Za čitanje ovih pesama uopšte ne treba uputstvo, napisane su jednostavno, iz srca koje grca poeziju…Ali usudiću se da pokušam da opišem šta je pesnik hteo da kaže i eventualno, približim stihove nekom zalutalom, znatiželjnom čitaocu koji nema preča posla.
Dakle za čitanje ovih pesama potrebna je neka muzika, uglavnom da ne bude tišina. Potrebno je frtalj vina, mlako pivo, burek, dve tulumbe, nešto od ovoga. Ali može i bez, samo što onda ugođaj nije kompletan.Može se držati mačka u krilu ili kuca, to bi znatno popravilo situaciju. Ali potrebno je žuljevito srce, o to, pre svega. Ako ste imali izgrebanu, vinil, a omiljenu, pločuonda ćete znati šta to znači. Jer Slavko Mali zaista piše iz nekih neverovatnih dubina koje nisu dometne običnom, svakodnevnom poimanju stvarnosti. On život ne ulepšava ali ga čini potpuno drugačijim od onog koji, kobajagi, znamo. I to je ono što će prvo upasti u oko, svakom ko dobronamerno krene ovim stranicama. On piše o nečemu što je bilo potpuno neshvatljivo i možda strašno, samo što to strašno, drugačije izgleda ako se gleda očima deteta ili barem, pijanca. Pijanac pije zato što ne može da podnese uobičajeni svet rutina, kalupa, idiotizma…Dete izmišlja da ne bi moralo da prihvati taj svet, sve dok može, dok mu dopuste.
Dakle, Slavko ne ulepšava stvarnost, ako ste to mislili. Nasuprot. On je čini tragičnom, kakva u stvari jeste, ali je mi, raznim mehanizmima, prepravljamo, doterujemo, šminkamo. A Slavko neće. Ni u životu to nije radio, što bi na papiru. I ako hoćeteto, onda ste na pravom mestu. Stvarnost je ,, smrznuta voda u staklenoj kugli“, ,,kez sifilističnog klauna“.
Fascinanto je kako Slavko ume brzo da oslika prostor svoje pesme, tako da čovek bez problema oseti šrimung kafane, atmosferu ulice ili pozorišta, sa nekoliko reči ubedi nas u svoju fantaziju. Majstorstvo slikanja, po kojem je više poznat i priznat, potpuno je inkorporirao u drugačiji vid umetničkog izražavanja. Kao višegodišnji zaljubljenik u njegova platna, usuđujem se da kažem da mu nimalo ne zaostaje pisanje za slikanjem. U ovom svetu koji odavno ne ceni istinu, lepotu i dobrotu, dobio je čak dva neupotrebljiva talenta za one koji ne umeju da trguju njima. A Slavko, Bog mi je svedok, trgovac nikad nije bio, mada je dugo radio kao aranžer u propalom ,,Trgoprometu“, gle simbolike.Više od nekoliko puta sam bio prisutan kada je na pitanje koliko ta slika košta, odgovarao sa ,,nema cenu“. Bez obzira koliko mu silno treba novac, a porodičnom čoveku, pri tom nezaposlenom, očajno treba taj papir koji prosto relaksira položaj u ovom i ovakvom svetu.Sa slikom koju bi prodao rastajao se kao da prodaje dete.Sva sreća poeziju niko ne kupuje tako da je s te strane miran, mada sam spreman da kupim bar dve-tri pesme iz ove zbirke, u šali, a jedna je Hiža. Hiža je čarobna reč. Mogla bi se prevesti sa kuća,dom ali je mnogo više od toga…Hiža je svrtka…Stanište, utočište,Nebesko carstvo u zemaljskom. Negde tome slično. Ali daleko od toga da je reč o materijalnom smislu.Hiža je duhovna kategorija: tamo gde nesrećni beže i pronalaze mir. Neki svoj kutak gde ih nikakvo zlo ne može snaći. Nekad je to u obliku dima i alkoholnih isparenja, nekad obavijanje zvucima prirode i bezazlenih životinja, nekad u snu. I odatle dolazi najveći deo inspiracije. Ali i motivacije da se nastavi dalje. Opet u jutra siva, među ljude koji ne razumeju o čemu ti zapravo pričaš. Oni koji razumeju sasvim će se lagodno osećati među ovim stranicama. Pronaći će nenadanog brata.
Prof. Daniel Jovanović
Pročitajte i:
