Мислила сам да је познајем док ме њена књига „На корак до циља“ није демантовала. Нисам знала о писцима и књигама који су формирали њен стил, о својеврсној машти и способности да речима задржи пажњу, о примећивању света око себе и у детаљима, о посвећености овом виду стваралаштва. Кад кажем посвећеност, сигурна сам да је из ње проистекла исклесаност реченица, стила, композиције, ликова. Није лако успети заинтересовати читаоца, насмејати га, растужити или натерати да се замисли. Милена Станојевић може све то.
У верно приказаним карактерима препознаћемо себе, а у природним и непрецизним дијалозима наше дијалоге. Из простора, који је изразито дефинисан, по вама ће се просути светлост сунца, сумрака, воде и ветра, долине и горе, села и града. У кретању и некретању питамо се да ли је свет ових прича (можда и најтеже форме) слободан свет или је ограничен спрегом између жељеног и оствареног код самих ликова. Свакодневица јесте она која може да убије, али у њеном представљању можда ћемо је и заволети. Нема разрешења, нема наметљивости у свевременским мислима, нема сугерисања читаоцу како да размишља. Истине (или запитаности) о људским проблемима природно произлазе из реченог, па их читалац већ осети пре него што их прочита. Милена Станојевић не покушава да вас шокира, што је данас освежење. Она не кокетира с ниским људским страстима – сва пријемчивост је у страсти у спајању човека с природом (некад и у потпуном изједначавању), у страсти игре и плеса, у лутању, магли, враћању детињству, чекањима, сањањима, предосећањима, слабостима, прећут(а)ним сукобима, безименима, променама у нама самима… Ауторка нам говори и о спутавању у стваралаштву, где се радозналији читалац може запитати има ли аутобиографског слоја. У свету и светлу све чешћег потпуног огољавања данас, овде то само можемо наслутити. Тако и треба да буде − читањем чешће пристајемо на илузију него на неку тамо истину. Само од нас зависи докле ће она ићи, А Милена Станојевић нам свакако не поставља ту границу (Човек се, уосталом, обманама служи одвајкада и никаква сила овога света не може га натерати да од њих одустане.). Како ће се приче обликовати пред вама – знаћете само ако будете „На корак до циља“.
Да не знамо чија је књига, и да не знамо да је ауторкина прва књига, слободно бисмо могли помислити да ју је писала и особа другог пола (посебно због приповедача у првом лицу и мушком роду и због оштрог ока у поистовећивању) и особа искуснија у писању. Она нас не затрпава потребом да каже и објасни све, већ вам даје једну питку, стилски јаку, традиционалну али и модерну књигу (где и ликови припадају различитим епохама). Сви спојеви супротности дати су с мером. Лирски елемент је веома присутан, али нема патетике нити описа по сваку цену. Нећемо наићи на језичке баријере попут граматички лоших и бирократских конструкција, а запљуснуће нас изрази који се, међу свеприсутнијим неологизмима данас, све ређе користе и које ауторка тиме штити од заборава подсећајући нас и на ову лепоту језика.
Ако не кажем да је ово књига којој се треба враћати, свакако морам рећи да се друго читање намеће – први пут бисмо је могли јаче доживети емотивно, док бисмо други пут из перцепцијски заводљивих слика могли извући и други смисао.
А, опет, можда ћемо и тада бити само „На корак до циља“. Читајте и сазнајте да ли ће и вас и до ког циља довести. Мене сигурно јесте.
Беба Цветковић
Pročitajte i:
