stidljivo, dopola, a zatim i cele – i tog dana dugo nad njima bdeo. Kako je moguće, mislio je, da su veče pred smrt („Šta sam ja radio te večeri?“) razgovarali i spremali se za postelju, a narednog jutra zauvek stali? Opet se napio i kroz suze i smeh iz dubine pamćenja vraćao na površinu svesti vesele uspomene i pomalo se divio jednostavnosti prirode i postojanja.
JUTRO, U KOJEM ZORAN POSEĆUJE UPRAVU GROBLjA I SAZNAJE ŠTO SAZNAJE
Ujutru ih je pokrio i otišao na groblje. Upravna zgrada bila je obučena u bršljan i mirisalo je na ruže koje su u bokorima rasle duž staze.
U oskudno nameštenom sobičku, iza nevelikog stola, sedela je dežurna službenica. Bila je preterano našminkana i neispavana. U pepeljari se dimio opušak. Zoran je pozdravi i, izvinivši se na smetnji, opisa ukratko svoj slučaj. Dežurna klimnu glavom.
– Ja bih ih sam dovezao, znate. Ovamo je, kažu, gužva. Ne znaju kad će se osloboditi mesto u mrtvačnici. Moji roditelji ovde imaju dva grobna mesta. Možemo se dogovoriti…
– Nemamo mi šta da se dogovorimo, gospodine – odgovori službenica odsečno. – Zna se kako te stvari idu.
– Dobro, onda – reče. – Kako?
– Zna se – nastavi službenica. – To, da ih ti dovezeš, nema problema. Biće brže i onima u mrtvačnici ćeš ostati večno u lepom sećanju.
Nasmeja se glasno svojoj šali i dodade:
– Samo ćeš kod njih posvedočiti da si sam hteo da nam dostaviš njihova tela. O tome ćeš potpisati izjavu, izjavu će zavesti u registar i to je to. Ali pre nego što ih sahranimo, mora se doneti potvrda o korišćenju grobnog mesta.
– Dva grobna mesta – ispravi je Zoran. – Nema problema, naći ću je i doneti vam je još danas.
– Ne vredi ti to ni pô pičke ‘ladne vode! – prošišta službenica kroz kašalj.
– Mo-molim?
– Kažem, ne ide to tako, gospodine. Potvrda se mora doneti lično. Ako si ti nosilac prava…
– Nisam ja – upade Zoran. – Moj otac je nosilac.
– Onda neka dođe on.
– Izvinite, nisam vas dobro čuo – zbunio se Zoran. – Ja sam njihov sin i pravni naslednik njihove imovine, pa tako i te parcele. Doneću vam parcelu, ovaj, potvrdu…
– Potvrda se mora doneti lično – prekide ga dežurna. – Otkuda ja mogu znati da si ti pravni naslednik? To ti vidi na sudu. Ovde sam ja vlast i ovde sahranjujemo samo korisnike. Inače bih mogla da sahranim pogrešnog čoveka, razumeš. Taj papir mi je osiguranje da sahranjujem pravog pokojnika.
– Ali on je mrtav! Oni su mrtvi! – viknu.
– Drugačije ne može. I ne deri se! – opomenu ga. – Ne deri se, gospodine. Ovde ljudi spavaju!
– Ja mora da nešto nisam dobro razumeo.
– Razumeo si – odbrusi službenica. – Sem toga, sve to tamo piše – i mahnu rukom ka tabli kraj ulaznih vrata.
– Ovde nešto nije u redu – reče Zoran, povlačeći se polako ka vratima. – Moram… Moram da idem.
– Pre nego što odeš… – produži službenica. – Vidim da te je smrt roditelja iskreno potresla. Smušen si, neobrijan, neočešljan.
– Ma nije. Samo, moja kosa neće kako ja hoću – promuca Zoran.
– Ma, sve znam, nema problema – nastavi dežurna malo srdačnije. – Dolaze ovde razni, da ti ne pričam. A ti si, vidi se, svetski čovek, da ne kažem – kulturan. Ali, da se razumemo, nemoj da ti pada na pamet da obilaziš propise i da tražiš vezu u Ministarstvu, jer se čovek drukčije ne može sahraniti sem ovako kako ti ja kažem. Veruj mi, bolje im je tako.
– Kako može da im bude bolje, pobogu? Pa oni su mrtvi, čuješ! – viknu Zoran, zalupivši vrata Uprave.
– Poštuj i voli propise, gospodine! – vikala je službenica za njim.
4
RUŽA, ZBOG KOJE ZORAN RAZMIŠLjA O SMISLU I SIMETRIJI
Cvet je bio besprekoran. Na prvi pogled, savršeno simetričan. Simetrija je, mislio je Zoran dok je gledao ružu u bašti ispred Uprave groblja, zakon vaseljene. Ipak, uočavale su se male nedoslednosti, u neparnom broju latica i njihovoj veličini, u rasporedu pigmenta crvenkaste boje, u sećanju na druge ruže koje su naizgled bile identične ovoj. Imao je utisak da je tek te male razlike čine stvarnom, opipljivom. Skriveni sastojak zbog kojeg ništa postaje nešto.
Način na koji su latice ruže grlile jedna drugu podseti ga na zagrljaj Letana i Jesene. Njegova desna ruka preko njenog levog ramena. Njena leva ruka preko njegovih bedara. Njena leva noga preko njegovih ispruženih nogu. Njena mršava, staračka figura priljubljena uz njegovu. Glave blago pognute, lica suočena, nosevi se gotovo dodiruju, likovi smireni, kao da ćute, oči bez drhtaja, kao da su tek zaspale.
VEČE, U KOJEM BIVA ONO ŠTO NE BIVA
Ušao je u kuću i, ne paleći svetla, zadigao čaršav. Seo je na ivicu kreveta i spustio pogled na njihova mirna lica. Dugo ih je tako gledao i povremeno plakao, grcajući u šake. Onda se lupi po kolenu i krenu da ih budi.
– Mama, tata! – dozivao ih je i trljao umirujuće po hladnim rukama, kao decu kada ružno sanjaju.
– Mama – šaputao je – ja sam. Zoran. Probudite se.
Prenuše se, bez daha, i otvoriše oči.
– Zorane, sine! – prozbori Jesena, glasom koji ne beše njen.
– Sine, Zorane! – cvileše Letan, tuđim glasom.
– Ja sam – grlio ih je Zoran. – Izvinite što vas budim. Imam nešto da vam kažem.
– Šta imaš da nam kažeš? – pitala ga je majka.
– Šta? – ponovi otac šuplje, kao odjek.
U trenu se pokolebao.
– Spavali ste.
– Umrli smo, dete – reče otac. – Izvini.
– Sve je u redu – plakao je Zoran. – Ne brinite. Sedite, evo ovde, za sto.
Sedoše svi za sto. Zoran upali svetlo u kuhinji i iznese rakiju.
– Izvini, tata, nije neka. Malo se oseti na džibru.
– Ne osećamo mi mirise, sunce – reče majka.
– Onda mogu i da zapalim – reče Zoran. – Imam nešto da vam kažem. Vesti nisu dobre. Danas sam bio na groblju. Hteo sam, znate, da uredim sve oko sahrane. Pa eto, našli su vas zagrljene i odmah me pozvali. Nisu hteli da vas razdvoje. A tamo, mislim, u mrtvačnici, nema mesta. Pa su tražili da malo sačekamo, znate. Nisam to hteo. Pa sam bio, kažem, na groblju. Tamo vi imate ona grobna mesta.
Klimnuše glavama.
– Da. Ali ne može. Kažu da ne može. Mislim, može, sve je u redu. Samo… Samo, moraš ti, tata. Tata mora da im da papir. Na papiru sve, kažu, piše. Ali mora lično. Nosilac prava lično, znate. Eto, zato vas budim.
– Kako ćemo mi to, sine? – upita majka.
– Ne znam – odgovori Zoran izbegavajući da ih pogleda u oči u kojima nije bilo pogleda. – Stvarno. To sam joj i rekao. Ne mogu da vas sahranim ako tata ne odnese taj papir.
– Eh, Zorane – reče otac. – To što si nas probudio i đene-đene. Ali da im ja nosim tu ‘artiju…
– Šta će reći svet? – reče majka.
– Znam, znam! – uzviknu Zoran. – Luda žena! Samo, kaže da drugačije ne može. Takvi su, kaže, propisi.
– Joj, sine – reče otac. – Nismo ti mi ni ovde ni tamo. Mi smo kao vezani. Ne možemo izaći iz kuće, sem sa nogama napred.
– Kako vezani? Misliš… O bože, šta je to sa mnom?! – čudio se. – Pustio sam da me ubedi ona… Naravno da vi to ne možete! A da je podmažem, tog baksuza?
– Ju, Zorane, šta ti pada na pamet! – zapanji se majka, a glas joj zazvoni poznatom bojom.
– Sačuvaj bože – doda otac. – Ko te je tome naučio?
– Šta onda? – vajkao se Zoran.
– Da čekamo – reče otac.
– Šta da čekate, bre?! – viknu Zoran, pa obori pogled. Nisu voleli da se na njih breca. – Izvini, tata. Šta da čekate?
– Da se izmene propisi, sine – odgovori otac.
DANI, U KOJIMA STIŽU CRVI, DUGE ŠETNjE I JEDNO OTKROVENjE
Nastaviše tako da traju. Zoran je ostao da ih gleda. Njima, doduše, nije trebalo mnogo pažnje. Nisu jeli, nisu spavali, slabo su govorili. U drugome su, koliko su mogli, podražavali život. Sednu, a Zoran im priča o ovome i onome ili im čita novine.
Crva je u kući svakim danom bilo sve više. Napadali su im kožu i kopali po njoj, dok bi oni satima zurili u prazno, sedeći svako na svojoj strani kreveta. Dešavalo bi se da Zoran zatekne majku kako, u kućnoj haljini i u somnambulnom stanju, stoji pred zidom sa porodičnim fotografijama ne znajući više zašto je tu došla i šta je tražila. U rukama bi držala staru, crno-belu fotografiju nje same, devojčurka od oko deset godina, i svoje starije, davno upokojene sestre, kako se u belim haljinicama brljaju u barici, na obali nekog davnog mora. Bila je to iskra sećanja koja bi trajala tek jedno magnovenje (nešto nalik na sećanje, sećanje na sećanje) i koja bi ih navela na kakav pokret, zatim odmah utrnula. Otac je imao nejasnu želju da, kao nekad, jutrom izađe na pijacu i umeo je satima da sedi na tronošcu do ulaznih vrata, gologlav i s cegerom oslonjenim o tronožac, sa cipelom u jednoj ruci, nesiguran u to da li treba da je obuje ili ju je upravo izuo.
Zoran je često izlazio i tumarao po starom kraju. Jeo je van kuće da roditelje poštedi mučnine koju su imali pri pogledu na hranu, na žvakanje i gutanje. Obilazio je ulice svog detinjstva i mesta njihove mladosti, kada su se brinuli o njemu kao što se on sad brine o njima. Ali nije pronalazio sećanje na bezbrižnost tog doba. Samo strepnju.
Izbegavao je poglede starih ljudi s kojima se na ulici mimoilazio. Plašio se da u njihovim očima ne vidi seme one praznine koja je nikla u pogledima njegovih roditelja nakon smrti. Gledao je u stranu, preturao po džepovima i ispuštao papiriće na vlažni bitumenski trotoar u kojem je, kao u mastiljavom ogledalu, mogao da vidi odraz sopstvenih očiju i u njima klicu istog semena, posejanog onda kada je prvi put ugledao svetlost dana.
Povremeno ga je put navodio kroz groblje, kao da će ga upoznavanje s njegovim stazama, humkama i prezimenima povrh njih bar malo približiti rešenju problema. Jednom, vrapci su galamili u žbunju, sede na klupu da odmori noge. Na drugom kraju dugačke kamene klupe, u crnoj košulji, crnim pantalonama i sa šeširom širokog oboda u ruci, sedeo je čovek poduže i prosede brade, koji je s primetnim zanimanjem slušao čavrljanje vrabaca.
– Kako su veseli! – reče.
– Pardon?
– Vrapci su veseli. Osećaju da će uskoro pasti mrak pa ih je uhvatila slatka nervoza. Nisu kao ljudi.
– Nisu – složi se Zoran. – Dosta su manji.
– Tako je, tako je – nasmeja se bradonja vedro. – Ali ja sam hteo reći da kad čoveku počne da pada mrak, on sam sebe ubije u pojam, dok vrapci koriste i poslednji trenutak vremena koje im je dato.
– Ili, kao što reče indijski pesnik: Volim ovaj život, pa znam da ću voleti i smrt, jer su dva dela iste celine. Možda su vrapci toga svesni – reče Zoran. – Tužno je što živi stvor mora i umreti. Ali gore je kad umre, a mora da nastavi da živi.
S drveta magnolije na drugoj strani staze uzletelo je jato vrabaca i uz jedno združeno i brzo frrr oborilo pregršt crvenih cvetova, koji ostaše da leže pod njihovim nogama.
Čovek se okrete i pogleda ga upitno.
– Ako nisam i suviše indiskretan… Da li mi se čini ili i vi kod kuće imate nekog… Takvog? – upita.
– Imam, bogami. Odskora. Neće da ih prime ovde – odgovori Zoran i pokaza rukom na Upravnu zgradu.
– I kod mene je isti slučaj – reče brada.
– Nisam siguran da mislimo na istu stvar – reče Zoran nesigurno.
– Mislimo – uveravao ga je bradonja. – Ja živim s umrlom majkom koju ovi ne mogu da sahrane.
– Stvarno? – Zoran je bio preneražen.
– Mislili ste da ste jedini? – reče bradonja. – Niste.
– Neverovatno! Skot! – uzviknu Zoran, misleći na službenicu grobljanske uprave.
– Tja – odmahnu bradonja. – Nije ona kriva. Ona je samo jedan točkić. Bio sam ja i u opštini i u sudu. I opet ništa. Grad je pun ovakvih kao što smo mi i naši. Imamo i klub. Zove se neoriginalno: „Klub nesahranjenih“. U početku smo se nadali da ćemo uspeti nešto da izmenimo, da nadležne organe dozovemo svesti, da utičemo na izmenu propisa. Ali onda smo shvatili da to ništa ne vredi. U ovoj zemlji to nećemo dočekati živi. Možda hoćemo mrtvi. Možda će naša deca imati više sreće s nama.
Zatim se nasmeja od srca.
– Izvinite, to je klupska šala. Malo crnog humora i čašica žestokog pića. U ovoj zemlji nema razumevanja za stare – reče, odmahujući glavom.
– Ali oni nisu stari – reče Zoran nervozno. – Oni su mrtvi!
– A, ne – reče brada. – Nisi mrtav sve dok se ne dokaže suprotno. Još ste vi zeleni, naučićete. Hajte, pođite sa mnom. Baš sam pošao u Klub. Popijte čašicu, učlanite se. Besplatno je.
– Hvala – izvinio se Zoran. – Možda drugi put. Samo hoću da se vratim kući.
– Dobro – reče brada ustajući. – Vi ste novi, ali umesto što parafrazirate „Gitanđali“, bolje bi vam bilo da što pre shvatite da mrtvi žive među nama a, bogami, i sa nama. Neki, tako, još pomalo mrdaju. Sede na ivici kreveta…
Ali Zoran ga više nije čuo. Vetar je pojeo poslednje reči dok je on zalazio za ugao, unoseći mu nemir u dušu. Želeo je da ode, daleko od saznanja da oko njega ima još mnogo sveta s istom mukom i svakako previše živih mrtvaca o kojima se ne vodi računa.
NOĆ, U KOJOJ SE HLADI KAFA, LUPAJU PROZORI I IZVODI JEDNA POZORIŠNA PREDSTAVA
Jesena je skuvala kafu, pa su seli za trpezarijski sto. Oni su pored svoje sedeli, smerno, s rukama na kolenima, dok se hladila, a Zoran je svoju srkutao. Sto je bio prekriven slojem bele i smeđe prašine, koje je svakim danom bilo sve više. Napolju je besnelo nevreme i lupali su kapci na prozorima. I – što da bi brže minulo vreme, što da ne bi minulo uludo, u ćutnji – Zoran stade da izmišlja priču.
– Čujete li kako lupa? – pitao je Jesenu i Letana. – Što bi bilo zgodno da nam sad neko naiđe u goste i reši nam sve – sve nam reši! I da ovoj priči bude kraj.
Pa poče da pripoveda otežući pojedine samoglasnike preko svake mere, da sumračnoj i setnoj atmosferi doda malo jezovitosti.
– Jedne naaaročito mraaačne i taaamne večeri, napolju beše olujno vreme i lupali su kapci na prooozorima. Začu se odjednom kao da neko tiho kuca na vrata. Kuc-kuc! Ovaj ovde Zoran dremljivi (a to sam ja! primite moj naklon, gospodo, i jedan sočan rukoljub za dame!)… Dakle, Zoran ustade da vrata otvori i mucajući reči ove prozbori: ’Mora’ – reče pun pozora – ’da su to kapci od prozora. Vetar se po polju smuca, pa se čini – neko kuca.’ A otac, pater familias, će na to: ’Putnik to je, putnik kasni, traži malo krova bežeć ispred kiše. Samo to, ništa više.’ Ali tamo nikog nema, samo mrak iz mraka zeva. Ne prođe ni minuta pet, kad se začu kuc-kuc opet, ali sada malko jače. Majka, gazdarica kuće, ta mater gloriosa et dolorosa, reče: ’Ko je to, sine Zorane? Joj, ko je to, Zorane sine?’ A Zoran govoriše: ’Smiri srce, majko, da istražim kakve se tu stvari zbiše. Vetar to je, ništa više.’ Tad otvori vrata širom, a na pragu sa šeširom prilika jedna, mrka, siva, sablast prava, lica nevidljiva. ’Gospodine’, – šapnu Zoran – ’oproštenje molim vaše. Baš padah u san meko, kad taknuste vrata lako – tako tiho, tako lako, da ne može biti lakše – te vas pospan jedva čuh. Izvol’te, izvol’te!’ – reče iznebuh’. Crni čovek na te reči preko praga odmah skoči, pa kô gospodin stari stade, na stolicu brzo sede, udno biste atenske Palade. Napolju je još besnelo i preko neba blesnulo, pa na pod pade senka ove senke što sedeše.
– Onda avet progovori, glas joj dalek kada zbori, kô da mu se sva snaga što je ikad imaše do kapija govora gubiše: ’Došlo je do mojih ušesa da čekate promenu propisa. Evo sad ću, odma’, iz rukava, da izvučem, za vas badava, rešenje jedno zvanično što poslaće vas u grob večno!’
I s jednim elegantnim naklonom, Zoran završi predstavu. Nasmeja se kao dete i učini mu se da je u jedan mah video kratak osmeh na njihovim bledim i beskrvnim usnama. Ali osmeh je brzo minuo i u oči im se vratio isti onaj tupi pogled uprt u šake što im u krilima počivaše.
Bio je mrak i vetar je duvao sve jače.
BELEŠKA O AUTORU:
VRSAN LEŠTARIĆ (1977) piše kratke priče, prozu za decu i jednostraničinke, dramske minijature na granici između priče i scenskog teksta. Objavljuje u književnoj periodici („Polja“, „Povelja“, „Koraci“, „Sent“, „Srpski književni list“, „Reporter“, „Reč“, „Politika“), a zastupljen je i u dve zbirke kratkih formi. Povremeno prevodi englesku i američku književnost, ali je češće i radije čita. Radi kao prevodilac za arapski jezik u Beogradu.
Pročitajte i:
