Osvrt na knjigu Ratka Dangubića
Postoje knjige koje čitalac otvori da bi saznao nešto o jednom kraju. A postoje i one posle kojih više nije sasvim siguran da li je on čitao knjigu ili je knjiga čitala njega.
„Bačka strana“ Ratka Dangubića pripada ovoj drugoj, opasnijoj vrsti.
Na prvi pogled, njen predmet je određen: Bačka, ravnica, sela, reke, ljudi, istorija, predanja, putovanja, tragovi prošlosti. Ali već posle nekoliko stranica postaje jasno da geografija ovde služi samo kao ulazna vrata. Iza njih počinje nešto mnogo veće: potraga za načinom na koji jedan prostor pamti ono što njegovi stanovnici više ne mogu da zapamte. Ovu Bačku nije moguće pronaći samo na karti. Ona se nalazi u starim papirima, u požutelim knjigama, u železničkim stanicama kojih više nema, u pričama koje su preživele svoje pripovedače, u imenima koja još stoje na mestima na kojima više nema ljudi koji bi objasnili zašto su tu.
A iznad svega — nalazi se u jeziku. To je možda najvažnija činjenica o ovoj knjizi. Bačka je ovde manje teritorija nego jezička država.
#
Ravnica kao filozofija
Čitalac, naviknut na to da pejzaž u književnosti često bude pozornica ljudske drame, mogao bi se iznenaditi Dangubićevim postupkom. Kod njega pejzaž nije pozornica. On je učesnik.
Ravnica ne stoji iza ljudi. Ravnica ih nadživljava. Njena velika tajna jeste upravo u tome što na prvi pogled nema tajnu. Nema planina. Nema velikih prirodnih prepreka. Nema dramatičnog reljefa. Postoji samo horizont.
Ali taj horizont postaje gotovo metafizički objekat. Što ga duže gledate, to je manje izvestan. On nije granica prostora nego granica ljudskog saznanja. Pisac ovo oseća instinktivno. U njegovoj slici Bačke čovek uči vreme po vetru, dok zemlja pamti carstva kao što telo pamti stare povrede.
To je veoma ozbiljna ideja sakrivena u jednostavnom pejzažu. I upravo tu knjiga počinje da nadilazi regionalnu književnost. Jer ovo nije samo priča o Bačkoj. To je priča o svakom mestu koje je dovoljno dugo živelo da postane svedok sopstvenog nestajanja.
#
Knjiga koja odbija da bude samo poezija
„Bačka strana“ je neobična knjiga i zbog toga što odbija da se uredno smesti u književnu policu. Ona je zbirka pesama. Ali nije samo zbirka pesama. Ona je i arhiv. I putopis. I mala istorija. I zbirka fantastičnih epizoda. I groteskna hronika. I knjiga sećanja. I razgovor sa mrtvima. I povremeno — duhovita knjiga.
A upravo poslednje može biti iznenađujuće. Jer kada književnost počne da govori o istoriji, mrtvima, ratovima, nestajanju i nacionalnim traumama, pisci često postanu toliko ozbiljni da čitalac poželi da otvori prozor. Pisac ovde radi suprotno. On otvara prozor upravo kada postane najteže. Pusti unutra malo apsurda. Malo ironije. Malo groteske. Malo običnog života. I tako sprečava istoriju da se pretvori u spomenik.
#
Istorija bez mermera
Ovo je možda jedna od najzanimljivijih karakteristika knjige. Pisac ne piše istoriju kao niz velikih događaja. On je piše iz perspektive sitnica. Jedan dokument. Jedno ime. Jedna naredba. Jedan trag. Jedna stanica. Jedan predmet. Jedna priča. Jedan čovek koji se pojavio negde u prošlosti i zatim nestao iz svih knjiga. Ali nije nestao iz sveta. To je razlika.
U njegovom književnom postupku dokument nije mrtav papir. On je leš koji još ima puls. Autor kaže da u dokumentima ponekad vidi ljude i čuje njihove glasove. To je vrlo precizan opis njegovog postupka. On ne čita arhivu. On je sluša.
#
Matica srpska kao podzemna železnica vremena
Jedan od najlepših motiva u knjizi jeste antikvarnica Matice srpske. Tu se književnost ponaša gotovo kao kriminalistička istraga. Pisac kopa po starim knjigama. Traži tragove. Povezuje imena. Prepoznaje datume. Sastavlja događaje. A onda, u jednom trenutku, istorijska istraga prestaje i počinje san.
To je veoma važna tačka ove poetike. On zna da dokument ne može da vrati mrtvog čoveka. Ali može da otvori vrata kroz koja će taj čovek na trenutak ponovo proći. I zato arhiva u ovoj knjizi nije mrtvo mesto. Ona je pozorište.
Samo što su glumci mrtvi, a publika još nije sasvim sigurna da je živa.
#
Pesnik kao detektiv
Postoji nešto gotovo detektivsko u ovoj poeziji. Pesnik ne polazi od odgovora. On polazi od traga. Jedna reč vodi drugoj. Jedna godina vodi drugoj. Jedno selo vodi nekom čoveku. Jedan čovek vodi priči. Priča vodi mitu. Mit vodi istoriji. A istorija, naravno, na kraju vodi nazad u čoveka.
To je krug. I možda je upravo krug prava forma za knjigu o ravnici. Jer ravnica izgleda kao prava linija, a ipak se sve u njoj vraća. Roda. Reka. Godišnja doba. Smrt. Sećanje. Reč.
#
Velika tema: nestajanje
Ako bi se morala pronaći jedna velika tema koja povezuje različite tonove ove knjige, to bi bilo nestajanje.
Ali pesnik ne piše o nestajanju sentimentalno. To je važno. On zna da sentimentalnost često počinje tamo gde prestaje mišljenje. Zato predmetu koji nestaje prvo vraća njegovu konkretnost.
Kola. Točak. Letve. Ruda. Amovi. Šarage. Drvo. Zemlja. Tek potom dolazi tuga.
U „Elegiji za seoska kola s lotrama“ kola nisu samo predmet prošlosti. Ona postaju memorija jednog načina života. Njihova konstrukcija postaje gotovo anatomska: osovina je „tamna rečenica od gvožđa“, točkovi govore svojim kloparanjem, a čitava kola izgledaju kao organizam koji pamti. To je odličan primer poetike. Pesnik ne kaže: „Nestao je jedan svet.“
On pokaže kako su izgledala njegova kola. I tada čitalac sam zaključi da je svet nestao.
#
Poezija bez kozmetike
Jedna od najzanimljivijih pesama nosi naslov „Bez šminke“. Naslov je gotovo programski. Pesnik se ne trudi da svoju književnost predstavi kao uglađenu salonsku poeziju.
Naprotiv. On pušta u stih sve ono što bi tradicionalna poetska disciplina možda izbacila: istorijske ličnosti, antikvarne knjige, radio, revolucionare, politiku, lične uspomene, apsurd, ironiju, sumnju, čak i pitanje uzaludnosti pisanja.
Bulgakov, Dostojevski i Crnjanski pojavljuju se u istoj poetskoj mašini, dok se oko njih ljuljaju kulise i približava se misao da možda „nije svaka drama drama“.
To je, zapravo, veoma moderna poetika. Poezija ne mora više da izgleda kao poezija. Ona može izgledati kao beleška. Kao novinski isečak. Kao razgovor. Kao dokument. Kao greška. Kao san. Ponekad čak i kao vic. Samo mora da ima unutrašnji napon.
#
Jedna veoma stara književna sumnja
Ova knjiga postavlja pitanje koje je starije od svake književne mode: Da li pesma može nešto da spase?
Ne istoriju. Ne mrtve. Ne kuće. Ne pruge. Ne jedan nestali način života.
Pa šta onda može? Možda samo trenutak u kojem čitalac shvati da je nešto postojalo.
To nije malo. Naprotiv. Možda je to jedino što književnost zaista može. Ne da vrati prošlost. Nego da joj obezbedi još jedan život. Život u čitaocu.
#
Pesnikova ironija
Ovde treba biti posebno oprezan. Ironija u „Bačkoj strani“ nije dekoracija. Ona je odbrambeni mehanizam.
Autor ne veruje velikim rečima samo zato što su velike. Narod. Istorija. Carstvo. Bog. Revolucija. Sloboda. Smrt. Sve mora da prođe kroz proveru jezika. Zato se visoko i nisko stalno sudaraju.
Carska ceremonija može biti prekinuta rotkvama. Velika istorijska odluka može izgledati kao kućni razgovor. Mistični događaj može imati gotovo komičan završetak. I upravo zbog toga svet knjige deluje uverljivo.
Jer tako izgleda stvarni život. Velike katastrofe događaju se dok neko traži cipele. Istorija menja granice dok neko mesi hleb. Carstva propadaju, a neko i dalje mora da nahrani kokoške. Pesnik razume taj paradoks.
#
Čudan humor ravnice
U ovoj knjizi postoji i nešto što bi kritičar verovatno posebno cenio: deadpan humor — humor izgovoren bez podizanja glasa. Autor ne objašnjava šalu. On je samo pusti da prođe kroz tekst. Zato se čitalac ponekad nasmeje tek nekoliko redova nakon mesta na kojem je trebalo da se nasmeje.
To je dobar znak. Jer najbolja ironija ne traži aplauz. Ona nastavlja da radi u čitaocu.
#
A onda — reč
Na kraju svega ostaje reč. To je možda najdublji sloj knjige. Reč „Bačka“. Reč „Dunav“. Reč „Tisa“. Reč „selo“. Reč „majka“. Reč „smrt“. Reč „ljubav“. Reč „istorija“. Reč „pesma“.
Pesnik razume da reč nije neutralna. Reči imaju svoje istorije. One putuju. Menjaju značenja. Ulaze u druge jezike. Preživljavaju države. Preživljavaju carstva. Preživljavaju ljude. U jednoj pesmi autor gotovo fizički zamišlja reči u kristalnoj činiji. Reči se razjaruju, umiru, pevaju, pale. A zatim kaže: „pesnik je reč“. To je možda ključ cele knjige. Pesnik nije gospodar jezika. On je njegov privremeni čuvar.
#
Knjiga koja razgovara sa mrtvima
Postoji jedna vrlo stara književna tradicija — ona u kojoj pisac razgovara sa mrtvima. Kod Dantea mrtvi govore. Kod Šekspira mrtvi se vraćaju kao duhovi. Kod Bulgakova istorija može provaliti u sadašnjost. Kod Crnjanskog prošlost stalno putuje sa čovekom. Ovde mrtvi ne dolaze kroz velika vrata. Dolaze kroz papir. Kroz ime. Kroz priču. Kroz predmet. Kroz pesmu. I to je možda mnogo strašnije. Jer duh koji izlazi iz zida lako je prepoznati. Ali čovek koji izađe iz starog dokumenta izgleda kao da nikada nije ni otišao.
#
„Bačka strana“ kao knjiga o Evropi
Bilo bi pogrešno ovu knjigu čitati samo kao regionalnu. Bačka je evropski prostor upravo zato što je prostor ukrštanja. Različiti jezici. Različite vere. Različite imperije. Različite migracije. Trgovina. Ratovi. Železnica. Gradovi. Sela. Granice. Seobe. Sve se ukršta. Bačka zato postaje mala evropska metafora. Kontinent u malom. Evropa bez teorije o Evropi. Evropa onakva kakva je zaista bila: komplikovana, pomešana, često nepravedna, povremeno veličanstvena, a uglavnom sastavljena od običnih ljudi koji pokušavaju da prežive istoriju.
#
Najhrabrija stvar
Nije hrabrost u tome što autor piše o istoriji. Nije ni u tome što meša poeziju i dokument. Nije čak ni u tome što se usuđuje da u istu knjigu uvede i ozbiljnost i grotesku. Najhrabrije je nešto drugo. Pesnik prihvata mogućnost da pesma neće ništa rešiti.
On ne obećava čitaocu utehu. Ne kaže da će književnost spasiti svet. Naprotiv. Ponekad dopušta da se nad njegovom knjigom pojavi pitanje uzaludnosti pisanja.
Ali ipak nastavlja da piše. To je možda najpošteniji oblik vere u književnost. Pisati i onda kada znate da ne možete pobediti vreme.
#
Šta ostaje posle čitanja?
Ne ostaje jedna priča. Ostaje atmosfera. To je važna razlika. „Bačka strana“ nije knjiga koju ćete prepričati prijatelju za deset minuta. Nećete moći. Previše je puteva. Previše glasova. Previše fragmenata. Previše istorije. Previše sna.
Ali ćete možda, nekoliko dana posle čitanja, ugledati običnu ravnicu. I zastati. Možda ćete videti staru kuću. Možda napuštenu prugu. Možda čoveka koji sedi ispred prodavnice. Možda stara kola. I odjednom ćete pomisliti: Koliko je istorije upravo sada pred mojim očima, a ja je ne vidim?
To je trenutak u kojem knjiga počinje da radi.
#
Poslednja presuda
„Bačka strana“ nije laka knjiga. Ali laka knjiga nije nužno dobra knjiga. Ovo je knjiga koja traži od čitaoca da prihvati njenu logiku snova, da podnese njene skokove, da prati njene istorijske stranputice, da prihvati ironiju i da razume da se ovde priča ne gradi samo događajima nego i njihovim ostacima.
To je knjiga o onome što ostane kada događaj prođe. A šta ostane? Prašina. Papir. Ime. Pesma. I ponekad — čovek koji još pokušava da se seti.
Pesnikov najveći kvalitet jeste upravo u tome što ne pokušava da ravnicu učini spektakularnom. On joj veruje. A ravnica, kada joj pisac dovoljno dugo veruje, počinje sama da pripoveda.
U jednom trenutku čitalac više nije siguran da li sluša autora ili zemlju. Možda je to i najbolji kompliment koji se jednoj knjizi o zemlji može dati.
„Bačka strana“ ne opisuje Bačku. Ona joj daje glas.
I kada se knjiga zatvori, čini se da glas još nije završio. Negde iza horizonta, gde nema planine da zaustavi pogled, ravnica i dalje govori. Tiho. Uporno. Bez šminke. A možda upravo tako govori i vreme.