O poeziji Zorice Tijanić

Filed under: recenzije,Srbija |

Boris Mandić o poeziji Zorice Tijanić

Danas je smisleni razgovor – kome je bio imanentan Heraklitov Logos – zamenilo beskonačno impotentno brbljanje u praznini, u onome Ništa, a muziku Pitagotinih nebeskih sfera, kakofonija škripućeg Šuma; Poezija Zorice Tijanić pre bira ćutanje nego laž, tišinu nego buku, zapravo, slično američkom kompozitoru Džoni Kejdžu, čija muzika lebdi iznad tišine, njena muzika stihova izvire direktno iz samoće sopstvene Tišine i preliva se negde daleko, negde blizu…

Umetnost i teorijska apstakcija su dva arhetipska neprijatelja kjerkegorovskog ili-ili tipa, čija borba je uvek titanskog, apsolutnog karaktera, u kojoj je neminovno ishodište smrt jedne a pobeda druge: ritam jedne kompozicije jednog Erika Satia direktno je proporcionalan ritmu otucaja njegovog pulsa – Umetnost Zorice Tijanić je direktno proporcionalna poljupcu nemira njene Duše i čežnje oka za blagom svetlošću Doma. Kompozitor i pesnikinja su Umetnici. Razdvoji se od neistina, kaže pesnikinja – svaka poezija koja nije urezana u telo i ne teče krvotokom je lažna: Bol kao izvor njene Poezije (Niče je u Rođenju tragedije pisao da jedino pesnici i muzičari, poput Orfeja, imaju direktan pristup svetskom Prabolu), seta mediteranskog zalaska Sunca, ranjivost Paskalove trske na vetru, snovi tišine koja sve može čuti.

Strah je moć, a moć zaudara na zlo. Poezija kao borba protiv moći i straha! (najveće duhovno zadovoljstvo, kaže Epikur, postiže se ispitivanjem baš onih stvari koje duhu zadaju najveći strah)

Milan Oklopdžić je u svojoj knjizi California Blues svirao kalifornija bluz: Zorica Tijanić takođe svira bluz, ali ne kalifornijski, već mediteranski bluz melanholičnog Sunca, čiji odsjaj putuje, poput road proze (sada imamo i road poeziju, između ostalog) u dubine slavonskih šuma i širine rostovskih nizija, u gustinu londonskih magla i stamenu mirnoću Azovskog mora, u tihe vode Tihog Dona, u Veliku lepotu (kao u filmu Paola Sorentina) rimskih brda i katedrala… Lutanje po svetu – lutanje po lavirintima duše! Taj bluz je delikatno ritmičan, aristotelovski odmeren, bez suviše ili premalo reči ili tonova, jedna, u kvalitativnom smislu, zlatna sredina melodije blagog Srca.

Oživljena iluzija leptirov je let. Poezija kao borba protiv iluzije  u prolaznosti Lepote!

Na svojim platnima, Jovan Bjelić je uhvatio sve boje malograđanskog i građanskog Beograda; Pol Gogen je putovao malo zapadnije od Bjelića, tu blizu, ništa strašno, Tahiti, gde je, poput pronalazača izgubljenih civilizacija, pronašao izgubljene, do tada, za zapadnu Evropu neviđene, boje; Konjović je sedeo malo severnije od Bjelića, ništa strašno, tu blizu, na nepreglednim panonskim nizijama, užurbano skupljajući raskošne boje koje su divlje plesale po njegovim platnima; Zorica Tijanić boji svojim stihovima – koriseći kao paletu čitav spektar ljudskih emocija – prazni beli papir: svaki papir tri, svaki stih dve, svaka reč jedna emocija – Enciklopedija ljudskih osećaja, strahova i čežnji. Slikar ljudske Duše!

Izabrao si udobnost uživajući u preživljavanju. Poezija je egzistiranje u zoni nekonformnosti, neukrotiva reč!

Pet fundamentalnih egzistencijala ljudskog bića, po Eugenu Finku, koje obeležavaju njegovu egzistenciju: smrt, igra, borba, rad i Ljubav; kategorija Ljubavi Alena Badjua kao forma događaja – izbijanja nečeg novog, Stvaranja, za koje su potrebni dvoje; Empedoklova kosmička Simpatija; Simpatija kao Ljubav; ljubav prema istini, ljubav prema bolu, ljubav prema svetlosti, ljubav prema početku, ljubav prema kraju, ljubav prema danu, ljubav prema noći, ljubav prema snu, ljubav prema javi, ljubav prema ljubavi… Poezija Zorice Tijanić ima u sebi svetlosti i istine, koju šire njeni stihovi: jedna permanentna težnja ka sjedinjavanju u Jednom, u toplini Ljubavi.

Sveti Jovan od Krsta piše: „Bez oslonca i sa osloncem, bez svetla i u mraku živeći, živim polako nestajući.“: pesnikinja bivstvuje nestajući u visinama i dubinama svojih stihova, gde se iznova i iznova gubi i pronalazi… u bolu, u patnji, čežnji, samoći,  nemiru, u Ljubavi!

Snaga je ljubav moja, molitva reč tvoja. Poezija kao molitva  ljubavi!

Ima nečeg dostojanstveno odmerenog i sakralnog u poeziji Zorice Tijanić, poput starozavetnih psalama („I duša se moja uzdrhtala… Štit je meni u Boga, koji čuva one koji su prava srca.“), poput molitve Tereze od Avile („Udobnost i molitva jedna sa drugom ne idu.“): odzvanjaju besmrtna zvona kroz njene stihove, gde se rađa nova Ljubav, gde se rađa nova Reč, gde se rađa novi Život – Campana immortale, poezija Života!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*