Жири Награде „Златни сунцокрет“, коју додељује компанија ВИТАЛ А. Д, у саставу Драган Јовановић Данилов, Милица Вучковић и Владимир Гвозден (председник), на састанку одржаном 29.1.2023. године разматрао је наслове из најужег избора, који су чинили песничка збирка Психологија гравитације Ненада Шапоње (Прометеј), збирка прича Гранична стања Игора Маројевића (Дерета) и романи Аперкат Маје Искре (ЛОМ), Вечерас падаш сам Владана Кречковића (ППМ Енклава) и Вила фазанка Бојана Кривокапића (Арете). Жири је већином гласова донео одлуку да награду „Златни сунцокрет“ за најбољу књигу на српском језику у 2023. години добије Игор Маројевић за збирку прича Гранична стања у издању Дерете изБеограда. За Маројевића су гласали Владимир Гвозден и Драган Јовановић Данилов, док се Милица Вучковић определила за роман Владана Кречковића.
Према мишљењу жирија, међу успелим књижевним остварењима у овој години збирка прича Гранична стања Игора Маројевића издваја се због уверљивог приказа савремености, лакоће приповедања, особене духовитости и ироније. Пред нама је зрело књижевно дело, луцидно, снажно, привлачно и самосвесно, дело у којем су све врлине Маројевићеве прозе достигле свој врхунац.
Срећно одабран наслов Гранична стања има вишеструко значење. Он се односи на географске границе, али и на психолошка стања појединца у савременом свету, као што су, на пример, ментални садизам или биполарни поремећаји. Но то је такође метафора преузета из архитектуре, у којој се данас стандардна теорија граничних стања односи на носивост и употребљивост челичних конструкција (ова теорија помиње се у причи „Фамил(и)ја“). Тако и Маројевићевих пет прича на различите начине испитују колико човек може или мора да поднесе у уобичајеним ситуацијама, као што су пролазак кроз међународну аеродромску контролу, путовање код пријатеља, наизглед безазлени сукоб на улици, одлазак на фестивал или амбиција да се постане уметник. Оно што је обично, у равни егзистенције, постаје ванредно и стресно, док у равни уметности отвара могућности за онеобичавање текста. Укратко, Гранична стања веома добро показују начине како прелазимо границе, али и како границе пролазе кроз нас.
У нашем свету испуњеном не-местима границу између стварности и фикције није увек лако утврдити. Маројевићеву прозу красе изузетно успеле чеховљевске нијансе приписане метафизичкој, „граничној“ потреби да се постигне кохеренција између идеала и животне праксе. Приче из Граничног стања делују као различите верзије сукоба (или трвења) између појединца и друштвених или државних институција као што су гранична полиција, уметнички или активистички кругови, породица, криминалци, политички неистомишљеници, несуђени сексуални партнери и зеленаши. Али потребно је нагласити да ове напетости, иако нису безазлене, нису трагичне и мрачне, већ су заоденуте благотворним демоном фарсе, ироније и хумора. Главни јунак прича је интелектуалац, онај остварени или онај у покушају: у првој причи пишчев двојник, писац који путује из Барселоне за Београд преко Немачке; у другој визуелни уметник у посети геј пријатељу у Истри; у трећој „позитивац“ који из Београда бежи у Црну Гору; у четвртој новинар из Београда који учествује на антиратној конференцији у Сарајеву; у петој јунак албанско-српског порекла са тешко прихватљивом амбицијом да постане сликар. (Не)велике амбиције воде јунаке у гранична стања која настају као производ деловања трагикомичних остатака идеологија и мимикрије моћи, у сенци великих збивања као што је пандемија ковида-19. Занимљива веза са пређашњим идеологијама се види одмах у првој причи „Општа места у ванредном стању“ у којој јунака испитују три немачка гранична полицајца, док се на телевизијском екрану емитује серија о Холокаусту. Кроз три униформисана Немца се остварује духовит дијалог са ликовима из Пекићевог романа Како упокојити вампира. Наравно, овде нема никаквог трага од пекићевског патоса, ствари се само дешавају, без икакве надређене моралне инстанце о којој се још увек могло релативно недужно маштати седамдесетих година прошлог века.
У причама испричаним у трећем лицу (осим прве, која је у првом лицу) судбине јунака се показују као недовршиве и комичне. Јер, живот, упркос свему, остаје загонетка пуна тајних и неочекиваних изненађења, као у завршном обрту у причи „Алтер ега“. Третман историје, политике, егзистенције, љубави, сексуалности, пријатељства, моћи и немоћи није категоријалан, већ уметнички уверљив. Писац зна да наше „доба празнине“ није нимало једноставно, односно да нема архимедовске тачке која би допустила да донесемо коначну пресуду о њему, а сходно томе ни о себи као о бићу у времену. Игор Maројевић је истински песник дезилузије, а његово приповедање сведочи о моћима мирног, промишљеног и пажљивог ткања књижевних знакова које, унутар разуђене конфигурације савремене српске прозе, производи веома необичне и важне ефекте.
Награда „Златни сунцокрет“ за књигу године додељује се двадесет и седми пут, а подсећамо да су међу досадашњим добитницима Иван В. Лалић, Рајко Петров Ного, Радослав Петковић, Милован Данојлић, Давид Алабахари, Драгослав Михаиловић, Војислав Карановић, Владимир Тасић, Горан Петровић, Слободан Владушић, Угљеша Шајтинац, Драго Кекановић, Светлана Слапшак, Енес Халиловић, Тања Ступар Трифуновић, Милица Вучковић и Драган Великић. Прошлогодишњи добитник је Владимир Кецмановић за роман Кад ђаволи полете
.
Награда, која подразумева диплому и новчани износ, биће уручена током фебруара месеца у Београду. (29. јануар 2024.)
Pročitajte i:
