Роман „Апокриф“ – путовање кроз димензије између светле и тамне стране
Сигурно постоје књижевна дела која нису добила довољно заслужене пажње читалаца јер их нису привукла насловом или упечатљивим корицама. Многи савремени читаоци су, пре свега, визуелни типови и привлаче их интригантни наслови, што је и очекивано с обзиром на то да живимо у времену које више описују слике него речи.
Роман „Апокриф“ (Пресинг издаваштво, Младеновац, 2025), Владе Милића, тешко да би могао да промакне оку читаоца јер има ефектан наслов који упућује на нешто забрањено, тајновито, мистериозно, недокучиво. Дакле, ово дело већ насловом може да заинтригира потенцијалне читаоце, али шта овај наслов говори припадницима млађих генерација међу којима многи не знају значење ни много фреквентнијих речи у свакодневном говору, а камоли речи апокриф? Пре него наслов, њима може да привуче пажњу слика на корицама, а онда, надајмо се, и да их подстакне да потраже значење речи апокриф и да завире на странице романа. Када завире на странице романа, откриће још нешто што може да задржи њихову пажњу и да их мотивише да роман прочитају – откриће да је заплет заснован на научнофантастичној причи и да је роман писан језиком блиским разговорном стилу, духовитим, на моменте саркастичним, лако разумљивим и да напросто вуче читаоца да га прочита у даху.
Иако је заплет романа заснован на научнофантастичној причи, сусрету главног јунака Александра Косанчића и Петра Гојниковића, више од хиљаду година старог српског кнеза из династије Властимировића, и задацима које Косанчић извршава за кнеза Петра (враћање апокрифа и прстена тамо где припадају како би се успоставила равнотежа између светле и тамне стране), ово дело не може да се одреди искључиво као научнофантастично. У њему има елемената авантуристичког романа, као и историјског јер аутор пише о мање или више познатим историјским чињеницама, везаним нпр. за цара Душана и Арчибалда Рајса, и о локалитетима који су данас углавном заборављени, а значајни су за српску историју. Научне фантастике у овом роману има таман толико да заинтригира читаоце, а да притом не одлутају у друге светове већ да чврсто остану на земљи.
Александар Косанчић, главни јунак романа, потомак је, како претпоставља, Косанчић Ивана, отац, новинар (некада ангажован у криминалној рубрици, а у време када се одвија радња романа, бави се мирним и помало монотоним послом новинара привредне рубрике), љубитељ и познавалац историје, човек са ставом. Како да не буде човек са ставом када је потомак Косанчић Ивана?! Али данас, када не живимо у времену витезова и када је витештво постало готово страна реч у регистру карактерних особина, бити човек са ставом многима делује непожељно и одбијајуће, а некима и застрашујуће. У случају Александра Косанчића, имање става је квалитет и можда га је баш он препоручио да му буде поверена мисија успостављања равнотеже између добра и зла, симболично представљених светлошћу и тамом.
Јунаци „Апокрифа“ долазе из различитих димензија – Косанчић и његова кћерка Исидора, форензичарка, као и свештеница Светлана, припадају садашњем времену, а кнез Петар Гојниковић долази из далеке прошлости. Можда се не разумеју потпуно баш увек, али имају исту мисију – успостављање равнотеже између светле и тамне стране. Када се та равнотежа наруши, било у корист светле стране или у корист тамне стране, избијају ратови, епидемије и јављају се све друге појаве које односе људске животе. Зато су ликови овог романа дискретни хероји који својим делима и ризиковањем сопствених живота спасавају свет.
Као што јунаци романа долазе из различитих димензија, тако и роман има више димензија. Једна од њих, врло важна, која се као нит провлачи кроз цео роман, јесте критички став према појединим појавама у друштву у којем живимо. Улога друштвног критичара је додељена главном лику у роману, Александру Косанчићу, који, иако и сам новинар, не штеди колеге истичући да новинар мора да буде објективан и критичан према свему што види и ако се једном прода, то ће на његовој новинарској каријери да остави трајан печат. Међутим, критичко посматрање света може појединца да доведе у незгодну ситуацију и зато читање овог романа пред читаоце ставља дилему – да ли имати освешћен и критички став према стварности или затварати очи пред њом?
Оно што никако није подложно двоумљењу јесте однос који треба да имамо према националној историји и њеним јунацима. Аутор, пишући о „рупама“ у познавању историје сопственог народа главног јунака Александра Косанчића, пише и о колективном заборављању и небризи. Заборављање и небрига о прошлости долазе на наплату у будућности, што се кроз нашу историју много пута потврдило.
„Апокриф“ је роман који се чита знатижељно, роман који нас учи о прошлости и даје савете за будућност, роман који не привлачи само насловом и занимљивом сликом на корицама, већ и садржајем који је намењен свим генерацијама љубитеља књижевности.
Јелена Скробић