Na ovogodišnji konkurs pristigao je 141 pesnički rukopis. Već u širem izboru (51) pokazalo se da konkurs nije ponudio samo nekoliko izdvojenih knjiga, već čitav niz zbirki u kojima se mogu prepoznati zanimljivi i različiti pesnički glasovi. Konkurencija je zato bila oštra: između iskustvenih i mladih glasova, između tradicionalnijeg stiha i jezičkog eksperimenta, između intimne i društveno angažovane poezije. Uži izbor obuhvatio je 12 autora, od kojih je dvoje povuklo zbirke iz konkurencije.
„Zlo se ne može naučiti“ Branislava Solomuna je knjiga društvene nelagode, pobune i razočaranja, sa jasnom potrebom da se govori o onome što se ne može prećutati: o ratu, siromaštvu, potrošačkom društvu, nejednakosti i ravnodušnosti. „Hronika pesmarničkog tenebrizma“ Mladena Vukovića predstavlja eruditsku i izrazito referencijalnu knjigu, okrenutu istoriji, ideologiji, avangardi i književnom nasleđu. Siniša Avramov, zbirkom „(Po)Sekotina“ pruža eksperimente sa jezikom koji raseca iskustvo, ponavlja, prekida, i pomera značenja asocijativnim nizovima. Ivan Novčić u rukopisu „Pre nego sve povratim“ okrenut je odlasku, povratku, gubitku i osećanju nepripadanja. Dino Burdžović, u zbirci „Ruke i Sirat-ćuprija / Dnevnik iz neprijateljske emigracije“, takođe govori iz iskustva izmeštenosti, o čoveku koji je istovremeno u više svetova a nijednom potpuno ne pripada. Poeziju ženskog iskustva koja se ne zadovoljava ispovednim tonom, već u razgovor uvodi mit, književnost, telo, erotiku i ironiju čitamo u zbirci „Jedna mala glad“ Biljane Đurđević. Milena Ilić u „Kormilarki“, govori znatno tiše, ali upravo zato vrlo precizno. Njena poezija počiva na detalju, predmetu, porodičnoj situaciji i onome što ostane neizgovoreno. „Čekajući metaforu“ Milana Lukića oslanja se na drugačiji pesnički zanat: ritam, rimu, tradicionalniju formu, istorijske i kulturne reference, ali i grubost i ironiju. „U staklenoj kugli bez snega“ Tijane Jevtić poezija je u sadašnjem trenutku, tu su kancelarije, razgovori za posao, korporativni jezik, umor, svakodnevna anksioznost i apsurd savremenog života, često doterani humorističkim prizorima.
Pobednička zbirka „Kasting za hostesu“ Jelene Šarković izdvojila se upravo spojem onoga što je u ostalim rukopisima često bilo razdvojeno: iskustvenost i jezička inventivnost, intima i društveni komentar, ironija i ozbiljnost, telesno i nadrealno. Začas se tu iz svakodnevnog, gotovo usputnog, iskorači u prostor pomerenog i uznemirujućeg bez velikih najava i objašnjenja. Pesme počivaju na snažnoj imaginaciji, ali njihove slike nisu tu da bi bile samo iznenađujuće: telo, grad, uspomena, ljubav, porodica i smrt neprestano menjaju svoje pojavne oblike, prelazeći iz iskustvenog u metaforičko, iz intimnog u gotovo mitsko. U toj igri stvarnog i nestvarnog, često grotesknog i nežnog, izgrađuje se svet u kojem ništa nije sasvim onakvo kao što se na prvi pogled čini; usputna slika ume da se otvori prema mnogo širem, gotovo egzistencijalnom prostoru. Zbog toga ove pesme ne deluju kao niz dosetljivih metafora, već kao pokušaj da se pronađe jezik za ono što se iskustvom teško može neposredno izgovoriti. Lik pesnikinje nije ni sasvim ispovedan ni sasvim distanciran; on se istovremeno otkriva i skriva iza slike, pomera granicu između ličnog i književno konstruisanog. Njene pesme ne završavaju nužno tamo gde bi čitalac očekivao da završe; poenta se često događa tek kada se već učini da je situacija završena. Humor i nelagoda mogu stajati jedno uz drugo, nežnost se može pojaviti na mestu na kojem je očekujemo najmanje, a smrt nije nužno kraj već još jedan oblik preobražaja. Pesme ne nude konačno objašnjenje onoga što se dogodilo, već nam pokazuju kako se doživljeno pretače u pesmu. Kao da se namera da se kaže nešto važno svetu najčešće događa u prolazu, kroz neku čudnu sliku, neočekivanu reč ili nagli zaokret, a onda ostane da traje mnogo duže nego što je trajao sam prizor.
Pobednici čestitamo a svim pesnikinjama i pesnicima zahvaljujemo na učešću.
DANAK U USPOMENI
Desilo se ono što sam izbegavala
Kao tržne centre, sedeljke i pantomimu
Vreme je stalo na svoje dlakave noge
Povratilo dugo izgubljenu ravnotežu
Obaranu nevidljivim koracima i
Praznim žudnjama
Iznova patim za
Glatkim asfaltom posle kiše
Udišem ga, taj eliksir noći
U brdovitom gradu tekstila, pruža se
Do staklenog mozaika na kući
U koju sam čitava stala
Povodljiva, okrutna i samostalna
Kada vreme povuče ručnu kočnicu
Horizontalnu brazdu preko mog vrata
Nemam šta da mu dam
Sveža krv je istekla pre nekoliko godina
Nesmotrena, slobodno je ostajala za nama
Dok smo bežali od ljudi kroz polja
Od bolesti u kadu
Od prostora i smisla u međusobne ćoškove
Dok smo bacali prstenje, koru drveta
I tvoju torbu za košarku
Na glavnom trgu
Reka je probila branu
Poplavila sivi grad
Ali mi smo bili sigurni
Ispod suncobrana poslastičarnice
Oko nas je izrasla botanička bašta
Dovoljno velika da upije nanose
VEGANSKI KAMP
Na jutarnjoj radionici pravimo
Figure od gline, šetamo bosih stopala
Posle ručka idemo do najbliže radnje
Kupujemo po dva sladoleda
Penjemo se na drvo iznad močvare
Urezujemo naša imena: Svetlost i Pobeda
Nisi ovde, samo nosiš zavoje neprilagođenosti
Staza se završava, ulazimo u auto vilenjaka
Studira astronomiju i astro – fiziku
Nije napadan i to mi prija
Posle večere slušamo ćelavu pevačicu
Nesrećno zaljubljenu u grčkog biznismena
Dovedeni smo ovde zbog kolektivne orgije
Izgovor su bile izvođačke umetnosti
Ne mogu da se priključim, žene se vole do jutra
Vešaju me o banderu, šalju natrag civilizaciji
KASTING ZA HOSTESU
Otišla sam na razgovor za posao hostese
Gromada u teškom oklopu me je dočekala
Spomenula katakombe iz prošlih vremena
Čekala sam da uđem, devojka je
Kuvala svoje kosti iza plišane zavese
Sipala ih u flašice sa matičnjakom
Konkubine plutaju u ukrasnom bazenu sa
Plastičnim lokvanjima, šalju poljupce
Zidovima, strahuju od progona siledžija
Unutra fitnes trener oštri pikado strelice
Mornarički uređaj za pronalaženje traume u telu
Čovek suženih zenica zatvara tapacirana vrata
Gde bacate višak, zašto me ne gledate u oči? Unervozila sam se,
izgulila lak na noktima Mlada si ti oblizivali su se.