19.3 C
Belgrade
20/05/2024
književnost konkursi za objavljena dela proza satira stalni konkursi

Конкурс за награду „Биљана Јовановић“за 2023. годину

Српско књижевно друштво расписује конкурс за Награду „Биљана Јовановић“ за прозна, песничка и драмска дела први пут каталогизована и објављена 2023. године у штампаном издању. Изабрана и сабрана дела, као ни теоријске или књиге за децу, неће се узимати у разматрање.

Књиге (четири примерка) послати најкасније до 28. јануара 2024. године на адресу:

Српско књижевно друштво

(За награду „Биљана Јовановић“)

Француска 7

11000 Београд

Жири ће радити у саставу: Драган Бошковић (председник). Тијана Матијевић, Даница Вукићевић.

Књиге послате на конкурс се не враћају.

Награда „Биљана Јовановић“ установљена је 2005. године, а додељује се уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије и Секретаријата за културу Града Београда.

Досадашњи добитници:

2005.‒ Срђан Ваљаревић Дневник друге зиме

2006. ‒ Даница Вукићевић Лук и стрела, Ибрахим Хаџић Непрочитане и нове песме

2007. ‒ Немања Митровић Бајке са Венере, Угљеша Шајтинац Вок он!

2008. ‒ Јелена Ленголд Вашарски мађионичар

2009. ‒ Милена Марковић Птичије око на тараби, Слободан Тишма Quatro stagioni

2010.‒ Владислава Војновић PeeMeSme

2011. ‒ Срђан Срдић Espirando

2012. ‒ Иванчица Ђерић Несрећа и стварне потребе

2013.‒ Звонко Карановић Кавези

2014. ‒ Ото Хорват Сабо је стао

2015. ‒ Светислав Басара Анђео атентата

2016. ‒ Жарко Радаковић Кафана

2017. ‒ Мирјана Митровић Хелена или о немиру

2018. ‒ Зоран Пешић Сигма Биће све у реду

2019.‒ Ненад Милошевић Песме из лимба

2020. ‒ Соња Веселиновић Проклизавање

2021. ‒ Марија Караклајић Лице од стакла

2022.‒ Ненад Јовановић Каин и Абот, Авељ и Костело

Додатне информације на: srpskoknjizevno@gmail.com

*          *          *

Биографија Биљане Јовановић

Биљана Јовановић је рођена 28. јануара 1953. године у Београду. Умрла је 11. марта 1996. године у Љубљани. Завршила је филозофију на Филозофском факултету у Београду.

Објавила је збирку песама Чувар (1977), романе: Пада Авала (Просвета, 1978. и Независно издање Слободан Машић, 1981), Пси и остали (Просвета, 1980) и Душа јединица моја (БИГЗ, 1984), драме: Ulricke Meinhhof (основа за представу Stammheim, СКЦ, Београд, 1982, режија Љубиша Ристић и Нада Кокотовић), Лети у гору као птица (Атеље 212, Београд, 1983, режија Зоран Ратковић), Централни затвор (Народен театер Битола, 1922, режија Владимир Милчин) и Соба на Босфору (објављена у ПроФемини бр.1, Београд, 1996). Са Марушом Кресе, Радом Ивековић и Радмилом Лазић је објавила и заједничку антиратну преписку Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер (1993. немачко издање за „Suhrkamp“, 1994, у едицији Апатриди Радија Б92, Београд).

Потписница је свих петиција 70-их и 80-их против репресије и митова комунистичког режима – била је међу првима када је требало бранити „шесторицу“ у Београду и „четворицу“ у Љубљани, Шекса или Парагу у Загребу, Шешеља или Изетбеговића у Сарајеву, али и све друге који су одговарали због злогласног члана 133, кривичног дела познатијег као деликт мишљења или вербални деликт.

Била је чланица првог Одбора за заштиту уметничких слобода основаног 1982. у Удружењу књижевника Србије (Француска 7), у одбрану песника Гојка Ђога. Међу брањенима, први пут је тада био и Адем Демаћи из Приштине, за кога је Одбор тражио ослобађање из затвора, у коме је лежао већ 28 година.

Биљана Јовановић је била и председница прве невладине организације – Одбора за заштиту човека и околине, основаног 1984. године такође у Француској 7.

Током 90-их година, била је међу оснивачима УЈДИ-ја, Хелсиншког парламента, Београдског круга, Цивилног покрета отпора, иницијатор и учесник свих мировних и антиратних акција у Београду: Паљења свећа, Црног флора, Последњег звона, а 1992. основала је ЛУР (Летећа учионица, радионица) за културно и интелектуално повезивање некадашњег југословенског простора.

Истрајно је стајала против гетоизирања држава, народа и људи, не признајући поделе по нацији и вери. Окупљала је око себе људе или су се они окупљали око ње.

Појава Биљане Јовановић на књижевној сцени касних 70-их била је освежење у амбијенту фаворизоване такозване „стварносне прозе“.

Малограђанском миљеу и предрасудама супротставила је одважност, иронију, цинизам, неконвенционалност, интелектуалну бриткост и слободу изрицања онога што је представљало табу за друштвене, идеолошке, сексуалне конвенције.

Пада Авала

Пада Авала је прекретничка књига о побуњеничком духу младог Београда и представља један од најбољих романа-првенаца у српској књижевности. Романом о интимном животу једне младе музичарке и њеним егзистенцијалним и духовним пустоловинама, Биљана Јовановић је срушила многе стереотипе тадашњег доба.

Данас се посебно препознаје чињеница да је појава овог романа 1978. године била пример новог жанра, прозе коју пишу жене, узимајући за садржину типично женска искуства, супротстављајући их стереотипима и конвенционалној улози жене у тадашњем друштву. У прози Биљане Јовановић отворена су и питања женске сексуалности као нераскидивог дела женске личности, о чуму списатељице тадашњег доба код нас нису отворено говориле.

Оно што чини да роман Пада Авала буде и данас актуелан јесте побуњенички дух младих јунака, који је кроз протеклих тридесет година прешао пут од проблема генерацијског јаза до све више критичког односа младих према времену у коме живе, земљи у којој су рођени, као и њиховом критичком односу према одговорности и сврси сопствених живота.

Детаљну анализу романа и стваралаштва Биљане Јовановић дала је Јасмина Лукић у поговору под називом „Свему насупрот“.

Романе Пси и остали и Пада Авала на енглески је превео професор Џон К. Кокс (Dogs and Others, London: Istrosbooks, 2019; Avala Is Falling, Budapest: CEU Press, 2020). На немачки језик роман Пси и оsтали превеле су Мари Алперман и Тијана Матијевић (Hunde und Andere, Berlin: eta-Verlag, 2023).

Београд, 14. 11. 2023.

Slične vesti