Бојанова прва објављена књига је збирка песама које пева практично читав свој живот. Од првога разреда основне школе, кроз средњу и високу, кроз поплаве у своме стану, у непосредном и посредном смислу речи, које су уништиле његове првобитне рукописе, дуги низ година збрајане, пева. Не боји се да пева данас. Није се бојао ни да настави тамо где је вода избрисала све. Рефлектујући се се у тој истој води када су бране на њеном путу бивале сервилност, практичност, лажни обзири или време као такво. Није се бојао да настави да гаји заумну семантику која се, што је више бивала застрашујуће лична, више дотицала општег јер је ауторово лично поимање и осећање света око себе понело капљу живе воде стварања својственог уметнику чији је ток посвећен сливу сурове истине у себи, ванвременским сликама свога живота који је првенствено сан.
За Бојана је сан живот. Смрт је за Бојана живот, такође. Оба воде ка истом, а то је великим почетним словом писана реч живот. Живот је мотив добра, био присутан са ове или са оне стране и зато мачке преже, опипавају било, чекају погодну прилику да и оно успори откуцајима не би ли у одсудном тренутку, који би био најпогоднија прилика, скочиле на свој плен којим се најпре играју. Као мишем. Као клупком. Међутим, Бојан се и мотивом мачака игра јер се радује мачкама, крају имитације живота, чекајући онај прави. Стиче се утисак да је загробни живот једини прави. Све остале појаве, догаћаји и људи с ове стране су, у најбољем случају, имитација или асфалт који је научио да воли из угла просвећеног циника. Утисак је да је статичан. Само на први поглед. Пева о стању из кога може све да види. Критикујући људе у градовима, уједно их воли и драго му је да је један од њих, као и да је део града јер може да упија из свих и за све, не би ли им стваралаштвом враћао или их поетски шибао.
Мотив смрти, и када није отворено присутан у песми, као скривени мотив, свуда је у збирци. Међутим, то је једна освешћујућа атмосфера, у којој аутор позива на смирену трезвеност у вези са највећим егзистенцијалним, религијским и филозофским проблемом. Зато јoj не треба посебно прилазити као мотиву у само једном пасусу, ма колико јој тај пасус био квантитативно или квалитативно посвећен. Враћамо јој се по ко зна који пут у песми ,,На крају“, најнепосредније изложеној, као на пијаци. Отворно и практично. Tолико да аутор, иако ироничан у првом делу песме, јер знамо да у свакој шали има и истине, пред крај, и на самом крају песме, мало разочаран али надасве измирен и озбиљан, даје практичне савете за припрему пред смрт која је за њега само једна тренутна и важна станица и пролаз ка животу. Чини се оном есенцијалном. За који је неопходна иницијација. Смрт је, пре свега, одговор на сва знања овога и онога света којима љубопитљиви и многоглагољиви људи теже у овоме свету. Књижевници и фарисеји новога доба. Са таквима је без милости, ироничан, чак саркастичан. Са другима, сељацима, грађанима, пуком, свима по заслугама. За њихово добро.
Поглед на прави живот постоји само из перспективе сна. Сан нису чак ни врата до правог живота, сан је стање, средина и околина живота. Сан је живот по природи ствари. С друге стране, ако је сан живот за аутора, онда су некрополе врата до живота. А са ове стране живота све делује као живот али испада да је ипак покушај, његово подражавање у коме увек има нечег лажног, тј. недовољног, неправедног. Стога је код аутора, од стилских фигура, често присутан цинизам а најблаже иронија, такви су и наслови песама. Један је и ,,Ми смо разумна бића“ где аутор храни просјаке и псе луталице, а примећује мачке које остављају аутограме по пољани која је често њихово обивалиште у ауторовим песничким сликама. Не само у овој збирци. И долазимо до најснажнијих стилских фигура које аутор даје, песничких слика. Његов су најјачи алат у постизању сурове поетске атмосфере која је уједно и окрепљујућа.
Песма ,,Кловн“ је антологијска песма ове збирке. Као и песма ,,Пустопољина“. Обе ларпурлартистички лепе. У песми ,,Кловн“ мотив номада и неприпадања овоме свету архетипски je, као да ју је аутор целу извукао из Света идеја, којем је, у вези са том песмом, само он имао приступ. Аутор је кловн који чека. Не препознаје свој лик који остаје на ватама. Нико га не пита где је његов смех. Његов кревет, ни столица, нити сто нису његов дом.
,,Олакшати себе“је оригинална апотеоза али и ламент над детињством, тим ,,базеном препуним јабука и сунца“. Дирљивих, дивних слика које ипак нису заледиле, нити ће јер су ту. Аутор, ево, сведочи о њима. Таква слика, макар она била само један стих, довољна је. Читава представа а зрно. Зрно, али и семе. Читавог једног новога света. Оног другог, по мери богомданог човека. Сведочење таквог света је његова најава. Најава срца које наставља да посматра, упија, чисти само себе и настоји да буде окриље света који јесте ауторов дом.
Ова збирка је храбри поглед на претходно скривање. Преиспитивање, прихватање и вапај. Вапај за неповратним и вапај за оним што је неопходност садашњег тренутка. У стању смо да, као аутор, у нешто гледамо и да не схватамо да постоји још нешто што се не види, увек да будемо инстинктивно слепи за ону другу слику, за тај мртви угао који не видимо. Може и аутор да буде инстинктивно слеп али углавном није јер се бори да задржи поглед. Није јер је један од ређих, свестан да постоји нешто што само понекад може, можда периферним видом, чешће звуком или сном, платоновски да прими, чује, види, осети, да на томе ради и на крају подели са нама. Један је од ређих који су уопште свесни свог мртвог угла али му често не недостаје она друга слика. Он је има. Има их прегршт. Постоје у свету Идеја а аутор је релеј. Потпуни песник. Личне, потресне, рефлесивне поезије. Песник који, иако је ,,Мртав угао“ прва објављена збирка, не прави разлику. Своју брижљиво и дуго обликовану поетику, која итекако постоји, живи цео свој живот. Игра се временом јер, иако свестан његових страшних аутограма на овоме свету, суштински га не признаје, штавише, презире га. Таква поетика најслободније ломљеног слободног стиха и заумне атмосфере новог романтизма, природни је вапај за уточиштем без времена, потпуном правдом и безусловном љубављу, коме се, ако наставимо да не скрећемо поглед, најгласније прикључујемо. Јер вапај је последица новонасталог стања у коме је у мртвом углу никла и она друга слика које смо изненада постали свесни. Тренутна спознаја које се не треба плашити јер колико год била потресна, отрежњујућа је и спасоносна јер мртав угао у новонасталој величанственој песничкој слици Бојана Пејаковића, на коме смо довољно дуго, смирено задржавали поглед, више не постоји. Победила га је поезија.
Милош Мартиновић
Pročitajte i:
