Povodom prvog prevoda knjige na srpski jezik
Breda Smolnikar je slovenačka spisateljica koja se pripovešću „Kada tamo gore olistaju breze“ u prevodu Mirjane Gvozdenac prvi put javlja u našoj književnosti. Knjiga je bila zabranjena, zatim je zajedno sa svojom autorkom pretrpela dugogodišnji sudski proces, da bi danas bila prevedena na desetak jezika. O ovoj knjizi i njenoj sudbini, ali i o ostalim pitanjima biografije i stvaralaštva vodili smo sa Bredom Smolnikar ekskluzivni razgovor za Presing.
Autobiografska knjiga „Otročki, življenje teče dalje“ оbjavljena je u Mladinskoj knjizi 1963. Kakve su uspomene na to vreme i prvu knjigu koju ste objavili sa 22 godine? Da li je tada bilo jednostavno izdati knjigu? Šta ste mislili tada o pisanju i objavljivanju, a šta mislite danas kada se toga setite?
Moji literarni počeci bili su vrlo ohrabrujući. Kao i svi tadašnji početnici, prve crtice objavila sam u „Mladim putevima“, reviji koja je negovala mladi spisateljski naraštaj. Moja prva knjiga bila je nagrađena značajnom, Levstikovom nagradom, kritičari su bili zadovoljni, rečeno je morali smo da čekamo osamnaest godina od rata da se pojavi devojka koja je imala srećno i radosno detinjstvo. Izdala me je „Mladinska knjiga, a tada je izdala i nekoliko imena koja su tek zakoračila u književnost. Bila sam uverena da je moj literarni put otvoren i svetao. „Mladinska knjiga“ je bez problema štampala moje prve tri knjige. Videla sam sebe kao svetlu, duhovitu književnicu koja je od oca nasledila veselje i radost života; tim njegovim humorom želela sam da popunim svoj književni svet. Bila sam ponosna i moje pisanje je postalo primećeno. Bio je to lep, svetao početak jednog kasnije poprilično teškog puta.
Kako je posle ovog početnog uspeha tekao vaš spisateljski rad? Kada odlučujete da svoje knjige objavljujete kao samizdat?
Već u vreme treće knjige sam se udaljila od pisanja – udala sam se, muž i ja smo otvorili zanatsku radnju, moji roditelji su bili zanatlije, otac je bio krojač, mama pletilja, i sama sam se školovala za tekstilnu radnicu tako da smo, naravno, počeli da radimo manuelno u radnji za hemijsko čiščenje, gradili smo kuću svojim rukama, od svojih malih primanja. Nije bilo vremena za pisanje, tada sam već rađala decu i majčinstvo me je, uza sav ostali posao, uključujući i knjigovodstvo, opterećivalo. Vodila sam pet knjigovodstava (mamino, tatino, muževljevo, sestrino i svoje) i sve to bez kompjutera, sve na ruke. Bila sam više nego zauzeta životom. Nama zanatlijama nikada ništa nije bilo poklonjeno, progonili su nas, tada se rad nije cenio. A onda me je, u to vreme preteranog rada i velikih obaveza, sustigla tragedija bolesti i smrti deteta i stvarno ne znam kako sam nalazila trenutke za pisanje. Pod pseudonimom Gospa, koji je u vreme socijalističke Jugoslavije bio nepredstavljivo nemoguć, 1980, objavila sam „Baladu o divljem mleku“, kao samostalno, autorsko izdanje. Knjigu nisu hteli da prodaju u knjižarama, jer je označena kao previše religiozna. Onda je tadašnji predsednik slovenačkih književnika Tone Pavček posredovao i knjiga je ipak stigla na police – uopšte nije bila religiozna. Kritičari su oduševljeno pisali po časopisima, cela stranica „Dela“ donela je hvalospeve, knjiga je ušla u uži izbor za malu Prešernovu nagradu, nešto nezamislivo za tadašnje prilike. Širilo se mnogo pričica oko toga ko je autor, iznalazilo se da su to naši slovenački velikani, a oni su se, pak, ljutili jer oni nisu nikakva „Gospa“ (Pavle Zidar, Svetlana Makarovič, Tone Pavček, moja radnica koja mi je pozajmljivala ime, Nada Nampelj). I tako sam, u tim nepovoljnim okolnostima, od ’83. do ’85, izdala, opet samostalno, tri knjige o Stobu, „Kad je umirao Stob“, „Mrtvi Stob“ i „Stobovske balade“, sve pod istim pseudonimom. Posle toga sam ćutala sledećih 17 godina jer su me progonili – dobila sam tromesečni uslovni zatvor za doba od dve godine zato što nisam zaposlila radnicu koju su mi nameštali. Sve se, naravno, dešavalo zbog mojih književnih dela koja nipošto nisu mogla da budu prihvaćena. To je bio težak period, tražila sam samu sebe i svoje mesto u svetu koji je posle tragedije i smrti postao drugačiji od onog svetlog i nasmejanog.
Da li bi „Breze“ drugačije prošle da su objavljene u nekoj zvaničnoj izdavačkoj kući?
Ne znam, obeležena sam jer sam išla svojim putem ne skrećući nigde i nikome. Valjda bi me i to ozledilo. Ali pisanje knjige „Kada tamo gore olistaju breze“ bilo je čudesno za mene. Nikada, čak ni na samom početku, dok sam bila veoma mlada tako nisam uživala u pisanju kao što sam uživala pišući ovu knjigu. Društvo slovenačkih književnika, čija sam članica tada bila, dalo je mogućnost jednom od pisaca da piše u švajcarskom manastiru mesec dana, o svom trošku, naravno, i ja sam predala molbu za taj termin po preporuci koleginice, književnice Svetlane Makarovič. I ako igde na svetu ima nečega što ću celog života pamtiti, to je pisanje u manastiru, i neizmerna zahvalnost mom nekadašnjem društvu književnika koje mi je omogućilo boravak u samoći. Prvi put u životu bila sam sama sa sobom celih mesec dana, bez posla, bez bilo kakvih obaveza, pisala sam, hodala po samotnim švajcarskim poljima, naglas razgovarala sa svojom junakinjom, borila se sa njom i sa grčkim kapetanima, pobedila sve i svakoga, pomogla kada bi bilo potrebno, varala ako je tako nanelo, pobedila nemačkog visokog oficira recitovanjem Šilera i Longfeloua, bila vredna i radna, baš kakva sam i sama morala da budem da bih progurala kroz život.
Možete li da se prisetite svoje namere prilikom pisanja i objavljivanja knjige? Da li ste ikada pomislili da bi knjiga mogla da proizvede obiman sudski proces koji je tek Strazbur mogao da reši?
O problemima nisam nikada razmišljala. Pišem kako mi se piše.
Kako ste prihvatili poziv na sud godinu dana posle objavljivanja knjige? Da li ste pomislili da će se postupak vući dugih 15 godina? Da li ste poznavali te četiri sestre koje su vas tužile? Zašto je ceo proces bio zatvoren za javnost?
Nešto tako glupo kao što je bio taj proces moglo bi da se nađe samo kod Kafke. I kod mene, bog te ubio! Te žene prvi put sam videla na suđenju, dve su došle iz Amerike, tri iz Slovenije. Na pitanje sutkinje šta im se u toj lepoj knjizi ne sviđa, odgovorile su – seks. Zašto je proces bio zatvoren za javnost i zašto javnost nije imala pristup zna samo sutkinja Metoda (prezime sam, hvala bogu, zaboravila). Ja seksa u knjizi nemam, dvoje mojih junaka samo se vole. U tome nisam videla ništa neobično. Jedna od sestara iz Amerike (imale su između 75 i 90 godina) odustala je od tužbe dok je trajalo suđenje.
Kako ste finansijski podneli tih 15 godina otimanja? Da li vas je iko pitao kako ćete izdržavati četvoro dece? Knjiga „Kada tamo gore olistaju breze“ nije smela da se prodaje, bila je skinuta sa polica svih knjižara i biblioteka, a ako bi se ponegde poneka i našla, morali ste da plaćate kazne. Kako se protivnička strana dokopala primerka knjige da bi vas to još i više koštalo?
Jedna od saradnica advokata suprotne strane na prevaru je, kao da je moja obožavateljka, mesecima svakodnevno zvala i gnjavila „Svet knjige“ da joj se proda jedan primerak. I tako su posle nekoliko meseci popustili i prodali joj taj jedini kupljeni primerak, a on mi je tokom procesa doneo oko 250.000 evra kazne. Svi ostali primerci bili su sklonjeni sa polica, zamolila sam po celoj Sloveniji da ih sklone. Zaposeli su moje prihode, imanje, moje dve kuće, automobile, moju malu penziju… Sin i ja smo podigli kredit da bih uspela da platim sudske troškove, sve dok Ustavni sud posle sedam godina nije presudio u moju korist. Suprotna strana se žalila Evropskom sudu za ljudska prava, a on je 15 godina od početka procesa okončao agoniju u moju korist. Protivnice su konačno morale da vrate sve što mi je bilo oduzeto.
Da li je bilo moguće pisati, stvarati pod takvim pritiskom odlazaka na sud? Kako je vaša kreativnost našla put usred tog haosa?
Prve godine procesa u Sloveniji, 1999, izdala sam knjigu „Zlatne pripovetke iz Depale Vasi“ u kojima se nalazila i optužena „Kada tamo gore olistaju breze“. Videla sam da proces kreće čudnim pravcem i zato sam ceo tiraž, sve knjige javno zapalila 2000. godine. Proučila sam naš ustav i u njemu nije pisalo da je reč na slovenačkom zabranjena pa sam zato izdala dupli CD, zvučnu knjigu „Kada tamo gore olistaju breze“. Kompakt-disk iste sadržine kao optužena knjiga prodavao se normalno. Moja borba je bila raznovrsna, izdala sam knjigu sa prazninama u tekstu. Mesta gde su se moji junaci uhvatili za ruke, ili čak i nešto više, u toj novoj knjizi sam ispustila i ostavila prazne strane. Napisala sam uplašenu knjigu koja muca „Kkkada tammmo gggore oooolistaju bbbreze“, koja je bila šifrovana tako da tekst nije bio čitljiv. Pre kraja (procesa), 2004, izdala sam „Najzlatniju pripovetku o ihanskoj ruralki“, gde se podsmevam sa visine, možete da zamislite kome. Polovinu te knjige čine sudski materijali sa mog, za javnost zatvorenog, procesa. Knjiga je bila zaključana kanapčetom i metalnom plombom, mogli ste da je otvorite jedino na sopstvenu odgovornost. Na ivici knjige napisala sam na poslovično slabom administrativnom jeziku: „Sud kaže: ne otvaraj! Proces je zatvoren za javnost“.
Spaljivanje knjiga je varvarski zločin prema čoveku i civilizaciji. Kako ste se 2000. godine odlučili da zapalite svoje knjige? Kakav je osećaj baciti šibicu, a zatim gledati, mirisati, slušati pucketanje knjiga dok gore?
Toga dana sam na spaljivanje pozvala svoje komšije, meštane sela Depala Vas, slovenačke novinare i vatrogasce. Počela sam da slažem knjige nedaleko od naše kuće, a devojke iz Depale Vasi su mi isplele mnogo venčića od cveća koje sam stavljala na knjige. Uplašila sam se da će sitna kiša koja je počela da rominja pokvasiti knjige. Stigoše ljudi, a ja zaboravih na najvažnije, na šibice. Niko nije hteo da mi da šibice, nisu hteli da spalim knjige. Bilo mi je neviđeno teško. Konačno sam ipak upalila vatru. Lokalni vatrogasci su nalili naftu ili nešto slično pod knjige, gorelo je jako i izgorelo do kraja. Čak je i mlada breza koja je rasla uz gomilu knjiga izgorela.
Da li se osećaj mračnjaštva i bezumlja koji je prevladavao tokom sudskog procesa smanjio kad ste objavili „Najzlatniju pripovetku iz Depale Vasi“, da li ste (sa) tom knjigom udarili brigu na veselje? Da li vas je ispunio osećaj zadovoljstva i misao da vam u stvari niko ništa ne može?
Ne znam kako je sud reagovao. Kritike knjige bile su perfektne, mnogo blata se izlilo na sam sud. Ne, kad si na takvim procesima ništa te ne može razveseliti. Stvar sam doterala do ironije, satire, farse, apsurda.
Kako je, u stvari, nastala „Najzlatnija pripovetka iz Depale Vasi“, ako nije tajna? U jednom dahu, malo-pomalo? Divna ideja je bila da upotrebite lipogramske reči, svima nedostje „f“, izuzetno zabavno! Česta upotreba reči „metoda“ aludira na ime sutkinje koja se tako zove – Metoda. U jednoj od sledećih knjiga, u velikoj zbirci pripovedaka „Si dekle ali si žena?“ (Jesi li devojčica ili si žena?) ispred „Pripovetke o metodi“ objavili ste citat iz optužnice i ime okružne sutkinje.
Dakle, kod mene sve nastaje brzo, u jednom dahu. Za udubljivanje nije bilo vremena. Zanat ne dozvoljava odmor, tada smo otvorili još i malu pržionicu kafe. Dopisivala sam se dosta sa ljudima iz organizacija za ljudska prava, sa SAZU-om (Slovenačka akademija nauke i umetnosti), sa novinarima. Iako sam NUK-u (Narodnoj univerzitetskoj biblioteci) predala veliku količinu materijala, još uvek imam kod kuće nekoliko velikih kartona iz vremena sudskih okršaja. Naravno, uvek sam prikazala konkretno ljude koji su svojom bedom i nesposobnošću bespravno harali mojim književnim svetom.
Smatrate li da slični procesi protiv umetničkih dela i njihovih junaka koji bi, da upotrebimo reči iz optužnice, možda stvorili nadgradnju u smislu negativne karakterne crte koja prikazuje npr. magareću senku, a koja bi prosečnog čitaoca iritirala, jer ne bi više bio u stanju da uoči razliku između istine i fikcije te bio primoran da se obrati sudu, neće više biti mogući?
Naravno, literatura, ona prava, kvalitetna, uvek je rezervisana za uzak krug. Tu neko posebno objašnjenje nije ni potrebno. Kao što je Zaratustra rekao: „Još jedan vek čitalaca – pa će i sam duh zaudarati.“
Kakav je bio osećaj videti Rozinu kako posle 15 godina hipokrizijske, potpuno nepotrebne sudske kalvarije odlukom strazburškog evropskog suda ustaje iz pepela, otresa suknju, širi probušena, blatnjava krila, otvara flašu najbolje rakije, pljucne odozgo i poleće u prevodilačke sobe i na police knjižara širom Evrope?
Sve sam rekla, uradila, napisala. Rozina slobodno putuje svetom. Nisam joj više potrebna.
Da li su posle te pravno potpuno jasne i važne odluke krenule da „pljušte“ ponude za saradnju od strane slovenačkih izdavača, novinara, književnih klubova?
Ako ikada budem nešto ponovo štampala na svom jeziku, uradiću to sama. Samo je Izdavačka kuća „Sanje“ bila spremna da posle procesa izda do tada zabranjenu knjigu, niko drugi se nije javio. Verovatno su mislili da ću ponovo sve uraditi sama… Posle suđenja sam bila previše umorna da bih se prihvatila autorskog izdavanja. Poslednju knjigu, bibliofilsku „Si dekle ali si žena“ objavila sam 2016. za moju 75. godišnjicu, i prodala četiri primerka bibliotekama u Sloveniji i tri primerka privatnim kupcima. Toliko je bilo interesovanje za nju. Iskreno rečeno, ta bibliofilska knjiga veoma je skupa, teška je 2,4 kilograma, ima 177 ilustracija koje su štampane preko cele stranice, 18,5 sati audio-zapisa na USB-u, studiju dr Marka Juvana o mojim delima, ocene Mateja Bogataja, dr Barbare Pregelj i Igora Bratoža.
Kako sada živite? Da li još uvek pišete?
Ne pišem. Radim u hemijskoj čistionici, gledam TV, nešto pročitam, povremeno igram loto i sanjam kako ću nekom dobrom mladom književniku pomoći na putu do slave, ako moja pomoć bude potrebna. Naravno, u slučaju da dobijem premiju.
Čitateljke i čitaoce će zanimati koje knjige volite, šta čitate, koga cenite.
Pre dve nedelje su me kultivisani američki čitaoci na predstavljanju američkog prevoda knjige „Kada tamo gore olistaju breze“ pročitavši prve odlomke pitali koje američke pisce volim da čitam, pa sam im nespremna zbunjeno rekla da pišem bez razmišljanja o bilo kome ili čemu, na brzaka sam im spomenula Evropljane Tomasa Mana, Egziperija i Prusta. Na vaše slično pitanje mogu samo da odgovorim da se kunem u evropsku literaturu, jer ima korene, američka je još previše mlada. Volim Ruse. Od Slovenaca Lojza Kovačiča, Florjana Lipuša, Cirila Kosmača, Ivana Potrča, Voranca Prežihova i Miška Kranjca, u njegovom zrelom periodu. Od Srba neverovatno mi se dopada Danilo Kiš, pratila sam njegovu borbu, sa oduševljenjem sam čitala i učila iz „Časa anatomije“, niste ga dovoljno voleli. Oh, tu je još moj Andrić, velikan. Na našoj televiziji su ovih dana reklamirali Gorana Markovića i njegov „Beogradski trio“; osim nekoliko prepisanih Darelovih misli, skoro ništa za čitaoca. Takva je današnja prereklamirana literatura uopšte, na koju uvek i iznova nasedamo.
Za kraj smo ostavili pitanje – da li volite da popijete čašicu rakijice – u Srbiji se poštuje tradicija pečenja rakije i pretpostavljamo da će vaša knjiga i zbog toga naići na veliko odobravanje.
Za čašicu rakijice pitate… Nikada neću imati dovoljno talenta da dočaram glas mog oca u vreme jesenjeg noćnog pečenja rakije u našem predivnom velikom vrtu, dok su zvezde jasne i visoke i samo tu i tamo zapucketa neko smrekovo drvce među bukovim i hrastovim… Bo še kdaj priložnost, da bom zaslutila tisti vonj pod zvezdami? Morda celo z vami kdaj zvrnem eno šilce?
Razgovor sa Bredom Smolnikar vodile
Nadežda Purić Jovanović i Mirjana Gvozdenac
Pročitajte i:
