Author : Redakcija Konkursa regiona

РОДОСЛОВ ТИХИХ Мироносна долина Жмурних очију хладноће Плутајућих негде Близу сунцокрета Далеко далеких. Данас љубав Љуби љубљену Када дан је сјајнији Од одсјајног зрна, Зрна Тихог рода И родослова суза. Сазнање о туђем Сузе тера на бег Низ спиралу кривице Где кривине криче Где као отворен прелом Синови невоље рађају......

BOGOVI   Kada su mi Bogovi govorili da ću te voljeti van svih granica Ja sam se postavila kao hladna carica. Dok su vatre buktale i kremenom palile našu ljubav oponašala sam santu leda. Kada su mi vragovi rekli da ću pamtiti dugo dodire tvoje, ja okovala sam tijelo svoje.......

Nekad … Smatram da je mator svako ko ima preko dvadeset godina. Moja baka kuva najbolju kafu. Posluži mi je u najmanjoj šolji, a ja je srčem čitavo jutro. Ne bojim se da je pijem, jer od bakine kafe ne izrasta rep. Najveću radost mi pruža skakanje po barama. Ljubav,......

Govorili su mi da sam vetrov obris, ili njegov izgubljeni brat, što me neodoljivo podsećalo na čarobne indijanske legende Možda sam otpalo parče meseca, možda samo spoljna opna koju je odbacio, poput zmije koja skida košuljicu, pa sam se zakačio na rub ovog plavetnila. Nikada nisam znao gde obitavam. Tražih......

Ti, koja imaš moju tugu i ne možeš da se hraniš mrvicama hleba i da piješ vino iz sanduka. Tebi, zbog koje će se rasprsnuti zvezde kada vide od jada i bede izgrižene Ti cipele i kojoj putnik, umesto sitnog cveća, donosi pod prozore najmračnije tajne i nepravdu. Ti, koja......

Ona, koju je voleo moj tata, koja liči na anđela sa nebeskog svoda, ima tople i lepo oblikovane ruke; koja je sunce vezivala u kosi i disala svežinom proleća; snažna i lepa poput vojvođanske ravnice rasla u društvu mame i tetaka; stanovala nedaleko od pošte u centru sela, gde je......

Potpuno sam poznatom rekom tonem. Na rub prokleta kraja padam, gde vuci svoj jauk meni poklanjaju, gde monasi poslednju molitvu pevaju, gde majke nad svojom decom plaču, upravo tamo gde se mnogi zaboravljaju. Zbog tebe postah kam kojem ni topli stisak ruke ni zagrljaj meki ne mogu ništa. Izgubih lice......

ISPOVEST MONAHA Noć duga Puna huka sova pokojeg trka slepog miša niz padine manastirske. Poziv Boga godi mi snu a tupa noć krade javu. Ja živim. Tiho, sa strane. Neprimetno. Prepušten molitvi, sećanju. KRIK NEVINOG U lancima, zavezanog neka me odvedu u rat nepoznatome krivome tamo da poginem za slobodu......

Danima veje, po zemlji sipa… Bjelina puni očinji vid. I mraz već jako obraze štipa, sunce se krije ko da ga stid. Pahulje u zraku trepere bjelinom, a staza čeka korake nove… Vjetar, tek tiho, pjeva dolinom, kao da ime nečije zove. Oslušnem, mislim zove me draga… Zastanem, čekam, i......

ПУТУЈЕ ЧОВЕК   Путује човек… путује Отвара капије поноре Небески свод… Путује човек. Гледа загледа Све је само једна бразда Једна њива Двехиљаде годишња маслина Јеванђељска поука Демонска мрежа… Путује човек мери раздаљину Од себе до звери Од звери до вука Од катанца до врата. Испитује своју јачину У пупољку......

Ovog jutra me je probudila toplina sunčevih zraka – odmah sam znao da će dan biti lep. I pored toga, juče sam bio planirao da danas zajedno sa suprugom posetim jedno od najčudotvornijih i najmisterioznijih mesta na planeti, muzej Luvr. Oduvek sam ga smatrao svetilištem, svetim mestom u kome se......

Poštovana urednice Vildana, zovem se Selma Vranković i o meni ste pisali prošle godine, u vašim novinama, u rubrici Crna hronika. Objavili ste tada seriju žestokih tekstova o mladoj ženi koja je iz čistog mira i pri zdravom razumu, kuhinjskim nožem, hladnokrvno isjekla svoju svekrvu. Željela bih vas podsjetiti na......

– Bože, pomozi slugi svome, blagoslovi mi pute i spasi me od zla, – mrmljao je Denis Karić cupkajući Cankarevom ulicom i pazeći da mu klimava drvena noga ne upadne u neku varljivu lokvu pod čijom bi glatkom površinom vrebala rupa. Mjestimice bi Denis, razmahujući štapom i koračajući sa naročitim......

Bilo je proljeće, ali sve je mirisalo na svježu, proždrljivu smrt. Puzila je, podmuklo i tiho poput zmije, bojeći ulice u tamnocrveno i oblizujući dugim, otrovnim jezikom sve što dotakne. Te godine, tog aprila 1992. demonstranti, žene, djeca, omladina, studenti, penzioneri uzalud su preklinjali za mir. Uzalud. Stali su tramvaji,......

Crnjanka sam rodom, rastom kažu mala, al` za Đurin šešir, ja bih što-šta dala. Dala bih mu mali cvet, neka vidi ceo svet kakav šešir ima, baš za inat svima. Kad šetam Skadarlijom redovno mu priđem, dotaknem mu šešir i uvek obiđem. Ispričam mu svašta, pitam ga ponešto, a on......