Helena Himel: tri priče (Rade Tomić 2012 – prvo mesto)

Filed under: nagrađeni radovi,Rade Tomić 2012,region |

Postoje ljudi

Kažu da život počinje kada se ljubav rodi,a da čovek umire onog trenutka kad prestane da se za nju bori.
Ako pogledaš istini u oči,shvatićeš da je smrt jednaka šansi za nov život.

Smrt je odmor našoj duši.
Zato je važno da je kao takvu,prihvatimo još sada.

Ljudi su kažeš,sama po sebi nevina,krhka bića.
Vreme od nas čini ljude ili pak samo prolazne stanice.

Ali,ipak postoje ljudi koji su u našim životima nezamenljivi,koji su naizgled sasvim drugačiji samo zato što su jednostavni,iskreni,duhoviti uvek spremni za šalu.
Postoje ljudi kojih ćete se uvek rado sećati,jer ste bili sasvim sigurni da su na vašoj strani,da su vas voleli baš na isti način na koji vi volite njih,čak i sad.
Samo zato zaslužuju pravo na neki nov život.
Život na nekom boljem svetu,nazovimo ga NEBOM.
„Čovek je biće,koje uvek teži da bude bolji“.

Čovek je – Sumnja koja proganja telo iz dana u dan,zato se uvek pita da li bi išta bilo drugačije?

 Da ste samo te iste ljude, mogli  još jednom da dodirnete i sve ono što ste zaboravili,niste imali prilike – uspeli da kažete.
Život ponekad ume da iznenadi.
Zato je važno sećati se, svih onih pogleda koji su govorili više od reči,onih osmeha koji su tugu vodili u čelične tamnice,stiska ruke i zagrljaja koji su tako jednostavni ,a sada doista znače mnogo.
Tada nisi bio svestan da postoje ljudi kojih ćeš se sećati s strahom od zaborava na njihov lik.
Postoje ljudi koji naprosto umeju da idu u korak s vremenom,koji žele da uče i to znanje prenose generacijama.
Biće dovoljno da se samo još jednom setiš da te je taj neko voleo baš takvog kakav jesi,da je taj neko znao šta leži u tvojoj duši.

Zato ne zaboravi, taj neko te i sada gleda i zna da ga i dalje jednako voliš.

Nežna Krila

Još kao dete,verovao sam da ću dosegnuti zvezde.

Želeo sam da postanem pilot.

Ipak su to bila neka druga vremena,kada se nismo otimali za mesta avijatičara.

Majke bi svakodnevno plakale i strahovale od najgoreg.

Moja majka nije uživala ni kad sam se prvi put pojavio u uniformi na vratima.

Jednostavno,nisam umeo da joj opišem svoju ljubav prema najdivnijem biću,biću na krilima vetra.

Koje u vama budi  najiskrenija osećanja.

Sada prirodu vidim nekim drugim očima-očima sa visina.

Leteo sam noćima,razmišljao o nekim bezbrižnim danima,kada sam živeo za smeh i od majčinih divnih kolača.

Ako bih morao da govorim o svom životu.

Rekao bih moj život je samo nebo.

  A onda sam se probudio u krevetu,nepomičan.

Setio sam se onog dana,kada sam spasao dečaka po imenu Tomas.

Taj dečak je živeo samnom u domu,još dok sam studirao.

Kada bi pala noć,na prstima bi se ušanjao u moju sobu i legao kraj mene, da bih mu pričao priče o životu.

Bio je dečak krupnih,crnih očiju.Poletan i veseo.

Tog dana je nosio svoju crvenu maramu i molio da krene samnom na probni let.

Želeo sam da pođe samnom.Trebao je da vidi sve ono o čemu sam mu govorio.

Ušao je u avion i zadivljeno gledao u sve ono što ga okružuje.Bio je srećan.

Ovaj dečak je bio potpuno sam,roditelji su mu poginuli u ratu.

Ja sam mu bio jedini prijatelj.

Kada sam ga ugledao ozarenog lica,već tada sam znao da sam ispravnu stvar učinio.

 A onda je počelo užasno nevreme.

Kao i svaki profesionalni pilot,nisam se uplašio.

Verovao sam da ću uspeti kroz oluju.

Oluja je bivala sve oštrija,shvatio sam da je vreme da iskočimo.

Uhvatio sam dečaka snažno i govorio smirenim glasom: Da mora da iskoči istog trena,jer on mora da živi, kako bi video sve ono što danas nije stigao.

Dečak me je pogledao i sa padobranom istog trena iskočio.

Došao je trenutak da i ja iskočim.

Više ga nisam video.

Nakon nekoliko dana pronašli su me i odmah hospitalizovali.

Pravo je čudo da sam uopšte preživeo.

Moj padobran se nije otvorio.

Ostao sam nepokretan.

Bez prijatelja i svog neba.

A,onda se začuo,kroz hodnik neki poznat glas.

Na vratima moje sobe,ugledao sam prelepog mladića,zabrinutog lika.

Upitao je: Da li ste vi moj najbolji prijatelj Najl?

Suze su krenule niz moje lice.

Sada sam ja bio srećan,

Žrtva nije bila uzaludna,ovaj dečak je živeo i voleo jednako nebo kao i tada kada ga je prvi put osetio pod prstima.

Ovaj dečak me nije zaboravio,bio je moj heroj.

Jer je nastavio da voli nebo i dodiruje ga svojim nežnim krilima.

Ja više nisam umeo da ga volim,strah i nemoć su me savladali.

Dok sam živeo…živeo sam za ovog dečaka.

Još jedan prodje dan,ispunjen ko more,još jedna ulica svetiljke još gore.

Slušala sam  na radiju Djuzu Stojiljkovica i sećala se starih dobrih vremena,kada je muzika imala svoju vrednost,kada nisi morao da biras.
Prave vrednosti su ti se klanjale,pozdravljale i poklanjale čarobni osmeh.
Ti si nastavljao da se osmehuješ.
Tada sam shvatila to je to,upravo tako nesto je potrebno mom studiju…

Kao muzički producent i vlasnik studija,verovala sam da pravo vreme tek dolazi,iako je muzička scena oskrnavljena lošim tekstovima i melodijom.
Želela sam da to promenim.

Moj najbolji prijatelj Matej bavio se menadžmentom,kretao u elitnim krugovima,odlazio na proslave,žurke.

Bio je potpuno oduševljen takvom vrstom događaja.Za mene je radio kao menadžer za odnose s javnošću i zaista mu je dobro išlo.

Promocije koje je organizovao oduševljavale su naše brojne saradnike i  odlične vokale iako ih je moram priznati, bilo malo.
Dok sam ja,više volela da sedim u stanu i pišem tekstove za naše buduće zvezde.
Kucnuo je čas kada je to moralo da se promeni.
„Moraš da spaseš studio i te divne ljude koje imaš oko sebe“.
Uostalom čime bi se bavili,ako odustanem sad od muzike…

Ne,ne želim to ni da čujem.
Moram da pokušam!
Tada se začuo telefon.
Neverovatno,pomislila sam kada sam ugledala Matejino ime na displeju.

„Baš ti si mi trebao“-rekla sam.
On se nasmejao i rekao-„Znam zato i zovem“.

Prijatelji smo vec 5 godina,ali ta telepatija je oduvek postojala,ta divna energija koja je pružala snagu me je odusevljavala.

Rekla sam glasno i brzo:“Želim na proslavu s tobom podhitno“.
Začuo se tajac.
Bio je zabrinut,ujedno svestan da se nešto ozbiljno dešava.
Samo je izgovorio hladno ,dolazim po tebe u sedam.
Počela sam da se spremam za proslavu.

U trenutku kada sam vec odustala od prevrtanja stvari po ormanu,setila sam se svoje male crne haljine koja bi mogla da posluži.

Ipak se Matej kretao u visokim krugovima.
Začuo se interfon…..

Matej je rekao da me čeka ispred zgrade.
Silazila sam niz stepenice,kao da mi život ovisi o brzini koraka.
Čekao me je,sav iznemogao,delovao je uplašen…

To nije lićilo na mog prijatelja.
A, onda je samo rekao-„Marija i Nevena napuštaju našu muzičku kuću“.
Te devojke su u velikoj meri bile naši sponzori,zauzvrat smo ih promovisali,pisali tekstove i melodiju.
Ali sada su stekle taman dovoljno slave,da bi otvorile svoju sopstvenu muzičku kuću.
Pa bilo je i logično ,rekla sam.
Nikad ga do sad nisam videla tako besnog….

Kako možeš da budeš tako hladna,tako prokleto sebična-.rekao je.
Šta će biti kad jednostavno propadnemo kao brojne produkcijsko-muzičke kuće.
ShvataŠ li da bi ovo moglo da znači kraj.
Ovo je kraj,ali to ne znači da ne postoji šansa za nov početak.
Već dugo grcamo u dugovima,nisam ti ni pominjala jer znam koliko ti sve ovo znači.
Zato sam te danas i zvala,no nisam imala hrabrosti da ti sve ovo kažem.
Ipak imam ideju,,,,baš zato želim da idem s tobom na ovu proslavu.
Čitala sam danas u novima da na ovu proslavu,dolaze iskljucivo umetnici iz inostranstva,što moze biti šansa za nas.

Dok sam ulazila u veliku svečanu salu imala sam osećaj da svi gledaju u mene i moj nespretni hod u štiklama.
Jer ja sam samo muzičar,koji navikao da osvaja u starkama.

 Bila sam svesna  da je žrtva ponekad isplativa.

Koliko su nas uslužili ,osetila sam neko blago tapkanje po ramenu.

Neki čudan osećaj i jezu.Okrenula sam se!
Matejin otac.
Bio je čuveni advokat i danas veoma imućan,ali me nije voleo u Matejinom društvu s obzirom da je prezirao  umetnost.

Govorio je da se umetnošču bave samo ljudi kojima je užasno dosadno.
Bio je otmen kao i uvek u društvu žena,smeškao se.
Pozdravio se s nama kao sa partnerima,bez imalo emocija.
Matej je bio u užasnom stanju,zatečen još jednim oćevim ispadom.

Pokušala sam da ga oraspoložim,ali nisam uspevala.
Odjednom je muzika prestala i mene je neko držao za ruku, probijala sam se kroz masu,sa čovekom kojem još uvek nisam videla lice.

Zastala sam,a on je uzviknuo, Milena to sam ja Jovan!

 Zar me ne prepoznajes.?

Treba mi hitno tvoja pomoć!

Kada sam te ugledao znao sam da samo ti to možeš.
Koncert mora da počne,a naš vokal ne stiže,izgleda da je sprečena.
Bila sam zgranuta.
Jovan i ja smo još kao klinci bili u bendu zajedno,čak smo se i zabavljali.
A onda je nekako sve propalo……..

Da li to znaci da njegov dolazak…predstavlja moje nove pobede?
Naravno prihvatila sam!

Ali samo pod jednim uslovom,da prva pesma na repertoaru bude

„Milomoje „od Bisere.

Pevala sam te noći iz duše,s verom da ću uspeti da spasem svoj studio i Mateja od sudbine koja bi ga čekala ukoliko bi živeo s ocem.

Nakon četiri sata divnog koncerta,njihov vokal se pojavio.

Sišla sam dostojanstveno sa scene i prepustila mesto nekim novim ljudima.
Tada se začuo gromoglasni aplauz,ljudi su mi prilazili,čestitali,pružali svoje vizit karte,podsetnice i brojne predloge.
Bila sam iznenadjena,bila sam srećna.

Jedino za čim sam sada tragala bio je  Matej.
Pokušavala sam da doprem do njega,ali  kao da nije bilo kraja toj masi koja me je okruživala.
U trenutku kada sam već posustala,osetila sam tu ruku na svom ramenu.

Bila sam potpuno sigurna da je Matej.
Okrenula sam se.
Bila sam šokirana kada sam ugledala Jovana,
koji je pokušavao na sve moguće načine da me izvede napolje,kako bi mi govorio o svom životu i propalim ljubavima,kako je shvatio šta je izgubio.

Tipično,od njega ništa drugo i nisam očekivala.

Oduvek mu je novac bio važan,prosto ga je namirisao.
Nisam ga više ni slušala,samo sam pogledom tražila Mateja,jedino s njim sam mogla da podelim radost.
Negde tamo daleko,učinilo mi se da sam videla te oči,te divne oči neba,ali me je prizor doista iznenadio.

Sedeo je za stolom sa gomilu ženskih lica i ispijao pića.

Bila sam ljuta,želela sam da vrisnem.
Tada sam shvatila da je to čovek kojeg volim.
Izletela sam iz prostorije…krenula prema autu.i tada začula uzvike.

Dozivao me je i molio da zastanem.
Nisam htela ni da čujem,Sela sam u auto i otišla do kuće.
Celu noć sam se prevrtala i razmišljala šta me to sutra čeka.

Ustala sam,pogledala u telefon.

Bilo je oko 42 propuštena poziva,svi do jednog nepoznati.

A onda je nanovo zazvonio telefon…..
Zvali su povodom sklapanja ugovora sa mojom produkcijskom kucom.
Rekao mi je:“Šaljem ti svoje najveće zvezde,jer verujem da od njih možeš načiniti još veće,ujedno i bolje ljude.

Uspela sam!!!!!!!!!!!!!!!

Ali ipak nisam bila srećna,falio je Matej da to podeli samnom.
Pozvala sam ga i rekla da hitno dođe.
Kada sam ga ugledala na vratima,bacila sam mu se u naručje i čvrsto ga zagrlila.

Suze su same tekle.

Rekla sam samo:“Ne mogu da se radujem bez tebe“!
Zagrlio me je snažno i rekao oprosti,pravi sam kreten.
Svo ovo vreme voleo sam te,bez imalo straha da bih to mogao da ukaljam

Želim da znaš da je moja ljubav  i dalje čista i iskrena kao do sada.
Godine su prolazile,produkcijska kuća je bila u žiži interesovanja.
Jovan je uz pomoć moje produkcijske kuće postao slavan.

Osećala sam potrebu da mu pomognem,ipak sam uspela zahvaljujući čudnim okolnostima te večeri i Jovanu koji me je nesmetano tražio te noći.

Matej i ja smo živeli zajedno,više na žurke nismo odlazili.
Sada smo se prepustili divnim stihovima pesme Gabi Novak.
Ja voljela bih poverenje steći…..

Helena Himel, rođena 25.07.1989 u Zrenjaninu (Srbija).

Završila Zrenjaninsku gimnaziju 2008.

Trenutno Student IV godine Istorije Umetnosti u Beogradu.

Bavila se lutkarstvom više od 15 godina i osvojila treće mesto na republičkom takmičenju za animaciju lutke 2000 godine, 2012  osvojila II medjunarodnu nagradu na konkursu „Joan Flora“ za kratku priču.

Piše poeziju i prozu od svoje 15 godine, jer veruje u ljubav i njenu moć na papiru.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*