Novo kolo Presingove prozne edicije YUGO_ЛИТ

Filed under: nove knjige,Presing izdavaštvo,region,Srbija,vesti |

Drugo kolo YUGO_ЛИТA otvara Svetozar Vlajković romanom Čubura negde u vremenu (knjiga br. 8). Vlajković je napisao čuburski Amarkord, u kojem je popisao, klasifikovao i opisao svako drvo, svaku ciglu, svaku kapiju i stepenik, svaku kafanicu i radnju, svakog žitelja svoje ulice. Pa i poneku pticu, mačku ili psa. Ovaj roman zaključuje trilogiju esejističke autobiografije započetu Don Žuanom beogradskim. Čubura nije „raj za boeme“, čak ni trezne (a o pijanima da i ne govorimo), kao što izgleda u feljtonima profesionalnih ćoškara, već mesto gladi, oskudice, promaje i borbe. Čuburci gladuju i za hlebom i za srećom, o kojoj su negde čuli ili su je videli na filmu. Svi putevi vode na Zapad. Vlajković je u crnotalasnoj scenografiji ovog popularnog beogradskog kraja, međutim, doživeo epifaniju, obogaćujući se davanjem i ljubavlju. 

Deveta knjiga rezervisana je za Vladimira Kolarića i roman Avanture Pobednika. Posle uvodnih stranica ovog erotskog pikarskog romana, prvi impuls je da Oblomov (doduše, malo otresitiji) sreće Markiza de Sada. Ima nečeg devetnaestovekovnog u ovih stotinak stranica voluptuozne potrage za duhovnošću, koja se sastoji koliko od rvanja po krevetu, toliko i od špijunskih eskapada, koje su možda samo „mekgafin“ za jednu pravoslavnu metanoju. Na kraju bi se moglo reći – Lorens Darel sreće Čarnojevića.

Sledi knjiga (br. 10) Jadranke Milenković Šesta pesma za Ingu. Priča prati sudski proces u kome mladi Jovan Kostić pokušava da se odbrani od navoda da nije zakoniti sin nedavno preminulog oca. Mladić nije poznavao oca, a optužba od koje se brani sračunata je na to da ga liši prava na nasledstvo. Na ostavinskoj raspravi, kao još jedno iznenađenje, shvata da ima i polusestru. Paralelno sa sudskim procesom u kome mladi čovek mora da dokaže ko je (a to prvo mora i sam da sazna) pratimo i živote drugih ljudi vezanih za njega – koleginice iz kancelarije, polusestre i njene majke, kao i plejade drugih likova koji se neposredno ili posredno mešaju u ovu priču.

Knjiga br. 11 je Predeo kroz koji se probijam Boška Tomaševića. To nije roman u klasičnom smislu reči. To je „priča“ glasa, melanholična priča u kojoj se glas seća detinjstva, putovanja, prinudnih boravišta; arheološko kopanje (podnaslov ove proze je „pripovest arheologija“) po svetim mestima jednog života, geopoetičkih prizora lutanja kroz (egzistencijalno) Ništa prema, kako se ispostavlja, (egzistencijalnom) Ničemu. Ova proza ne “priča”, jer prema verovanju ovog autora, priča (intriga) je prevazidjeno sredstvo romana, nego daje atmosferu toga kako svet izgleda, i to na jedan nelinearan, sekvencioniran način.

Kolo zatvara roman Zorana Rosića: Učim se da gledam – Amerika. Rosić je napisao roman u kome je glavni junak on sam, pisac koji je sve što je imao srpsko odneo u Ameriku, da bi se dvadesetak godina kasnije našao u koži čoveka koji sve što ima američko donosi u Srbiju. Ovo je roman o pogledu „našijenca“ ka Srbiji i Srbijanca ka Americi. Snažna priča o američkoj kulturi, istoriji, sportu, o žuboru mešavine nacija i običaja, to je priča o istoriji jedne familije, o tome kako nije važno gde si i šta radiš, već s kim si i koliko si srećan.

SVI ROMANI MOGU SE NARUČITI PUTEM SAJTA KONKURSI REGIONA I SAJTA IZDAVAČA PO POVLAŠĆENIM CENAMA.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*