У поетском прологу свог новог романа, изразито лирски интонираног, ауторка Слађана Бајчић каже :“И тако!/Ма, почећу ово дело!/Нека зашуме речи!/Нека се измеша моје ја и ја Бога у мени!/Стварност и лепота сненог!/Ти и Ја, Он и Ми, пусти, нека тече!/Дух нема окове!“
Већ овим редовима се, не само најављује, него и зачиње стално надолазеће титраво запљускивање читаоца лепршавим поетичним речима и реченицама, које му дочараним утисцима дотичу и разигравају сва чула…узбуђују га и заводе ваздушастом лакоћом милозвучног испредања разнородних душевних нити, стапаних у међусобно прожимајући бруј, обиље богатих хармонија, чији одјеци у читаоцу отварају вишеслојан и целовит лирски доживљај описаног. Импресионистичким поступком хватања тренутног, непосредно протичућег, ауторка нам живо осликава стања и расположења својих ликова, не само у основним бојама, оне се мењају, нијансирају у светлости и сенци. Истовремено, осећају се мириси мора, снега, кише, ветра, лишћа…преплићу укуси слатко-кисело-горког, бриде мехурићи шампањца што се прелива у искричавим слаповима…кожа је проткана светлуцавим трнцима, а у грудима се помаљају болни покрети душе…
Испод питке пенушавости форме што филигранским таласањем мами, носи читаоца све даље и дубље, попут заносног појања морских сирена, сред измаштаних предела и ентеријера, романтично досањаних ситуација, наилази се на згуснуте, психолошки реално обрађене суштине женског бића. Слађана нам овим романом доноси душевне истине о женском бићу које се ослобађа на отвореном мору судбине, у потрази за оријентиром, светиоником…о бићу разапетом између слободе и припадања, мотивисаном да се интегрише кроз процес креативне адаптације. То је захтеван процес, у оквиру којег би жена да што потпуније оствари себе, и независно актуализујући своје личне креативне потенцијале, и кроз партнерски однос и мајчинство, истовремено се отимајући од овешталих модела мушко-женских односа, не пристајући на критички непреиспитане, наметане и ограничавајуће обрасце женских улога…она би да особено буја у свој својој комплексности. И да буде прихваћена и вољена као таква…и коликогод да је самосвојна, да ипак буде освајана од стране мушкарца…да он уочава и тачке њене несигурности и крхкости, саосећајно и истрајно јој нудећи и пружајући своје присуство и заштиту.
Оно што се кроз актуелну транзицију женског бића кристалише као кључна компонента мушко-женске љубави, како увиђа ауторка, није само телесна привлачност, „хемија“, која може да одведе на странпутице страсти, пребрзо поистовећене са трајном блискошћу, чега је чест епилог : паметне жене – погрешни избори… Као перспективнију компоненту ауторка препознаје поуздан и посвећен пријатељски однос мушкарца према жени, према њеној снази коју она још увек усваја, проширује и развија, однос разумевања, стрпљења и континуиране пажње, обухватајуће подршке. Нови облици женске снаге, траже и нови облик мушке снаге, као и снаге њиховог односа. А жена је на путу стицања нове мудрости…
Бивајући на овом путу са својим јунакињама, Слађана Бајчић већ на самом почетку романа уводи мудар увид по питању избора правог мушкарца за животног сапутника: „Како изабрати…? Ваљда живот зна! Или Онај горе, што би рекла моја бака.“ На крају романа она се овом увиду враћа, из искуствене равни, и констатује :“И радовали (смо) се животу који није баш онакав каквог смо га у сновима зацртали. Ако га ослободимо, могао би бити и лепши.“ Наиме, време и искуство показују како се живот сам, или Бог као персонификација живота, неретко боље стара о себи кроз нас него ми, који смо његова манифестација, те сходно томе види даље од наших жеља, и даје нам оно што је за нас и наш живот потребније од онога за шта се, у својој омеђености жељом, вежемо.
Део мудрости што провејава на страницама овог романа јесте и стално присутан самоироничан хумор главне јунакиње, између осталог у признавању властите сржне зависности о љубави и њој припадајућим стањима :“Отрежњење није пријало мом темпераменту. Мени која сам умишљала заљубљеност да бих дисала, која сам урањала у хиљаде јунакиња љубавних романа не бих ли се поистовећивала и изнова живела љубав, осетила бар назнаку, омирисала.“ „Могла бих да се укључим у неку политичку партију. Љубавну. Била бих врстан идеолог…“ „Нисмо сви рођени за брак, а ни за љубав. За ово друго јесам, бар једнострано.“
Верујем да је Слађана, пишући овај роман, успела, како то бива кроз уметничко стварање, да интегрише и своје многоструке личне импулсе и потенцијале, аналогно главној јунакињи која на крају каже :“Ја, Нина Андрић, борац за слободу, трагач за љубичастим јутрима, романтичним фигурама, неспојивим идеалима, заборављеним светионицима. Све Нине су биле на окупу, седеле једна до друге и пиле исто пелопонеско вино, и први пут биле сложне.“
Такође верујем да је она, бивајући у свом роману толико присно са морима и светионицима, успела да се повеже и са својим приморским коренима, и тако уцели своје душевно биће по дубини… укључујући, и у њој самој настањену, носталгију, чежњу својих расељених предака за плаветном ширином и светлима завичаја.
Јованка Јелић, песникиња и психотерапеут
Pročitajte i:
