35.8 C
Belgrade
16/07/2024
Presing izdavaštvo Radmila Vojinović recenzije Srbija

Lašva Bluz Radmile Vojinović: „Zar je ljubav samo čekanje?“

Poznajem pisca. Dok tragam za ženskim rodom ove imenice, bolje da sam napisao, poznajem Radmilu. Ili autorku. Eto to je moglo.

Ali pisac piše, a autor može svašta da radi. Ovo bi bilo za Danin Umoplet a ne za ovaj nežni, divni i još bih kititi mogao, Plavi krug. Skuvao sam kahvu u džezvi sa Baščaršije, ona se sačuvala, filjdžan se razbio, poodavno. Ali ima neka veza između Lašve za koju do ove Radmiline knjige nisam znao, ali sam prohodao na obalama Krivaje u Vozući, na pruzi uskog koloseka, što je na nekih pola puta od Olovado Zavidovića. Babo mi je bio učitelj u tom mestu mešovitih brakova Baćine kafane i Batine prodavnice mešovite robe. U mestu u kome je bio manastir iz doba Nemanjića, mada, da li je za Radmilinu knjigu o kojoj bi da nešto napišem, to uopšte važno? Pa jeste, tog manastira više nema, Vozuća je sinonim za neka strašna dešavanja o kojima se samo naslutiti može kroz ovu delikatnu knjigu. I da, bio sam u Travniku, jednog popodneva,davne 1972. u poseti Jovanu, mom batu od tetke, koji je u tamošnjoj kasarni “služio” svoj vojni rok. I stid me, ali eto, priznajem, nisam čitao Travničku hroniku. Prestavu “Konzulska vremena” Ljubiše Ristića Zvezdara teatru pre petnaestak godina sam gledao, dopala mi se, a knjigu ću pročitati, koliko ovog leta, verujte mi na reč.

Pošto sam čitao par Radmilinih poslednjih knjiga, znam kako piše. Iskreno, lično i romantično, ne može a da vam se ne dopadne. Svako od nas je imao makar po jednu babu, a ova Radmilina je posebna. Ružini su dijalozi sa njom, koji se provlače od prve rečenice do kraja, veza sa njezinom sadašnjošću i budućnošću, njena savest. Očekivao sam, nekako svo vreme, da će joj baba u nekoj od svojih, pomenuti onu čuvenu rečenicu Crnjanskog – život će, uvek, biti nešto drugo od poezije…Ali je rekla -nećeš se ti od knjiga hleba najesti...Naravno da su i Ruža i Radmila skloni Andriću, a zaboga drugačije i nikako ne može biti, ali eto ja bih i ovde da nekako udenem mog kumira (plavi krug i u njemu zvezda…).

U prvom delu knjige, u Ružinim rukama su knjige, bezbroj njih, u grudima nespokoj za junaka ili junake, tu su i Prever i Azra, i Meša i Crvena Jabuka, i Hemingvej i Bijelo dugme…Tu njenu opčinjenost knjigama, dopunjava svojim životnim komentarima njena baba kao korektor njenog odrastanja, njenih koraka kroz život. Kao planina iz jedne druge knjige.

“Baba je znala da se izmesti iz svog tela. Ruža bi je načas videla – kako mesi leb za dva dana, a onda kako sedi na grani i klati nogama. (…)Baba se smejala kao šiparica, zabavljala se kao nikad u životu. U svakoj ženi se sakrije jedna devojka, samo se baba trudila da ti u ostane. Devojka je provirivala iz babinog džempera, iz grilon-čarapa, iz podšivenih priglavaka, virila je iz babinih očiju zadivljena onim što vidi.”

Meni je, nekako, Ružin doživljaj i opis svoje babe najlepši ne deo već utisak ove knjige. Namerno ne kažem najjači jer ima i onih koji poteraju suzu pa je jedva zaustaviš na granici oka. Ruža celo svoje odrastanje meri prema babinim komentarima, pa čak i onda kada se silom sudbonosnih prilika, što ličnih što kosmičkih, udalji fizički od nje, baba je uvek nekako tu. Ruža zna da je baba skenira i da od nje ne može sakriti ni svog prvog muškarca, nikvo svoje ushićenje a posebno ne nemir, a bilo ih je… Od prvih nagoveštja nečega što bi se moglo zvati ljubav, do svoje prve novogodišnje noći u sobi planinarskog doma podno Vlašića koja joj je donela ne samo tajnu koje nije bila svesna (ili jeste, nisam primetio).

“Kad je imala sedamnaest, devojkama se nisu dopadali pametni dečaci” (Oni što su čitali knjige, dodao bih…)

I sve se u knjizi dešava kako je baba Ruži i govorila, posebno kroz svoje komentare koje bih sveo na samo jednu rečenicu – izađi iz svojih knjiga, izađi

“Noć je tonula u Azru. Pio se Badelov konjak, što ne udara u glavu, nego pravo u noge.(…) A onda ju je udarilo u glavu. To je bila strast od koje se umire.(…) Tada se zemlja pomakla, a on je bio isti Robert Džordan glavni lik romana Za kim zvono zvoni, njena prva ljubav iz svih knjiga koje je pročitala…“

Baba nije osetila, znala je šta joj se dogodilo.

“Pravilo za velike devojke -govorila je- moraš da se izboriš za srećan kraj!”

Nisam vam na početku rekao, ja nisam čitao Radmilin roman prvenac, ja sam ga gledao. Urednik ove knjige je na zadnjoj stranici, predstavljajući autorku, napisao samo četiri reči: Radmila piše kratke priče. Tako je ovaj roman sastavljen iz bezbroj fleš-bekova, koji se kao kratki kadrovi iz filmova Saše Petrovića, Felinija, Antonionija, Puriše,Makavejeva pa i Kusturice slažu u savršenom skladu. I oni se nekako učestalo počinju pojavljivati od Ružine udaje, a malo pre od njenog dijaloga sa babom:

-Kako si baba?-pitala je Ruža kad je zatekla babu na pragu, zamišljene gplave podmičene  šakama.

-Mnogo lepo.

-Pa što brineš?

Jednom mi je bilo isto ovako lepo i izbio je rat.

*

“Na Balkanu mržnja počinje od neke budalaštine, na primer, od zelenih flaša za pivo“

*

I tako, ove zvezdice razmiču kadrove u njenoj knjizi ( Radmila piše kratke priče). I kako priča odmiče, sve ih je više, sve su učestaliji, oni bolni, kraći, oni zamišljeniji, duži. Ružin put od udaje za obećanog komšiju Puceta, koji završava svoj vojni rok taman kad su počeli “ljubovati”, dolazi iz vojske i oni se ubrzo venčavaju, kao što se i dete za familiju rodilo ranije (mada je doktor sebi u bradu rekao – ovo je bilo na vreme)…

*

Dakle, sećamo se tog vremena, početka devedesetih, kada su pucali mešoviti brakovi, i kada je Puce „morao sa svojima“ a Ruža onda kod svojih…Taj put je pun i kadrova i flešbekova, očajan i trnovit, slojevit u tuzi, bolu, slučajevima koji se pre mogu pripisati da li sudbinskim ili, umal da kažem Božijim, jer da ga je bilo, ne bi se ratovi i tolika stradanja dešavali.

“Ako Bog zna šta nam treba, zašto da se molimo?” reći će Ruža jednim povodom, na nešto što za šta nije imala odgovor.

*

Elem, stigle su kao izbeglice u Beograd, “kod svojih”…

“Stigla je cela Banija, Lika i pola Bosne. Ceo Beograd liči na privremeni zeg, prolaze ulicom Maršala Tita u koloni są zavežljajima, polako, u tišini, pa čovek ne zna da li je to stvarnost ili gleda film.

Na ušću Sava i Dunav u strasnom zagrljaju, vode ljubav.Neki ljudi vode rat.Ljudi koji imaju ovakav grad, mislila je, trebalo bi bi samo da vode ljubav.“

*

Posle izvesnog vremena sa svojom najboljom a ispostavlja se i jedinom pravom prijateljicom još iz gimnazijskih dana, Ljerkom, uz pomoć Caritasa, preko Budimpešte stižu u PragVltava nije mogla da zameni Lašvu pa ni Savu – mada je na Vltavi, među vrbama, koje su nazvale (Ljerka i ona) “idemo na Lašvu”, da mogu da izgovore Lašva kad god im se hoće.

*

Rat se završio! “Da li?” pitaće se Ruža. Očekujući svog Puceta, ona saznaje da je živ, ali i da se oženio i da čeka dete sa novom ženom. Sećajući se babinih poruka za velike devojke – moraš se izboriti za srećan kraj! Otišla je sa sinom u Travnik. Svekrva joj je zatvorila vrata, propustila je sina da vidi oca. I to je bio njen kraj sa Travnikom. lašvom.

*

“Vreme je prolazilo. Sve što je radila bio je žalostan pokušaj da zaboravi prošlost.”

*

“Šejtan”, tako ga je zvala, onaj ko je u novogodišnjoj noći ušao u njen krevet joj nije izlazio iz glave sve vreme.

Poslednji fleš bek ili kadar nagoveštava kao u nekim serijama koje bi da se ne završe ili makar imaju nastavak, jer ,tako i ovde, kraja nema. Radmila nam svima ostavlja na volju, želju i imaginaciju da dobacimo Ruži taj “srećan kraj”  o kome je govorila njena baba.

*

Nije da mi se nije spavalo. Ali nisam mogao ostaviti ovu sagu o Ruži i njenoj babi koja bi se mogla zvati i Lašva, jer sam makar ja, a verujem i veliki broj ćitalaca, čitaoca, većinom čitateljki, pronaći na stranicama onaj deo sebe koji su izgubile ili još uvek traže, jer kako joj reče najbolja i jedina prijateljica Ljerka 

Ružo, niko, nikad, ne preboli prvu ljubav.

Milan Pajević, 22.juna 2024. godine

Slične vesti