Dušan Rakić: Senke putopisnog mastila (Biblioteka Bor 2013 – Treće mesto)

Filed under: Biblioteka Bor 2013,nagrađeni radovi,region |

Skifa_mahdiaKa Mahdiji, četvrtak.
Opet je bio Mesec pun, i nanovo septembar, mediteranski vruć, tada nad starom prestonicom tunižanskih Arapa, nad Mahdijom.
U telima njihovim ključale misli bile su iste, u vremenu zaustavljene, tek daljinama razdeljene.
Klizio je u šumu aviona nebom nad Peskarom i Napuljem, nad magličastim svetlucanjem blago nabranog mora osrebrenog Mesecom, i nad oblacima, ka Mahdiji, sam.
Sa sobom sam i pomiren sa nemirom, da čeka i tim bademastim očima traga.
Kroz toplu i vetrovitu poznu noć i bela arapska naselja osenčena tragovima nemara na bezimenom trgu tog dalekog putovanja pred njih se raskrsnicom od nekud najednom isprečila svadba i svadbari.
Uštogljeni mladoženja sa još uštogljenijim buketom u ruci, i debeljuškasti trubači stešnjeni u otvorenom kamiončiću.

U Mahdiji. petak.
Vetrovito bistro popodne raznosilo je iskonsko smeće po sokacima ostarele varoši.
Bele, najčešće oronule kuće u stešnjenim uličicama unutar gradskih zidina isijavale su svoju tromu afričku vrelinu do trena olakšanja, iznenadnog trena kada bi se najednom ukazao omalen trg sa baštom kafane pod rashlađujućim eukaliptusima.
Život i ispadi živosti i pokreta napadno su se otimali toj nepomičnoj usijanosti gradića i njegovih ulica.
Oduvek.
Uvek, tog u miru tromog popodneva, u koracima kaldrmom sa umirujućim osećajem da je taj pogled mekih badem očiju ispod riđih lokni kraj njega.
Na njemu.
U njemu.

Sreda.
U daljini noći, munje brazdaju nebo nad pučinom.
Obesni rojevi oblaka celi su dan izlivali kišu, jaku i upornu.
Pričali su da su to prve kiše nakon tri-četiri godine.
I u priči, u tihom žamoru utopljen i sneno prepušten njen glas bi nazirao.

A već izjutra, u magličastom kiptanju i nemirima mora, beskrajnog mora pred njim, s desna je, po malo u daljini u blagom luku u vetru lelujala osunčana Mahdija – bela i oniska sa tankim pustinjsko-smeđim okvirima zidina Medine.
U vetru i vlagi koja se nakon kiša nabirala u vazduhu kao tanušna stabla gradićem su se povijali svetli minareti.
Pred njim do u dalj pučine, talasi su pleli u huku svojih nabora filigranske a divlje čipke. Čipke njene modre haljine, u ćutnjama njegovog poniranja pučinom i tek neprimetnom osmehu.
Samo nekoliko dana pre bio je zatečen.
U takvima kao ti u svojoj moći obesni talasi, do opijajuće ponesenosti su se nametali, samo ne više neprekidno plavetno živi nego poput bolnog grča zaustavljeni, jednom pradavnom magnovenju okamenjeni masivi Atlasa.
Kao ogromni ostenjeni talasi do surovosti su se nizali ponegde bledoljubičato-modri, smeđe-crvenkasti ili olovno-smeđi masivi i njihovi orgijastički visovi.
Zarobljenim urlikom iz pustinje, dizali su se, taložili i uzvisivali, orubljeni tek retkim oazama.
Najednom, baš celim bićem osećajući je a ne videći je, u visinama jedna gola surost poigrala se pogledom, i silovito nametnula drugu. Jer, daleko nedohvatno ispred i daleko ispod tog planinskog trona, u nedogled, prostirala se užareno žuta titrava vrelina Sahare.

Tvorac kao da je lepotom iscrtavao, i iscrtavajući pomerao – granice pakla.
I beskrajnog pakla tišine u njemu.
Bez nje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*