Ivan Despotović dobio je nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“ za 2022. godinu, koju dodeljuje Brankovo kolo iz Sremskih Karlovaca, za zbirku pesama „Plava knjiga“ (Udruženje nezavisnih pisaca Srbije, 2020). Spisak dobitnika objavljen je na sajtu Brankovog kola. Objavljujemo četiri pesme iz nagrađene zbirke.
Цвијићева
Две стране имагинације,
бледи паралелопипеди
скривени у низу као хард дискови џина
у којима Шуберт светлуца.
Креда испод дрвореда
увек младих, с фасадом месечина од Сунца
и свечано гостујућим светлом,
унутар и око зграда чији се хрбати
као повези престарелих књига – густи
одају јасно на десет вати
– дању полуваљкасти као крљушти,
те странице замкова наспрам и иза зракâ.
Које ме испрате иза, чипком подвожњаком
или упаднем унутра као квака
прошлости што се полукружно клиза,
у супротном смеру, вођен туђом траком,
тролејбуса – ка делићу сваком,
што се споро сагледа изблиза,
попут увек на истој адреси – амбасаде
те маште, сиве. Где неприметно пале светло
тамо, а не види се да бораве и раде;
професор у приземљу, сусед фотокопира;
стабло и сенка наспрам врата, с метлом,
ко хорор што сакупља мед из лампиног жира
и убије се кад га саспе у се,
и рај прерушен у нерођеног брата,
зелено острво пешака и дистанца,
линија траве из сна, као оса
симетрије тог потпуног странца,
што у гужви светала корача ту боса,
– оних бледих која ту не могу да се слију
до краја, јер овде су на служби
једне бесконачне потиснутости чију
коб сваки ивичњак осећа под тротоаром,
а она му се изврнута враћа, љушти
као блискост без ока семафора
и оног од Сунца, Месеца, него по старом,
напоном струјног кола – призвук сушти
у бајци – као родном формом, њеном паром.
Играчка и лутка сред излога, прекопута
живице која је затегнута, тај смер живи
и геометрија коцака што се криви
у сусрет своме почетку, која бруји –
опет сам је прешао ноћу – мртва рута,
а у њој светлело зелено је светло.
Историја књижевности
Смрт не зна шта хоће,
а ја крећем у школу
планирано…
на улицу под дрворедом.
Ко врата спонтано што су ту
кад се вратим.
Као прошлост
у којој је скривено
да се из ње може отићи.
Случајно је још овде,
јер не може да смисли
куда…
А ја знам,
лаже ме да је вечна
пошто то никад неће смислити намерно.
У вече између два реда стабала
на одмаклом тротоару,
отишао сам да бацим књигу
и да је поцепам
између љупких мириса подрума.
Мислио сам како је немогуће,
а они су је чували тамо
на забаченом месту
испод депоа обуће и естетског салона,
јер крај још није одлучио шта је хтео.
Могуће, нису били одавде,
нити говорили на том језику,
– споразумевали су се
мислима из другог дела галаксије.
Сматрајући да то има
неке везе са генетским материјалом.
И они су неговали своје посудице.
Та то је нека врста палијативне клинике
на коју доспеју многи,
а мислио сам
да је само мени неопходно да у њу уђем.
Живот је редак сред свемирске јаре,
а она још ређа, од једне врсте младе.
Ђубретар са метлом.
Ипак, власник депоа и предратне зграде,
овдашњи повратник на матерње тротоаре
уђе тамо и упали жуто светло,
чак и пошиљке стижу на бившу адресу
док ја испијам беж призвук на другој страни.
Крочи и замишљени курир у плавом дресу.
Пале се светиљке.
Сад је већ опсцено касно
да је неко сахрани.
Илузорна мисао
Подрум моје зграде гађали су пикавцима,
а он је киклопским оком прозорчета
гледао у ноге које има
столица бифеа прекопута
и дружину белих келнера и салвете,
– ту међу старим циглама богатих мириса
деловало је да не вреди писати нове,
да су мемљиве књиге сасвим довољне
у свом изобиљу, да ускоро ни оне
више неће
морати ту да буду,
нити да се чувају.
Засветлеће ново време
квантних рачунара
и напредне интелигенције
у катакомбама као што је ова била.
Тамо где сам био видео подрум,
лежао је ресторан.
У коме више неће морати
ни да се једе.
А уличне лампе беху
графитне оловке старог електрицитета,
које су доле исписивале своје сенке
– а светлећом белом гумицом
брисале бледе углове прошлости,
правећи места
и размак,
као замку.
Јаче су ми засветлеле
и помислио сам
да су ми надјачале перспективу.
Ту сам био упао зашкрипавши жуто
на старим вратима, као да су моја била,
уз накострешени дебели ходник,
и многи ушли за мном ћутке, утрнуто,
стекавши станарско право
у кући
у унутрашњем дворишту.
Пресликавали смо бесмислене патње, Бога
и радости, међу зидним тањирима,
следећих милијарду година.
Снашли смо се – како да то чинимо.
Читали смо и писали
јер беше свеједно,
– из страха
ако будемо престали.
Као и они пре нас.
У ствари смо Га само молили
да не излазимо.
Да не постанемо опет
нешто Друго.
Љубавници претече
Изгнан на спрат као сред Црног мора,
солитера на хладној серпентини
што гледа у том правцу, припремљен да скочим
загледан у сат, секундару нежних бора
у бетонску колевку у којој се чини
да ће бетон нечије позајмити очи
док излазим из лифта у ком слушам
дечака како оца убеђује тирадом
да постоји неко Сунце веће, веће;
док за зидом бриди сестра испод туша
а ларма се у сан враћа крадом
у музику касније претворена, где ће
немушта шансона тамнети Калемегданом
а не смогох снаге да покушам
пољубити те у завичају одабраном,
где чух да си ми рекла, ја и борова тмуша,
да су две сестре, близнакиње, шизофрене
твоје скочиле синоћ, давно уместо мене
– тамо где драме не беше на крају
и не би спознаје, касније, и без чистине,
са другим лицем, косом у кварту који хлапи,
припит тéжом с којом случајно сви падају,
пољубих се с тобом, Deus ex machine
кад више не могох да дишем без те капи
да би ме питала – недостајем ти гола (?)
док гледам у твоје тело које може и да
види из белих наочара груди,
као да је то суштина, без бола,
– и рекла ми да нисам иза коже зида
малограђанин и подлац као неки људи
и овластила си ме за спој са оном правом,
као наговестивши да си с друге Земље
– тад почех да те волим у прошлости том парку,
на песму оне клупе да ти падам главом,
на сродности наше некада неприпремљен,
што су их сви углови мотрили ко варку
а тад сам разумео музику, бех врх ноте
која се воли у тишини међу дрвећем,
иста фраза која понавља сенке клици;
на леји стазе није било ничега до те
Месечасте светлости – гледала је где крећем,
глумећи сјај звезде, непомичност њене коте,
доклизавши крај ње у твојој реченици.
О аутору
Иван Деспотовић рођен је 1978. године у Београду. Дипломирао је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности 2003. године. Стални је сарадник часописа „Ковине“ и члан Српског књижевног друштва од 2012. Објавио је књиге песама „Ништа није тако“, „Прекорачења“, „Предео“, „Роршахове исповести“, „Калемегдан“ и „Плава књига“, књиге прозе „Прекорачење“, „Безазлене приче“, „О Наташи и Невену“ и „Песникове приче“ и роман „Урок“. Добитник је награда Фонда „Дејан Манчић“ (2007), „Стражилово“ (2011) и „Стеван Сремац“ на „Балу у Елемиру“ (2007. и 2012).
Rubrika „Nagrađeni radovi“: ako ste nagrađeni ili pohvaljeni na konkursu, pošaljite nam pesmu, priču ili dramu na nagradjeniradovi@gmail.com, uz naziv konkursa i vrstu priznanja.