Književni konkursi Srbije i regiona

Kroki za Ljubav za Arsena Gotovo je, ja sam samo samotan kralj na šahovskoj ploči, bez kraljice i svite, a ti sve sa svitom, s

Glasove, glasove pamtim, ulovljene u školjke uspomena, uz koje odrastah dok je u meni zrila misao i svijetlost, između očevih odlazaka u Veneciju, kada nalikovaše

“I da li bi uopšte vredelo, posle svega, Da li bi zbilja išta vredelo, Posle tolikih sutona, avlija i rasutih ulica, Posle tolikih romana…“ T.

Ne pretražuj moja brda daleka Moje obale, cvijetnjake.. Pusti moje uzlete i padove Ne spominji mi pokisle laste Niti grabljive ptičurine Oh, rođena Pusti moje

Obnažena Zatvaram oči i dopuštam na tvojim rukama da se izmrvim kao hleb. Lebdim iznad kreveta kao čestica vazduha. U zajedničkom užitku sa nevinim osmehom,

Neko me posmatrao. Ručala sam u luksuznom restoranu. Ja. Ljepotica za kojom muškarci uzdišu. Neko me posmatrao i to nije bilo ništa neobično. Oči su

Kad bi me osudili na smrt ti bi bio moja poslednja želja, poslednja, najslađa kap veselja pred ulazak u nebeski vrt. Kad bi me osudili

Bilo da sklopim oči ili ih širom otvorim, prvo što mi se u vidokrug smesti jeste jedan ogroman ringišpil. A na tom ringišpilu stolice su

. Mariju je probudila žeđ. Otvorivši oči – nakon što joj je pobegla poslednja slika iz sna – prvo što je ugledala, bio je prljavobeli,

Redakcija se nalazila na petnaestom spratu, pored izlepljenih vrata sobe za dežurstvo. Odatle se pružao zasigurno fantastičan pogled na grad koji se, doduše, nije video:

ČETRNAEST GODINA ELENA Šimunović nije bila na tom starom, prigradskom groblju, a sve je još tu, podjednako sablasno i jezivo, živjelo onaj svoj tihi zaborav:

Bila je nedelja uveče, noć bez šumova ulice, zvukova potpetica na stepeništu, zujanja lifta i glasova iz komšijskih stanova. Tek što sam sklopio knjigu, pridigoh

Trči i sastani se sama sa sobom rekao mi je jednog smrdljivog popodneva Mika Antić. Sjedili smo u Lastinom autobusu na granici između Bosne i

kad prestanem da gledam moj guru će staviti usne pored mog uha sasvim blizu ali da ga ne dira šaputaće: Ja sam to, tvoj Diego

Poezija iz zbirke “U aorti mog srca” – (prva) “Nagrada Risto Ratković za mlade autore” 2009: Udah II Biće sam iz Prirode. Kada koraknem, udišem.

Kosim pogledom motrim sa svog balkona panoramu grada. Svečana su to jutra. Jedno ljepše od drugog. Zore su u ovom arhipelagu nešto što se u