Konkursi regiona

(Esej kao zloslutna priča) Stanovnici jugoistočne Evrope iz raznoraznih medija svakog dana mogu saznati za priče o porodičnim nasiljima nad decom, ženama, starima, koje se završavaju masovnim tragedijama, ubistvima ili samoubistvima; samoubistvima mladih, samoubistvima penzionera, i tako do u beskraj… Vreme je da se kao ljudi fokusiramo na ove alarmantne......

(- Svijetle i tamne boje sarajevskog mozaika) Nisam se pomakao. Zanesen mišlju „pravih“ umjetnika da si veći umjetnik ako radiš nešto što ni tebi samom nije jasno, zurio sam onim pogledom koji graniči sa psihičkim rastrojstvom u jedno platno postavljeno uz zid. Cijeli milion boja, boja kojima tu nije mjesto,......

Na pešačkom prelazu sudaraju se kišobrani. Gurkaju se, potkače, zapnu jedni za druge,  nešto  nervozno progunđaju, i žurno grabe dalje. Dan je, a mrak je. Vetar nervozno zasipa susnežicom, kuša kišobranima snagu, krivi ih, izvija… Najednom, kao da se sve stišava,  ukazuje se –  Ona.  Evo je, jezdi kao mala......

Naslovna stranica Kišilo je toga dana. Posljednji put se okrenula prema roditeljskoj kućici, duboko uzdahnula i otisnula se u nepoznato. Svjetla pozornice je sanjala od svoje šesnaeste godine. U sjećanju su joj još uvijek blistale tete na trapezu. Cirkus je otišao u aprilu devedeset druge kad su prve barikade „nicale“......

Награда за најбољу песму 19. Мајских сусрета писаца дијаспоре Бејах све што су други у мени желели да воле. Фијук, глувом ветру знамен, на старој стази заблуда које потом испресецаше земљу. Птица бејах у туђем кавезу, без права на бег пре но што постаде играчка у рукама безвременог детета. Зрно лудости......

− Ех, што нисам шпијун, мој Стевара! Како би’ само путов’о светом к’о господин човек. Завирив’о би’ и тур’о свој нос у туђа посла с уживањем, то ти је данас здраво отмено. Био би’, брате мој, шпијун прве класе. − Да ниси ти, пријатељу Пантелија, мало онако, знаш већ како,......

Tako da poginu grešnici od lica Božija, a pravednici da vozveseljatsja! Pashalne stihire Tamnica u podzemnom hodniku sudnice. Devojka sa lancima na nogama i rukama stoji pored prozora. Poderane su joj haljine. Kosa neočešljana. Bosa je. Čuje se cika pacova i kapljanje neke crne smradne vode po zidovima. Iza devojčinih......

Mirzi i Harisu „Ne znam šta će biti zabilježeno…“ Selimović Ne znam šta ću vam ispričati. Znam samo da to želim, godinama već. A nikad nisam. Učili su me da priča treba imati svoj početak i svoj kraj, a ja ne znam kad je sve počelo i ne znam kad......

Ljudi spu. Kad umru, prenu se. Arapska poslovica Ceo svet da se sruši i nebo da se sruči na glave ljudi mrseći im misli u nerazmrsivo klupko i ništeći im strasti snagom paklenog ognja, u šaci materije koja ne bi iscurila s peskom vremena bila bi, kao jedina sigurna i......

„Vinorodna pesma, poput rujnog vina, ožednele poji od davnina“! Pesnici su uvek vinopije bili, vinarije moćne za tren ispraznili! Odvajkada bolje i sklonište vinsko, nego ne daj Bože, neko polje minsko. Uz vino se rađa, nazdravlja, veseli, pričešćuje, krsti, živne  oboleli, uz nepce se lepi mudrost svih mudraca, dok u......

Lica:  PAVLE BRAJOVIĆ,  68     ZDENKA, 65 ZLATA BRAJOVIĆ, oko 40 RASTKO BRAJOVIĆ, oko 30 VID MANOJLOVIĆ, 69 POLICAJAC, oko 40 GLODUR, oko 60  1. Beograd, jesen 2011. Groblje. Pavle i Vid su iznad groba sa krstačom. Njih dvojica puše cigarete dok u podnožju humke dogorevaju sveće. Ćute. Vid stoji. Pavle......

Karmela je na jedvite jade s tavana spustila stari putni kovčeg. Bio je velik, težak i pohaban, a činilo se da ga na okupu drže još samo izlizana kožna pojačanja s kojih je otpala bar trećina zakovica. Svaka sljedeća stuba mogla je biti kobna. Nastojala je zato amortizirati udarce i......

kameni obzor linijom tirkiznom podvučen nad zelenom kapom nebeska košulja plava s dugmetom od zlata krik galeba psovka mornara iz konobe klapa šalje zvuke zavičaja majka uspavanku pjeva ozvučeni pejzaž u oko mi urezan Heerlen, 22. 11. 2011.    ...

Osjećala sam srce kako pulsira u vratnim žilama, suvišni no opravdani pritisak pokušavala sam utišati sve bržim i bržim koracima. Trčala sam. Glavom su mi kolale misli neobjašnjivih frekvencija, apsurdni otrgnuti trenuci, sjećanja. Gušile su me vlastite suze, nad osobnim jadom, suze kojima nisam dala priliku javnog nastupa, jecala sam......

Da su moje reči kao talas tople, Da miluju tvoje rascvetale vlasi, Da l’ bi suze morske sa litica mogle, Dopreti do tvoga bića da ih krasi. Da l’ bi zemlja mogla otvorenih usta, Sakupiti jutra od koraka silna, Da l’ bi pogled rek’o kao želja pusta, Gde prolaze reke,......

Tu i tamo bi, možda jednom nedeljno (ili ređe), grunuo neki nervozni rafal i tada bi se iznurujuća učmalost privremeno pocepala: svi bi, tada, uskočili u instinktivne geste i pokrete u kojima smo, tražeći glavama mesta, snažno grlili već korodirale puščane cevi. Uzroci pometnje bi se, međutim, razjašnjavali hitro i......