„У вртлогу времена“, нови роман Вукосава Делибашића

Filed under: Crna Gora,recenzije |

У вртлогу времена“, нови роман Вукосава Делибашића,

књижевника из Никшића, у издању „Неказано“, Бар, 2020.год.

Вукосав Делибашић је по струци медицински радник, а по вокацији књижевник, што се да видети и из његовог литерарног опуса, који није ни мало наиван. Доказ томе је и овај, нови аутобиографски роман насловљен „У вртлогу времена“ у издању „Неказано“ из Бара, текуће 2020. године. 

Иначе овај својеврсни романескни дневник, већ на први поглед оставља утисак озбиљног дела, са књижним блоком А 5 формата,  обима 274. странице, што у овом површном, а ужурбаном времену представља већу књигу, какве читаоци не радо читају, тражећи мање страничне библиографске јединице, е да би тим телеграфским сусретањем задовољили оно мало преостале потребе за старом, добром класиком.

Са веома успелим коричним решењем, за шта се својски потрудио Васко Делибашић, примереном лектуром коју је потписала Марија Пејовић Зековић, те стручним и допадљивим рецензијама Станке Ћаласан и Драгана Филиповића, коректним отиском штампарије „Графокартон“ из Пријепоља, уз завидан тираж од 500 примерака, ова књига оставља снажан утисак на сваког љубитеља белетристике, то јест лепе литературе.

Методолошки, чине је неких четрдесет глава, тематски повезаних, хронолошки пореданих, временски датираних, тако да то Делибашићево казивање има неки природни ред, дневнички след, написаних у првом лицу једнине, у наративном, приповедном облику, језички локал-архаично бритком, богатом, стилски питком, разумљивом, читљивом а одвећ пријемчивом да радња читаоца гура напред, не дозвољавајући му предах, прекид, медитацију нити одустајање.  

 Сказ је сугестивано убедљив, помало историографски, јер га прате датуми, сати, догађаји, личности, радње од некуд знане, свет наше недавне трагике и ратне прозопеје, тек недавно свршене на нашу штету, дакако. Порази, не они са бојног поља, већ они наши сучаствени, дуже се памте од победа, поготово ако у томе изгубимо некога свога, драгога, не рачунајући државу коју смо изгледа изгубили датумом њеног оснивања, то јест формирања. 

Вукосав Делибашић има урођени смисао за приповедање, тачније рођени је наратор са евидентним драмским елементима,  тако да у њему постоји и притајени драматург, јер монологе, дијалоге и заплете, гради са завидном, али успешном лакоћом стилске грације у текстуалној, реченичној творби радње. Ипак, ово дело карактерише и његово мајсторство описа, попут руских формалиста, тачније реалиста са средине деветнаестога века, слика невероватне природне феномене, даје описе лирске лепоте са епским нагласком  у чудаству боја, које може уочити само писац истанчаних а префињених запажања, неко са талентом сликара а даром гуслара, одвећ препуштеног уметности у тајанству литерарних изазова.

Ишчитавајући ово дело, упознајемо две упоредне радње, два независно повезана дешавања од којих је један његов властити, дубоко психолошки изазован у питању, „чему све то“?, а потом и онај национално колективни, „у име чега и за кога..“? Оба питања су тешка и без правог одговора, јер нешто велико а важно, отело се контроли па манита, док они одговорни, глуме невиност присиљавајући обични свет да по ко зна који пут животима плаћа њихову неспособност, нестручности и наивност. 

Распадом једног великог, заједничког уређења, система и заједнице, ствара се хаос, безнађе из којег настају мали, независни сегменти приватног власништва, нечасни скоројевићи, транзиционе и рецесионе хијене, алаве а безобзирне у отимачини, пљачки, беспризорности и части.. Миња и друге жртве, само су колатерална штета једног процеса који се одвијао пред нашим очима а којем нисмо били дорасли, за шта нисмо ни припремани, нити имали адекватан одговор таквој пошасти која нас је задесила тих раних деведесетих година, сада већ прошлога века и миленијума. Частан човек могао је само „пући“ изнутра, а Вукосав Делибашић се баш добро разуме у те проблеме, чиме ова књига још садржајније, стручније и богатије  читаоцу демонстрира та стања и осећања са прве линије фронта.  

Веродостојност, оригинална фактографија живога сведока, преточена у наративни облик литерарног израза, историјски је документ књижевно модификован у „Вртлогу времена“, где остаје трајно сведочанство, оптужница у неком будућем, лепшем свету, ако до њега икада и дође.  

Вукосав Делибашић своју хронолошку сторију почиње главом „Почетак краја“, сасвим случајно а можда и намерно, то само он зна, књигу завршава „Узалудним војевањем“, дакле симболика има неке значењске подударности о којима не треба губити време, јер и онако је све било узалудно, налик љутњи кнеза Рогана, након неуспешних преговора са Турцима; „Кад ме жена пита ђе сам био, рећи ћу јој да сам со сијао, куку њојзи ако не вјерова“.  

Срећом, Вукосав је увек имао безрезервну подршку и љубав породице, која је основ људскога постојања и живљења. Отуда ће му и ране брже зацелити а сећања на болне епизоде из „Вртлога времена“ ублажити нечим људскијим, топлијим, лепшим. Иначе, ова књига ће пут до читаоца лако пронаћи, препоручиће је њега оригиналност, истинитост и аутобиографска документованост. То је иначе оно што најчешће недостаје савременој издавачкој продукцији, јер смо одавно засићени плагијатством, површности, бледуњавој фантазији и које каквим беживотним, ријалити пројекцијама  квази модернизма. 

Име Вукосава Делибашића, долазеће време ће са поштовањем именовати, као неког, ко је дао пуни уметнички допринос историји српске књижевности са краја двадесетога и почетком двадесет првога века, а то је за свако поштовање и хвалу, јер је  „У вртлогу времена“, несумљиво као ретко ко, задужио нашу читалачку упитаност.  

                                                    Доц. др Раде Вучићевић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*