Ležiš, obnaženih grudi, prelaziš prstima preko bradavica i gledaš u mene. U toj sobi sa zidovima boje krvi nevine, lampi boje tvog veša, ja te gledam i pitam se da li je to ona mala curica sramežljivog pogleda, stidljiva i ćutljiva koja je na jabuku kad bi je neko dao, čudno gledala. Ne smešiš se više isto, onaj dečački smeh si zamenila, onim ciničnim, erotskim i „nevinim„. Dal sam ja od tebe napravio svoju uvrnutu i umišljenu kreaciju ili si ti to sama postala, šta je to nateralo na to? Ne svađamo se, ne varamo jedno drugo, sve ide kao pod konac, ljubav kad vodimo to je kao da stvaramo novo umetničko delo, erotika, senzualnost, naboj emocija, strasti i požude, savršenstvo, to mi stvaramo jedno savršeno delo koje je svaki put sve bolje. Poslednji je dan, sedimo i ispijamo čaše vina, crveno je kao i sve u toj sobi, a mi crni od sunca smo se promenili, ali nije to prirodno sunce ta užarena zvezda, to je od lampe koja neprestano gori i po našim telima senke pravi. Dal smo postali utvare naših izopačenih i seksom pokvarenih misli? Ili smo samo ono što i svako drugi obični ljudi koji vole da od vođenja ljubavi prave remek delo i ludački da se ponašaju? Perverzija dal je to prava reč za nas, možda ipak bizar ili smo samo, samo to ti i ja…….
Pada kiša, plačeš, prvi put u životu posle 16 godina vidim da plačeš, dal si saznala šta si bila, a šta si postala, ili ti jednostavno došlo tako, dal te boli nešto? Ne, plačeš od sreće jer nemaš život, samo divlju požudu, osećaj da si ti jedina na svetu, šta ima drugo sem tebe i seksa, ništa čak ni ja ne postojim, i ime mi ne znaš, zoveš me kako ti na pamet padne, zašto onda i dalje ležim na tom divanu ljubljeći tvoj vrat i tvoje grudi milujući?
O autoru: Nemanja Ilić, iz Niša, ima 21 godinu, studira prava. Autor je knjige „To malo proleće“ u izdanju Književne omladine Srbije, dobitnik sam prve nagrade, na III međunarodnom festivalu „Joan Flora“ za najbolju kratku priču, do 30 godina.