Put oslobođenja perom Milene Stanojević

Filed under: Milena Stanojević,recenzije,Srbija |

Plovidba kroz vreme najbolje opisuje doživljaj čitanja zbirke priča „Na korak do cilja“ mlade spisateljice Milene Stanojević. Iz perspektive čitateljke i junaka cilj sam doživela kao povratak sebi, što ostavlja dovoljno slobode i prostora za interpretaciju i individualni podvig. Ovaj povratak nije nimalo lak; on je, dok je sveta i veka, na razmeđi života i smrti, jave i snoviđenja, stvarnosti i iluzije. Stanojevićeva kroz svoje junake-pripovedače slika predele i unutrašnje svetove u kojima čovek kao fragmentirano biće posrće, ali i ponovo se budi i ustaje. Svi su pozvani na ovu plovidbu i svi su prozvani.

Ova kaleidoskopska zbirka otvara pitanje smisla i postojanja konkretno se baveći prošlošću, porodicom (i u tom smislu precima), ličnim izborima, propuštenim prilikama i nadasve, samospoznajom. „Dolinom“ je prva priča, putopisnog karaktera, u kom se personifikovana visibaba i dva suncokreta  otiskuju u „pohod kroz vekove“. Pogledom kroz prozor Visibaba postiže efekat ogledanja kao idealnu uvertiru u dalji razvoj teme kolektivne svesti i načina na koji ova koketira, odnosno podstiče i sputava lični razvoj. Pomalo bajkovit, impresionistički, sažet i kratak pregled srpske istorije vodi nas dalje putevima sazrevanja ka cilju.

Narednom pričom „Koraci“ opet smo asocijativno povezani sa plovidbom ili putovanjem. Istovremeno prisutna u sadašnjosti i prošlosti, glavna junakinja, ujedno i pripovedač, kreće se metaforički i stvarno po vrletima koje u njoj izazivaju „sreću do opijenosti i nesreću do očajanja“. Putevi se nastavljaju iako „[se] [u] putu ljudi izgube, pa unezvereni (samo ponekad im se učini da su potpuno izgubljeni), zatraže pomoć na susednim stazama zaraslim u travu, puteljcima, iskrivljenim i kamenitim makadamima.“ Te momente junakinja opisuje kao „tren radosti“ i „duboki udisaj u kom [joj] se čini da [je] proživel[a] čitav jedan život“. Osetna je kako u ovoj, tako i narednim pričama nostalgija za prošlošću koja je oživljena kontrastom između mora i planine, grada i sela, odraslog doba i detinjstva. Upravo u tim momentima čovek postoji, a njegova sećanja i osećanja stvarnija su nego ikad, kako autorka često napominje.

U narednim dvema pričama, „Zapisi sa Dunava“ i „Galeb“, i dalje je u središtu zbivanja žena i njen unutrašnji svet, koji je obojen prisustvom, odnosno odsustvom muškarca kog želi. Tek naslućena, kao i prostor u koji je smeštena, ona se prkosno bori za svoje mesto i potvrdu. U ovim pričama se Stanojevićeva stilski i spisateljski uzdiže. S jedne strane –  izvrsnom psihologizacijom, s druge – upadom ili intruzijom autora (koja je jedna od upečatljivih odlika stila prisutnih u celoj zbirci). Dakle, žena-pripovedač, žena-pisac, pa i žena-autor nam kroz pripovedanje, ali i izvan pripovednog toka poručuju: „Ništa u čovečjem životu nije tako jako kao želja da [se] pripada negde i ništa tako neuhvatljivo kao ista ta želja koja [nam] iznova izmiče.“ Zato ona „[u]zima grafitnu olovku, posmatra njen zaobljeni vrh i lagano prelazi njime po hrapavoj hartiji. Na tom prašnjavom parčetu hartije počinje da kuca srce jednog života, snažno i nezaustavljivo. (…) Kroz njega teče krv jednog prkosnog bića. I više se ne može zaustaviti.

Dok „Zapise sa Dunava“ odlikuje andrićevska nota, u „Galebu“ je, osim nje, prisutna i intertekstualnost. Sam naslov nas upućuje na Čehova i njegovu formu kratke priče. Zatim nailazimo i na kompozicionu inovativnost, kao što je priča u priči. Galeb je simbol onoga što nam izmiče. Ta neumitna želja za onim što ne posedujemo i ne možemo da posedujemo ostvarena je na dva plana, kroz dva narativna toka. Oba su ispraćena smenom godišnjih doba koja se završava, ili bolje rečeno, počinje prolećem. Slično, kao što Andrić opisuje Jelenu, ženu koje nema, tako i Stanojevićeva, opisuje Galeba, muškarca kog nema, ali ide dalje. Kroz sveprisutnog pripovedača ona nam otkriva Galebove slabosti i nadanja, tako da on postaje arhetip sa potencijalom identifikacije i konkretizacije na planu individualnog.

Kako u „Galebu“, tako i u priči „Plesati u suton“ isplivavaju novi motivi, kao što je motiv umetnosti, odnosno motiv plesa. Motiv slikarstva, međutim, dolazi do izražaja u priči „Gde nestaju slike“. Ove dve „radinosti“ predstavljaju antipod prolaznosti, to jest čovekovu večitu borbu da se usidri i suprotstavi promeni. Nadalje, umetnost je opisana i kao plemenita okrenutost sebi, kroz koju junaci spoznaju stvarnost i svoju ulogu u njoj. „Galeb“ jeste priča koja se najviše približila noveli po svom razvoju junaka i radnje. Slike detinjstva prepliću se sa slikama sadašnjosti kroz perspektivu jednog sredovečnog muškarca, milenijalca, koji se sa nostalgijom seća i kroz trpljenje i prihvatanje nastavlja da živi. Sličnu sudbinu doživljava i Nikola, junak priče „Gde nestaju slike“, u kojoj se dalje razvijaju motivi senzualnosti i strasti. Još jednom nas pripovedač podseća, kao u „Galebu“, da nam neke prilike promiču i da ne vredi trčati za njima jer time završavamo u začaranom krugu utapanja u prošlost.

Pesimizam pogotovo preovladava u „Svim putevima Dimitrija Savića“. Dimitrijev povratak sebi je bolan i nažalost, korak koji je poduzeo kasno. U „njegovoj“ priči kulminira besmisao, a tanka linija između života i smrti biva evocirana upravo na groblju. Poruka koja provejava između redova jeste da se umreti može na mnogo načina. Jedina je koja ne samo da upozorava, već i opominje čitaoca na nepoželjan ishod putovanja. Možda upravo stoga junakinja sledeće priče, „O imenima koja nam ne pristaju“, uspeva da se otrgne i „izleči“ gordosti. Naravno, Stanojevićeva sagledava ljudski život i slobodu volje i izbora kritički. Dileme koje opsedaju junake nisu isključivo posledica njihovog nedelanja, nego često i splet okolnosti kojima diktira fatalizam. Međutim, poruka nije prepustiti mu se, već upregnuti snage, pa mu se suprotstaviti voljom i radom na sebi.

Iako s vremena na vremena preovladavaju pesimistička osećanja, spisateljica ne dozvoljava da izgubimo iz vida cilj. Stoga ne iznenađuje što zbirku završava upravo pričom „Na korak do cilja“, koja se najviše obraća savremenom čoveku. Dinamična je, što je postignuto dijalogom, i osvrće se tematski na psihoterapiju. Manje je pripovedanja, a više dijaloga, kao da nam spisateljica poručuje da više razgovaramo. Svesna da jedan razgovor ne rešava sve, Stanojevićeva se poigrava i prikazuje večitu borbu jina i janga, animusa i anime. Bez obzira na to, poučava nas da svrha plovidbe nije u cilju kao konačnom odredištu, već u plovidbi, odnosno putovanju koje neminovno traje čitav ljudski vek.

„Na korak do cilja“ je ogledalo, enciklopedija ljudskih slabosti i poroka, u svakom slučaju toplo štivo koje obiluje opisima fizičke i ljudske prirode. Jedno čitanje je okrepljujuće, ali ne i zadovoljavajuće. Stoga, zaplovite više puta u potragu za sobom, „ženom tajnom“ ili muškarcem kog nema. Samo tako se može u korak sa vremenom.

Aleksandra Đorđević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*