Vladimir Milojković pobednik VII Presingovog konkursa za najbolju neobjavljenu zbirku pesama

Filed under: Presing izdavaštvo,region,rezultati konkursa,Srbija |

Posle razmatranja najužeg izbora, žiri u sastavu Nadežda Purić Jovanović, Predrag Crnković i Predrag Milojević doneo je odluku da je pobednik ovogodišnjeg konkursa zbirka „U kući od ljudske kože“ Vladimira Milojkovića.

Vladimir Milojkovity (mađ.) ili Milojković (srb./hrv.) je rođen 1978. godine u Szabadki / Subotici, na severu Bačke. Završio je akademske studije iz pedagogije vizuelne umetnosti (2014.) i specijalizovao se za rad sa decom sa autizmom, na Pedagoškom fakultetu u Somboru. Objavio je dve knjige poezije; „Razgovor sa Hertom“ (SKC Kragujevac, edicija ’Prvenac’, 2014.) za koju je nagrađen za najbolji neobjavljen rukopis mladog autora; i „Teško u glavi“ (Presing, edicija ’Pod presom’, 2020).

Zbirka „U kući od ljudske kože“ svedoči o slobodi umetničkog izraza i poziva na učešće u iskustvu poetskih trenutaka koji se mogu javiti bilo kada i bilo gde. Svaki zapis je određen časom i datumom kao i tačnom lokacijom na kojoj pesma nastaje. Lirski dnevnik, poetski putopis, beleške u trenucima za poeziju izmiču preciznom žanrovskom imenovanju. Pesnički glas ima dva izgovora, ekavski i ijekavski, ima u dva roda, muški i ženski. Pre nego što napusti  rodni grad skicira pejzaže koji odlaze sa njim u inostranstvo. Tehnikom kolaža unosi delove pesama drugih autora, nenametljivo komunicirajući sa njima, prikazujući lično unutrašnje biće koje biva sada i ovde a koje se sastoji kako od neposrednog dnevnog „unosa“ tako i od živog razgovora sa pročitanim pesnicima. Poezija koja nastaje u sadejstvu lokalnog hronotopa sa autorovim unutrašnjim hronotopom govori o prelazu iz jednog sveta u drugi: stanstvovanje u rodnom gradu i postavljanje kamp-kućice u tuđini; mesto vladarske nesanice koje mora da se završi na mestu potčinjenosti, među ostalim uposlenicima mašinerije; lični intimni prostori koji se završavaju tamo gde počinju javni intimni prostori; razdvajanje vlastitih stihova od stihova drugih pesnika kurzivom, ovamošnja konkretnost materijalnih činjenica, i eteričnost kojoj se teži iza ivice bola. Autor vrlo retko rezonuje i teoretiše, on je vrsta konceptualnog umetnika koji čitaoca uvodi u poetsko tkivo „in situ“ prepuštajući mu da sam učitava značenja u fotografije lirskih trenutaka. Iako navodi druge umetnike, pesnik to čini lako i spontano, zato što je proživeo njihove redove a ne da bi odbranio nekakav stav; on prikazuje i aktuelna, dnevna zbivanja ali je izvan političke korektnosti koja nameće ritam pisanja i brani (ili napada) određenu tezu. Vladimir Milojković je sa sobom na „ti“ i poziva i nas da kročimo na taj komad slobode, jer ako je ne nađemo u umetnosti, teško da ćemo je, u ovakvoj konstelaciji, pronaći na nekom drugom mestu.

Ovogodišnji konkurs je doneo izuzetan kvalitet. Treba pomenuti i druge zbirke. Žiri je odlučio da izdvoji sledeće nenagrađene tekstove, od kojih neki — možda i za samo jedan poen — nisu ušli u finale. 

Reč je o zbirkama «Alkatrazi» Aleksandra Novakovića, «Madagaskar ceo je izgoreo» Anje Marjanović, «Šestarom oko planete i dva uha», Aide Šečić Nezirević i «Panonika» Zorice Bajin Đukanović.   

Novaković već prvim stihovima «Već smo dugo nacija/ preosetljivi na svoje zanoktice/ neosetljivi na komšijine / žive rane» zacrtava trasu kojom zbirka ide: to je par ekselans angažovana poezija, kojoj se ne može prigovoriti ni «psovaštvo» što je inače čest kvaziargument mnogih naših tankoćutnih žirija niti manjak zaokruženosti zbirke li, pak, cizeliranosti pojedinih pesama. Ideja, iskaz, opis našeg stanja ne ide na uštrb poezije kao takve. Zbirka se lepo oseća u društvu slčinih dela Tomislava Markovića, Dragane Mladenović i Milene Marković. Ono što posebno prija iskusnijem čitaocu je skrupulozna upotreba errudicije, koja autoru inače ne fali, ali je nije ubacivao kutlačama već ju je koristio kao egzotični «pojačavač ukusa», ekološki dakako. Pored politike koja se čuje u gromoglasnom uvodu, Novaković je potkačio i naše samohapšenje u dobu korone, teror internetskih reklama kao jedine (?) utehe u vreme lokdauna, da bi u poslednjj trećini rekao koju o globalnoj situaciji, ovog puta uz efektnu upotrebu njemu bliske keltske i škotske mitologije. 

Anja je Marjanović poslala nedovoljno pesama za jednu zbirku (kao prošle godine Tino Deželić, s odličnim ali prekratkim rukopisom «Sva ova pisma»), i u relativno malo pesama je uspela da obuhvati toliko toka: starenje, razmišljanja o iseljenju iz zemlje, seksualno nasilje, razmišljanja o smislu — a sve je to ljubavna poezija, danas tako retka. Neverovatno je da je neko s 22 godine uspeo da napiše takve stihove. U svakom slučaju ko napiše: «/…/ ima li preživelih / u tišini žene / koju više niko ne pita / zašto ćuti / …/ » — zaslužuje oknjiženu zbirku. U stihovima se ogledaju i dileme i raspršeni snovi generacije koja je bežala odavde 1990-ih, i onih koji tek ulaze u prve muke sredovečnosti. «/ …/ pišem da te naučim / zveri ne mogu da / budu tvoji spasitelji / moraš da razumeš / ne krije ti ta marama podlive / …/» iz pesme «Nisi Eva uvek ti kriva», jedne od pesama koje dotiču problem nasilja u porodici i seksualnog nasilja. 

«Šestarom oko planete i dva uha» podeljena je u 4 ciklusa, od kojih prvi, najuspeliji, miksuje porodični album s traumatičnim bolničkim slikama s autorkinog lečenja teške bolesti. Autorka, već i sama majka, konfrontira svoje nesentimentalne uspomene na roditelje s jednako otresitim pristupom pema sopstvenom potomstvu. Naša nedavna istorija se prelama u mnogim pesmama, jer kako drugačije prelistavati porodični album? «Jesi li stvarno, tata? / … / Zajedno smo gledali ‘Muzičku kutiju sa Džesikom Lang / kad sam imala sedamnaest / i ja sam bila toliko sretna / što poznajem svog tatu / moj tata nikad ne bi tako / My daddy is hero…/»  II ciklus je ironična prerada motiv poznatih bajki, dok se IV ciklus brutalno bavi krvavim 90-im. 

Zbirka «Panonika» Z. Bajin Đukanović takođe umereno primenjuje erudiciju i česte posvete u pojedinim pesmama izgledaju ptopuno opravdano i pojačavaju spektar značenja. U ovoj zbirci pesnikinja je sajdžija porodične ure, u kojoj otkucava vreme neostvarenih mogućnosti jedne ženske biografije zarasle u sredovečnost kojoj se opire. Ponekad lirski subjekt iz brlić-mažuranićevske zemlje divova i patuljaka i zaviri i na beogradske ulice, u lekarske ordinacije ili prisustvuje kakvoj pesničkoj promociji. Ima i simpatičnih ludičkih i erudičkih eskapada, kao što je urnebesna posveta Dženi Džozef i onoj pesmi koja je pred četvrt veka na internetu izglasana kao najbolja britanska pesma svih vremena: «Kad ostarim / nosiću firmirane farmerke spuštenog struka / iako struk neću moći lako da odredim / čitaću spamove / one o milionima ostavljenim nepoznatom / obnovivši veru da se čuda događaju / uzimaću uzorke iz luksuznih parfimerija / i njima mazati čukljevita stopala / …» Svi ovi tekstovi zaslužuju da budu oknjiženi. 

Pobedniku čestitamo, a svima zahvaljujemo na učešću.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*