Todora Škoro: Autobus koji je zakasnio (II nagrada na književnom konkursu Vukašin Conić 2011)

Filed under: nagrađeni radovi,region,Srbija,Vukašin Conić 2011 |

Uvek je činio isto. Mnogo  pre svitanja obreo bi se na još pustoj autobuskoj stanici,  prljavoj, obavijenoj onim specifičnim smradom iscurelog motornog ulja i  izduvnim gasovima tek pokojeg klimavog autobusa koji bi zvrndao bučnim motorom bar pola sata pre nego što bi brkati vozač izišao iz buregdžinice brišući mast sa brade rukavom, sedao za volan i kretao nekuda. Uvek utorkom, pre svitanja, prilazio bi tiho šalteru, u sivom, pohabanom odelu od listera koje je znalo za mnogo bolje dane, skidao šešir polako, skoro pobožno, naginjao se nad pult, iako beše  niži od njega i uvek istim tonom, svečanim, pitao:

„Gospođice, kad stiže autobus iz Frankfurta? Nadam se po redu vožnje?“

Iza stakla, prljavog, izlepljenog kojekakvim nalepnicama i nakićenog izgubljenim ličnim kartama, nervozni glas prsate plavuše odgovarao bi mu:

„Da, da, stiže na vreme…“

Tog sedog starčića koji je više lebdeo nego hodao staničnim peronom, već posle nekoliko njegovih dolazaka zapamtili su svi. I vozači koji bi pristizali na posao, i čistačice koje su praznile kante za smeće, i redovni putnici koji su morali da još pre zore nekuda krenu. Neupadljivog, ne bi ga izvesno ni primetili da nije uvek, svakog utorka u zoru, mnogo pre nego što će autobus iz Frankfurta za koji se raspitivao da stigne, nepomično stajao uz najudaljeniji peron, onaj na koji su pristajali samo autobusi koji stižu izdaleka i u levoj ruci – desna je nekako nepomično visila niz telo – držao fantastično lep buket crvenih ruža, veliki, bogato ukrašen celofanom i krep-papirom. Zapravo, svi bi najpre i primetili taj buket, svež, preveliki i prebogat, i u poređenju sa tmurnom prljavom palanačkom stanicom, i sa njegovim vlasnikom koji ga je dostojanstveno držao, sve vreme uspravno, čitavih dva sata, dok autobus ne bi naišao. Prvo bi svi, u tom sivilu opazili crvene ruže, a potom i njega. Uvek kraj poslednjeg perona, strpljivog, mirnog, sa tek blago podignutom bradom koja je tako iskazivala nešto nalik na ponos.

Nizali su se dani, utorak za utorkom je zamicao, a mali sedi gospodin i veličanstveni buket ruža bi pre svitanja  već bili na svom mestu, kraj perona. A kad bi, najzad, nešto posle osam pristigao veliki luksuzni autobus i počeo da iz svoje utrobe ispušta izgužvane i raščupane prilike koje bi se preglasno dovikivale i cmoktale u obraze one koji su ih čekali, potom  do u beskraj vadeći iz prtljažnika nabrekle kofere i torbe raznih boja i veličina, crveni buket i njegov vlasnik bi nestajali. Brzo i naglo. Tek negde oko podne, kad bi čistačica iz druge smene počela da prazni stanične kante za đubre, u jednoj od njih bi nalazila već sveo buket crvenih ruža.

„Opet čekate nekoga? Koga? I hoće li ovog puta stvarno doći“, upitao je jednog utorka, jer su ga na to nagovorile radoznale šalterske službenice iza musavih stakala, vozač jutarnjeg  lokalnog autobusa tihog posetioca stanice. I pogledao ga sažaljivo.

„Ćerku. Ćerku čekam. I doći će, sigurno će doći. Samo da autobus ne zakasni…“- odgovorio je, više sebi nego vozaču koji je već sedao za volan i palio autobus koji bi zaglušujuće zabrujao.

Svi su se već bili navikli na njega. Nisu ga više ništa pitali, samo bi ga sažaljivo gledali naslonjenog na stub perona. I pomalo žalili tek za cvećem koje će, bačeno, uvenuti  završivši u nekoj od kanti za đubre. Već je pristizala i jesen, svitanja su postajala maglovita, hladna i sve sivlja, ali je buket ruža uvek ostajao jarko crven i svež. I kad već nigde po baštama, a ni u cvećarama takve ruže  nisu mogle da se nađu.

„Autobus iz Frankfurta kasni dva sata“, zazvučalo je sa staničnog zvučnika tog utorka kao slutnja  da taj utorak neće da bude kao svi dotadašnji u životu male palanačke stanice. Starčić se trže, zadrhta mu ona zdrava ruka u kojoj je bilo cveće i par latica se otkinu i pade na zemlju. Kao po komandi, i šalterska službenica, i vozač jutarnjeg autobusa, i čistačica koja je zamahivala metlom po peronu, okretoše se i pogledaše u sedog tihog gospodina. On, pognut, priđe lagano klupi i spusti se na nju. Prvi put za sve to vreme, a meseci su bili u pitanju, videše ga da je seo.

Zavrvila je potom stanica svojim uobičajenim životom, zaboravljajući na starčića koji je sedeo na klupi. Još jednom je tokom jutra šalterska službenica objavila u mikrofon da će „autobus iz Frankfurta kasniti još sat vremena zbog kvara“. Oni koji su čekali okasneli autobus odlazili bi nekud u varoš i vraćali se u rečeno vreme, jedino je mali sedi gospodin ostajao da sedi na klupi. Naslonjen na njen naslon žmurio je, sa rukom preko crvenog buketa, kao ovlaš pazeći da ga neko ne ukrade.

„ Autobus iz Frankfurta prispeo je na stanicu sa zakašnjenjem od tri sata i pedeset minuta“ oglasio se ponovo glas sa zvučnika. Užurbanost, radosna cika i vriska, ljubljenje tri puta, glasno, i tegljenje bezbrojnih torbi iz prtljažnika trajalo je čitav sat pre nego što je peron ostao pust. Tek tada, videše ga kako i dalje sedi, zatvorenih očiju, sa rukom na buketu koji je već lagano venuo.

„ Da li ste možda videli jednog gospodina, to mi je otac, trebalo je da me čeka?“ – pitala je na šalteru vukući preteški kofer. Službenica se trgla, pogledala prema klupi na peronu i samo  pokazala ženi glavom. Ona , ostavivši kofer, krete  prema starcu tromo, hramljući na levu nogu. Prišla je, dotakla ga po ramenu, pa još jednom. Onda se sagnula da ga poljubi u smežurani obraz. Tad prodorno vrisnu.

Kola hitne pomoći su stigla brzo. Ali prekasno. Starčić je bio mrtav. Dok su ga smeštali u ambulantna kola videše da u šaci koju jedva otvoriše, drži neki papir. Dadoše ga ćerci. Ona ga razvi, poče da čita, da u neverici odmahuje glavom i da rida nekako bezglasno, samo su joj se ramena tresla.

Načas je stanica zamrla. Nije se čulo brujanje nijednog autobusa, čistačica je odložila svoje metle, a i službenica sa šaltera ga beše napustila i zajedno sa vozačima stajala kraj uplakane žene  čijeg oca su već bili uneli u vozilo i koju su čekali da i ona uđe.  Svi su gledali u drhtave ženine ruke i u papir na koji su kapale suze. Onda ga žena nežno preklopi, ćušnu u grudi i uđe lagano u bolnički kombi. Pre nego što bolničar za njom zatvori vrata, ona podiže glavu nekud prema vozačima, čistačici i okupljenim radoznalcima i prošaputa:

„Testament… Sve mi je ostavio… Poslednja želja mu je bila samo da me vidi, da se pomirimo…

Beli kombi krete zavijajući sirenom, a na klupi kraj poslednjeg perona lagano su venule crvene ruže.

TODORA ŠKORO

Novinar  i pisac, živi i radi u Beogradu. Objavljena dela: „Varke duše“ (zbirka priča, 2009.), „Neizmer“ (poezija, 2009.), „Pod nebom Srbije“ / „Sotto il cielo di Serbia“ ( koautorska, dvojezična, srpsko-italijanska zbirka pesama, 2010.),  „Suđaja mi dala“ ( poezija 2010.) i „Umiranje srama“ (zbirka kratkih priča, 2011.)

Pesme su joj prevođene na italijanski, nemački i hindu jezik. Priče i pesme su joj nagrađivane i objavljene u brojnim  domaćim i internacionalnim časopisima i zbornicima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*