Nadežda Purić Jovanović pobednica Trećeg Presingovog konkursa za najbolju zbirku pesama

Filed under: Presing izdavaštvo,rezultati konkursa,Srbija |

Ponekad kvantitet zaista rađa i kvalitet, pa su prispeli rukopisi na ovogodišnji Presingov konkurs za neobjavljenu zbirku pesama nametnuli žiriju mnogo čitanja i gorko-slatke muke prilikom sastavljanja šireg izbora. Prvi impuls svih članova žirija je bio da treba izdvojiti gotovo petinu prispelih zbirki. Do odluke o 14 (četrnaest) finalista došlo se posle „pretresa“ u kojem je svako od članova žirija morao da se odrekne nekog svog ljubimca-na-prvi-pogled. Sigurno je da će i neki tekstovi koji se nisu našli u širem izboru kad-tad (i zasluženo) naći svog izdavača.

Podsetimo, od pristiglih rukopisa, žiri u sastavu Jelica Kiso (predsednica), Predrag Crnković i Predrag Milojević  je izdvojio sledećih četrnaest autorskih zbirki u širi izbor:

  1. Sonja Jankov – Trojil i Mejbridž
  2. Nadežda Purić-Jovanović – Haljine iz muzeja
  3. Nataša Martinović – Veština koračanja
  4. Vladan Šipovac – Nismo ni vidjeli okean
  5. Marija Dragnić – Glad i puna trpeza
  6. Marija Matić – O prostorima
  7. Maja Belegišanin – Ni san ni java
  8. Saša Skalušević Skala – Rekreacija pre pakla
  9. Adi Jašarević – Dnevnik pedesetih
  10. Emina Daskalović – Histera
  11. Marija Biljan – Pa onda još
  12. Kemal Pečenković – Skretničar sreće
  13. Velimir Knežević – Dunav stanica
  14. Aleksandra Radičević – Zima na jeziku

U izabranim tekstovima po pravilu postoji ironijski otklon prema Poetskom ja, a ironija je i način – čini nam se, jedino zdrav! – da se pesnik suoči s ovim depresivnim vremenima.

Izabrani tekstovi sebe ne uzimaju za ozbiljno i upravo je to ono što čini da pesme živnu i da prizovu čitaoca na razgovor. Pitanje o smislu poezije jeste besmisleno čim se postavi, jer tera na Velike Ideje ili samozaboravljanje u Prirodi, ali tekstovi iz šireg izbora (a i još neki, koje bi drugi žiri jamačno i s punim pravom izabrao) bave se onim što poezija jeste: kalendar pesnikovog života, niz ceduljica koje podsećaju na svakodnevne obaveze, beleške za neku pesmu u nastajanju, možda i podsetnik da se plati račun u pošti.

I za pesnike (ne samo za prozne pisce) važi pravilo da je čitanje važno koliko i iskustvo, pa su nas izabrani tekstovi privukli i intermedijalnim referencama.

„Haljine iz muzeja“ su se već od prvog ciklusa pod nazivom „Gutačica“ izdvojile autoironijom (poređenje poljoprivrednice sa Vivijen Li) i neočekivanim pesničkim slikama (gutanje i varenje pegle), koje pružaju uvid u nepatvoreni ženski splin.

Danas sam razmišljala o meni poljoprivrednici:
sivim očima Vivijane Li
u kadru je bio komadić zemlje
sa moje rodne Tare o kojoj ću misliti sutra

S onu stranu kukanja i femkanja i uobičajenog „tragičkog osećanja našeg vremena“, Nadežda Purić Jovanović je ponudila mogući scenario za jedno moderno, nedefetističko a ipak ozbiljno, „postupanje“ sa stvarnošću.

 

Sve je u stvari neka zamena
i razmena
kao razmena studenata
ratnih zarobljenika
kompenzacija

Dobro de
nema budoara sa pogledom
na večni grad svetlosti
ali ima
pesama priča

Uđeš u prodavnicu
i u njoj svašta ima

Hipermarket je to

 

Jovanovićeva nije zaobišla i „žensko pitanje“, ono što se po pravilu zaobilazi jer nije „ukusno“ i što je čak predmet seksističkih podsmeha. Pesma „Gordana“ bi mogla da uže u gradivo za seksualno i polno obrazovanje.

Zbirka je filovana aluzijama na film kao što čokoladni deo testa prožima mramorni kolač.

U poglavlju „Horizonti čekanja“ vidimo blagi nagoveštaj vere, u vidu nekog belog misticizma, možda prednabokovljevske vere. Dragulj tog poglavlja je pesma posvećena Sonji Savić.

Nadežda Purić Jovanović piše pesme zato što ima šta da kaže i to mora da kaže. Imidž pesnikinje je ič ne zanima.
Kad bih Ljudmila bila
imala bih isprani kupaći kostim
i pisala bih pesmu
na plaži

Zvala bih i svog Urednika
u Dubokoj Provinciji
Lokalnih, za kulturu
sa gradske govornice

Ugrabila bih pola dana
da u istegnutom kupaćem
udišem more i pejzaže
konzerviram utiske

Posle bih sredila pesmu

Kad bih bila Ljudmila

U savremenoj poeziji često se otvara pitanje „ženskog pisma“ pa još suprotstavljenog „falusoidnoj književnosti“. Prava književnost sadrži i žensko i muško pismo, i osvežavajuće je videti „osvešćenost u (pod)nošenju ženskog tela“, bez paradirajuće propagandne note, radosni govor o mrtvima kao u barokno doba, i razgaljujuća razmatranja našeg mentaliteta u sredstvima javnog saobraćaja.

Zbirka „Haljine u muzeju“ ostavljaju utisak post-pank ženske sredovečnosti, što je našla načina da tera dalje, negde između svakodnevnog plaćanja računa, peglanja, gajenja dece i radnog mesta. Duh buntovne devojke (koja je, valjda, slušala novi val) ostao je da lebdi nad ovom zbirkom, kao „leteće muve“ u očima, kao ostatak fetalnih procesa u oku.

Svi ti
okviri i frajeri
temelji mom osećaju
ženstva

ženstva čojstva i junaštva
bapske mitologije
juvenilna rodoskvrnuća
preslice muških saplemenika.

 

Pobednici čestitamo a svim autorima zahvaljujemo na učešću.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*