Zoran Antonijević, Crna kuća, Presing, 2016
Četvrta knjiga pesama Z. Antonijevića (prethodile su joj, podsetimo se, Snovi oblačara, 2002., Sabor senki, 2006., i Srce obavijeno zmijom, 2011.) pojavila koncem 2016. u izdanju mladenovačkog Presinga. Relativno dug vremenski interval protekao od prethodnog pesničkog oglašavanja svedoči o pesnikovom pažljivom promišljanju svoje nove lirske građevine, u kojoj centralno mesto zauzima svest o aktuelnom stvarnosnom trenutku, onom u kom se, kako sam pesnik kaže – preživljava, ali i stvara, i koja, kao takva, prirodno gravitira ka poeziji koja se piše, objavljuje, čita i vrednuje pod etiketom društvenog angažmana.
Društvena izobličenja kao esencijalno obeležje post tranzicijske stvarnosti zemlje neobično su plodna podloga za one koji su se, disovski, u život bačeni, probudili u trenutno važećim konstelacijama političkih, ekonomskih, socijalnih i ukupnih društvenih odnosa, i koji su odlučili da podrazumevano ćutanje zamene govorom, iako se izvesno, usled bučne tišine koja ga zaglušuje, on i ne može čuti. Pozicija onog ko je rešio da progvori contra društvenih nepravdi, nejednakosti, stratifikacija, dehumanizacije i ispraznosti konzumentski ustrojenog pseudo demokratskog sistema nije usamljena pozicija, naprotiv. Paradigma dobrog dela domaće, tekuće, pesničke produkcije utemeljena je na naporima da se pesma otrgne od atributa samo – dovoljnosti a pesnik iseli (čak i prinudno, diktatom izdavačkih kuća koje vape za knjigama koje ne moraju imati sadržinu, ali moraju imati bar kod, etiketu i uputstvo za upotrebu, kao i vrednosnim presuđivanjem tzv. književnih autoriteta) iz kule od slonovače u koju se zaključao, ne bi li se od hladnoće i ispraznosti spoljašnjeg sveta zaštitio, i u kojoj se, budući da ne zna ništa drugo, bavi isključivo i jedino sobom.
Bavljenje sobom, tvrde aklamatori utilitarne vrednosti poezije, vodi ka iskazu koji je unapred devalviran, onom koji ne može biti relevantan, budući da se jezikom označava tek da bi se označavalo, a on sam, jezik, se iscrpljuje budući da je sam sebi cilj.Tako pesma postaje tek manje ili više vešt konstrukt, kvadrat u kvadratu, bledi otisak pesničke imaginacije i njegovog prisustva u svetu.Usvojivši sasvim pogrešne poetičke principe – budući da nema poezije koja nije angažovana, jer je svaki glas koji se čuje, u stvari, glas iz vremena u kom se živi, i važnije, budući da samo dobra poezija može biti relevantna, u zabludi o sopstvenom poetičkom i društvenom osvešćenju, čitava armija pesnika progovara spuštajući pesmu u blato dnevne politike, socijalnih i ekonomskih lavirinata, iz kojih retko ko od njih izađe sa imenom i prezimenom i pismom koje je samo njegovo i ničije više. Priključujući svoj glas mnoštvu glasova koji pevaju iz iste ili slične pesničke perspektive, naš pesnik svesno je rizikovao, a na nama je da pokažemo da li se rizik isplatio ili ne.
Formalno gledano zbirka Crna kuća građena je monolitno i lišena je za pesničke knjige uobičajene ciklusne podele. Pesama ima 32 i većina je ispisana u prvom licu, iz „ja“ perspektive, no pesnik se često maskira zamenicom „mi“, u slobodnom stihu, sa retkim uplivima rime koja se javlja kao uzgredno osveženje konstrukcija sa izraženom nartarativnom potkom, koje, umrežene stvaraju svojevrsnu lirsku dramu u kojoj se subjekt ove poezije obreo, zajedno sa licima i ličnostima koja kao da su odmrznuta iz nekog kadra Živojina Pavlovića i pred našim očima puštena da tumaraju svetom. Već u prvoj pesmi autor daje knjige precizne koordinate kojima će se iz pesme u pesmu kretati, i koji sadrži daleki poziv V. Majakovskog da se izađe iz sobnih pesničkih radionica i izađe na ulicu, tamo gde vri život. Ambijantalno locirane u prostorima kafana, grobalja, prigradskih naselja, ciganmala, vašara pesme, građene rezovima i uz maksimalno eksploatisanje strategije simultanizma, mimetičkim pasažima, ove pesme donose talas (sasvim crni) slika kojima se, distanciranom udubljenošću pojava i predstava pojavne stvarnosti dolazi do same prirode stvari. Katkada, pesnik eksplicitno skicira prostor u kom se obreo: zaleđeni pakao okreće se u snežnoj oluji pod kojom se otvaraju tegobni i mučni prizori post tranzicijske stvarnosti kao i trivije, duhom i materijom osiromašenog društva.
Zima je/ tama je, kaže pesnik. Udiše se ledeni vetar/ narod razapinje šatre/ prodaju se brojanice sa cirkonima/ vile silaze sa brda/ povlače lajnu spida/ krv ključa/ oči pucaju/ sedi se ispred žutih zidova javne kuhinje/ šteka se penzija za mrtvački sanduk/prokletnici plaču od sreće/ pijanci od smeha umiru/ padaju/ tela su uredno sterilisana/ meso je puno cisti i tumora/tutnji u zgradama/ dolaze divlja deca/trbušna plesačica se obavila oko krsta/ odavno se pobedilo/ odavno se izgubilo/ svi su srećni/ svi su Spašeni.
Da je izbavljenje daleko iz životnih datosti u kojima se može samo dotrajavati u vremenu, pesnik potvrđuje nekolikim stihovima: svako novo svanuće u nama izaziva smrknuće. Mogućnost promene u ovoj poeziji ne postoji. Čak se i smrt kao najradikalnija promena od svih negira i ne priznaje (svaka kuća ima prerano umrlog sina za kog ćemo tvrditi da nisu umrli već negde otputovali). Zamrznuti smo u trenutku i imamo samo ovo sada. Kada evocira neka prošla vremena ona nisu dobra i stara. Ili su senčena siromaštvom ili komparacijom slike negdašnjeg i sadašnjeg sebe ili slika o sebi, donose ledenu spoznaju o proticanju vremena. Neretko je prošlost preplavcljena neupokojenim himerama fašizma i komunizma. Istorijsko nasleđe ovde se javlja kao kamen temeljac društvene regresije. Nema preokreta u životu ni u politici: dok se predsednik države samo smeška. Zalud je tražiti izbavljenje i upirati poglede ka nebu: ono je oštro i ukleto.Sa njega pada Jovanova glava. Uporište u religiji je izgubljeno. Travestijom drugog dolaska Isus će nas posetiti ne zbog spasenja već uriniranja. Katkada pesnik preuzima njegovu ulogu i igra se. Sadi drveće koje nije bezopasno. U raskoraku između potrebe za delanjem i statičnosti, subjekt usvaja retoriku dva najpoznatija Beketova junaka: i ide da spava. I još radikalnije: spavaće do sudnjeg dana. Izbor kao nametnuta lažna dinamičnost ovde se potvrđuje u svoj svojoj tragičnosti. Izdvojen jer umesto razuma srce ima, pesnik se napaja tamnim stvarima. Čak i kada je okrenut ka „drugom“, tj. „drugoj“ on travestira idealizovanu ženu i svodi jer ili na radne funkcije ili na epicentar nagona i strasti, u seksualni objekt koji negira ljudsko i obnavlja u čoveku nagon. Animalno ima naglašenu notu u ovoj poeziji. Pesnik parafrazira stihove čuvenog Hansa Magnusa Encesbergera o vukovima među kojima vlada bratstvo – i lamentira za potrebom da se promeni ljudska korumpirana priroda. Šuma je ponekad mitski prostor preplavljen simbolima atavizma. Čovek regresira i svodi se na biološke funkcije, svodi se na instikt i nagon. Prepuštanje protoku vremena najcelishodniji je mehanizam odbrane koji pesnik ima, ali je život samo jedan, takav, kakav jeste. I samo se biće opire kroz svojevrstan sudar pesničke svesti i podsvesti koji rezultira izletima u onostrano, ka oniričkim predstavama i iskustvima koji su preplavljeni prikazama koje kao da su utekle iz bestijarijuma jednog od najboljih domaćih pesnika Novice Tadića: avetni svatovi, đavolska nakonjčad, psoliki nakot, paklene noćobdije, crni panteri. Pesnik ih priznaje i izjednačava pojavnost sa imaginacijom; njihove granice se u ovoj poeziji približavaju, često i prožimaju. Razmatrajući svoju poziciju u svetu, u zbilji koja ga svojim senzacijama i ubodima osvešćuje, pesnik stiže, istina retko, do pravih metafizičkih proplamsaja, do kratkih lirskih munja: hranim se tminom, zaigraću kolo na crnom srcu pahulje. Širok je registar lirskih izražajnih sredstava koja ovaj pesnik upotrebljava. Pesme su preplavljene epitetima. Ima personifikacija, simbola, asidentona, epiteta, metonimija, metafora, kontrasta, inverzija, anafora,oksimorona, ,apostrofa, gradacija. Jezik u zbirci je neposredan, sirov, sočan i bitno drugačiji od onog na koji nas je ovaj pesnik svojim prethodnim zbirkama navikao. Ta iznuđena promena svakako je opravdanje našla u pesnikovom, uslovno rečeno, proširenju područja borbe i iskoraku, ka, za njega novim tematsko motivskim celinama. Ima vulgarizama, anglicizama i turcizama. Pesnik koristi poređenja ali i postupke katalogizacije.
Čitava skala postupaka ovde je iskorišćena da se verno predstavi slika vremena u kom se živi. No, ponavljanje već viđenog pesnik je vešto izbegao upadljivim izbegavanjem poziva na delovanje i promene uspostavljenih sistema. Iako na prvi pogled ne deluje tako, njegov ton je ravan i pomiren. I kada ga povisi on ne deponuje svoj glas onima koji se ne mogu čuti, on govori jedino i isključivo u svoje ime. Ako se pred književnost više uopšte može postaviti neki zahtev onda je to zahtev da čitaoca ne ostavi ravnodušnog. Ova poezija na planu utiska similarna je drugim vernim portretima vremena, koje smo viđali, na primer u filmovima Bele Tara – Prokletstvo i Torinski konj. Kao i svaka knjiga pesama, ni Crna kuća nije bez nedostataka. Njen glavni problem jeste jezik – budući da nijedan pesnik, kakav god odnos prema stvarnosti imao, nije lišen jezičke odgovornosti. Pojedina loša rešenja u završnicama pojedinih pesama ipak, ne kvare generalni utisak. Pesme u Crnoj kući svakako nisu za jedno čitanje.
Pesnik je svoju kuću postavio na veoma vidno mesto i odškrinuo nam vrata. Nema sumnje da se, zakoračimo li unutra, nećemo iznenaditi. Sasvim sam siguran da ćemo se u njoj osećati kao u sopstvenom domu.
Pročitajte i:
