„Vinorodna pesma, poput rujnog vina, ožednele poji od davnina“! Pesnici su uvek vinopije bili, vinarije moćne za tren ispraznili!
Odvajkada bolje i sklonište vinsko, nego ne daj Bože, neko polje minsko. Uz vino se rađa, nazdravlja, veseli, pričešćuje, krsti, živne oboleli, uz nepce se lepi mudrost svih mudraca, dok u vinu belom kupaju mrtvaca.
A on negde gore u ruci sa bakljom, čezne za vinogorjem za još nekom kapljom! Božanski napitak, priča Svetom Petru, anđelu sa neba se pridruži u letu i opet klikće u inat celom svetu. Da ne beše nekad kasne berbe grožđa, iznedrilo vreme ne bi Karađorđa! I šakom i kapom na dukat za vino, zbog njega se često kunem dedovinom, bodri, razgaljuje, klikće vinska duša, slavlje započelo, sad se vino sluša
.Okean mi tada bude „preko bare“, a bara od vina stvori okeane…I na daći eto, nalismo se vina, jecaje zameni melodija divna, igra se i peva uz brzalica kolo, dal sahrana beše, il veselje ovo!? Što orlovi ono visinama kruže, pijana je svadba, gospodine, druže! Čestitam im brak, a sve mi se čini, mesto mladenaca -ljudi u crnini
Crno ili belo oku se priviđa, svadba il sahrana, šta se kome sviđa pršute i sira dodajte uz vino, Slavljenice, ovo mi da proslavimo! Mesečina eto grunula u grudi, mrtvom pesniku želim večnu slavu, pomamljena duša vina bi sve češće, te umesto zdravice, sriče saučešće!
Udarilo rujno vino mi u glavu! Mrtvom, eto želim dug život i slavu! Eto što je vino poput stršljenova, izujeda dušu, pripite nadahne, za dug život nazdravljam, izričem zdravicu, sipam kaplju vina na crnu zemljicu. I taman da kažem, mladenci nek odu, tad primetim sveću i starca na odru. Nek mi Bog oprosti, pamćenje izdalo, nekom mučeniku, to je srce stalo. Stopericom neko merio mu vreme, zdrav bi ko dren bio da posluša mene!
Čudnog li napitka, izjeli ga moljci oživi i mrtvog vraga u devojci, nadahnuće eto iz bačve pristiže, a povorka duga odnekuda stiže. Požari u meni sa vinom se gase, nazdravljam za vođu, a za koga zna se! Čak i da si reka popiću talase, makar sa svih strana čuo talambase! Vino blagorodno tobom žeđi gase!
I prate te vinom od samog rođenja, od čina krštenja, te sve do opela, sa vinom te posle slave pokoljenja. Uzjašem ždrebicu od vinskih buradi nek iz mene mrtvog niknu vinogradi! Nek pesnici piju sorte koje hoće, u podrumu vinskom pesme nek prenoće. Razuzdano duše vino, dok znamenja luče, u potiljak ljubi vino, ožiljak jauče, ne sme vino nikad da bude pod ključem
.Neka vinu čudotvornom kažu večno hvala, molim vas za igru na sred vinskog bala. Nek preliva čašu uvek rujno vince, jer smiruje dušu, a leči i živce! A iz mene kada vinograd iznikne, nerotkinja svaka neka se primakne, nek pojede grozd ili samo puce i odmah će trojke doneti na sunce. A pesnik je svako ko vina lizne, pesma mu se svaka iz duše oklizne. Pesme naše večne, moćno vinogorje i pesma i vino donose spokoje. Zaploviću vešto ovom vinskom rekom i pripit i trezan, zar još osta neko!?
UZJAŠEM ŽDREBICU OD VINSKIH BURADI; NEK IZ MENE MRTVOG NIKNU VINOGRADI!
„Piti i (ne)jesti pitanje je kad, piću vino kada dođem u Mrkonjić Grad“!