Центар за афирмацију стваралаштва – Поетикум доделио је награду „Милан Ђокић“ за 2026. годину Јелени Гавриловић, за рукопис књиге песама „Смрт је као Фиренца“. Награда је штампање књиге.
Жири: Саша Тодоровић, Раде Шупић, Иван Новчић и Александар Марић. Повеља носи датум: Краљево, 20. октобар 2026. године.
Јелена Гавриловић
Јелена Гавриловић је рођена 25.5.1967. године у Белој Цркви. Основну и средњу школу завршила је у Новом Саду. Дипломирала је теологију на Теолошком факултету у Осијеку, Хрватска. Објављивала је ауторске радове, поезију и прозу, у периодикама Градина, Књижевне новине, Књижевне вертикале, Књижевни магазин, Исток, Траг, Буктиња, Књижевни живот, Књижевне новине, Кораци, Браничево, Летопис Матице српске.
Објавила је пет збирки поезије: Призивање кише, (Београд, 2007), Писма пустињске принцезе (Београд, 2010), Хаљина која иде уз Дунав (Граматик, Београд, 2019), Романса за четири музе и контрабас (Граматик, Београд, 2022) и Патуљасти зец и дифенбахије (Поетикум, Краљево, 2025), те збирку препева екстатичне поезије средњовековних мистичарки на европском тлу: Смех се заори из сваке цигле (Вршачка афирмација уметника, Вршац, 2020.), два романа: Жене под мојим кровом (Метафизика, Београд, 2016.) и Франц К. и ја (Граматик, Београд, 2017.), који се 2017. године нашао у ужем избору за Деретину награду, као и две збирке прича: Преслица Џидовке девојке (Пресинг, 2024. Београд) и Пре него што умрем, желим да будем Францускиња (Арте, 2026. Београд).
Песме
СВЕСКА
До смрти
баба је у посебној свесци
записивала све што је купила
педантним, угланцаним словима
на списку намирница
није били каприца
два килограма кромпира
веза першума
млади овчји сир
из Гребенца
килограм петровача
једна розбратна
двеста грама свеже млевене
кафе у „Млину”
и један крин
за Јелену.
ЗАШТО НЕМА ЛОНДОН-ШТАНГЛИ НИ ОВЕ ГОДИНЕ
Да се моја баба
Мара
пресвлачила пред унукама
уместо по буџацима
далеко од огледала
неко би сигурно приметио
сумњиви младеж на њеним
леђима
и она би, можда, и ове Нове године
правила лондон-штангле
и колаче с орасима
док купујем мињоне
фабулозних боја
по којекаквим посластичарницама
размишљам да је више људи умрло
од срама
него од голотиње
кожа моје бабе је била девичански
бела, када се најзад скинула
лекари нису веровали
да има толико година
а могла је живети дуже
можда
да се пресвлачила пред нама
унукама.
ПУСТИЊАК
Ту је некада била кућа
Тамо поље детелине
Тамо врба
А тамо пут
До ђерма
Отуд су се у сумрак враћала стада
А ту, на том брежуљку
Ту сам лежала ја
За ведрих дана
Окружена клекама
Као испосник који се најео
Купина
Можда зато
Нисам могла да кренем
Када је онај човек с мора
Викао у моју пустош
Камен!
Ватра!
Вино!
Помислих, ако су то боје
Његове заставе
Могла бих се свити
Под његов кров
Могла бих се отиснути
На далека острва
Љубити ловор
Уместо врба
Али пустињак у мени је ридао
Неутешно
Као да му глогов колац ваде
Из груди
Наживо
Ковиље!
Небо!
Прашина…!
ВУЧЈЕ ВРЕМЕ
Ко је могао знати
Да старице имају кожу месечинасту
И глатку
Као у девојчице
Није се тада придавало много пажње томе
Штавише, било је срамота разголитити се
Али, имале су оне своје тајне
Једна од њих, мени посебно драга
Која данас чини мој облак сведока
Једном ми је шапнула
Не стиди се свог тела
Све ће покушати да те удаљи од њега
Време
Огледало
Презир у очима
А ти се обуци у прозиран тил
Сваке јесени
У инат
И спремно дочекај белину
Куд год да кренеш
Пратиће те сабљозуби тигар
Можда и више њих
Али, нек иду бестрага
Ти иди и не окрећи се
И не плаши се зиме
То је наше време
Време вучје Жене.
WEISSKIRCHEN
У тој вароши са четири имена
Два гробља
И пет цркава
Ја плачем за свим живима и мртвима
Ја плачем за побијеним Јеврејима
Ја плачем за протеранима Швабама
Ја плачем за силом доведеним колонистима
Ја плачем за надничарима
Ја плачем за Циганима што продају старе ствари
На минус десет
По кошави
И за онима са лепим кућама
Саграђеним од шверца цигарама
И када одлазим на гробља
Ја одлазим да се поклоним свим сенима
У вароши у којој само кошава не пита
Шта кошта
Не шкртари и не закида
А све друго пакује кофере
Ја плачем за свим умрлицама
На стубовима у главној улици
У коју сам некада одлазила чврсто решена
Да се заљубим
Уз музику са разгласа
Сад су ми и ветрови некако дирљиви
Као духови који остају после феште
Или стрељања
Као последњи гости
На слави
Када помислим на моју варош
Ја помислим на те ветрове
Да, плачем и за посеченим луговима
Опасна је то чистина
Чудно је
Да су мртви ту увек били више живи
Од живих
И сравњене шуме гушће од зелених
Њима долазим
Када долазим
А плачем, ја која не плачем
И за једним јарком, на крају улице
Који би се напунио кишницом после провала
Облака
Па би мусава деца ту скакала, гола
Цичећи од радости
А мене нису пуштали
Ја сам била с друге стране јарка
У новим ципелицама
И остало је нешто у мени
Што никада неће умети да се радује
Стварно радује
Јер није окусило то цичање
Што се орило
Из баре.
Финалисте конкурса представили смо у вести Поетикум: четири рукописа у финалу за награду „Милан Ђокић“ 2026, а распис у тексту Седми конкурс Поетикума.