Анђелки Цвијић Награда „Милан Богдановић“ за најбољу књижевну критику 2019. године

Filed under: rezultati konkursa,Srbija |

        Жири у саставу Душан Стојковић, председник, Срба Игњатовић, члан, и Зоран Хр. Радисављевић, члан, прегледао је све текстове пристигле на овогодишњи конкурс за награду „Милан Богдановић“ и уврстио следеће ауторе у шири избор за доделу исте: Јану Алексић (о књизи Државна животиња: Политика и људи у причама Радована Белог Марковића Слађане Илић), Марка Аврамовића (о Сабраним делима I и II Александра Ристовића), Василија Домазета (Клупко Гојка Ђога), Слађану Илић (Спасоносне невоље Бојана Јовановића), Видака Масловарића (Четири годишња доба у Београду Милисава Миленковића), Марка Паовицу (Песме и други ожиљци Ђорђа Деспића), Владимира В. Перића (Хиландар и Света Гора: путопис у слици и речи Александра Б. Лаковића), Марка Радуловића (Класици и други Предрага Протића) и Анђелку Цвијић (Доктора Валентина Трубара и сестре му Симонете повест чудноватих догађаја у Србији Милисава Савића). У ужем избору су се нашли прилози Василија Домазета, Марка Радуловића и Анђелке Цвијић, а жири је на састанку одржаном 26. 12. 2019. године донео једногласну одлуку да ово признање добије Анђелка Цвијић за критички текст о роману Милисава Савића Доктора Валентина Трубара и сестре му Симонете повест чудноватих догађаја у Србији (објавила га је 2018. зрењанинско-новосадска издавачка кућа „Агора“) који је штампан у Српском књижевном листу децембра 2018. године.

         У међуратном периоду, када је критичарски био најприсутнији и када су његови естетички критеријуми били најфлуиднији и најпрецизнији, Милан Богдановић је објавио прегршт антологијских текстова о најзнаменитијим нашим – испоставиће се то касније, а он је имао довољно развијен критички слух да их ваљано ослушне у тренуцима када су ступали на нашу литерарну сцену – романсијерима: Мирославу Крлежи, Милошу Црњанском, Растку Петровићу, Драгиши Васићу, Станиславу Кракову, Бранимиру Ћосићу, Милану Кашанину, између осталих.

         О знаменитим нашим романсијерима предано дуги низ година пише и Анђелка Цвијић. И она, као и Милан Богдановић, зна у кратком, језгровитом тексту да уочи све оно по чему се они разликују од других романсијера који пишу у исто време када и они то чине. И она, као и Милан Богдановић, у само срце свог критичког текста смешта неки уочени детаљ око којег се плете читава критичка прича. Милан Богдановић уочава како ритам / темпо присутан у Црвеним маглама Драгише Васића „фрапира“ читаоца стога што „реченице се вратоломно обарају једна на другу, и следују се у најпунијем галопу“. Када пише о Сеобама Милоша Црњанског  примећује како „сам роман не развија збивања, већ даје једно стање“. Вук Исакович је, по њему, „инкарнација… психологије бунила“, „елемемт анархије“, а његовог брата Аранђела „обележава нагон заустављања и сређивања судбине“. Госпожа Дафина, пак, „више лебди него што егзистира“.

         Анђелка Цвијић, пишући о последњем засад роману Милисава Савића, романсијера који је неколико пута променио своју романсијерску кошуљицу и у свакој списатељској инкарнацији досезао сам врх наше прозе, повезује исти са двема његовим путописно-есејистичким књигама: Долина српских краљева (2014) и Епска Србија (2017). Као трећи члан особене трилогије, он укида свако жанровско међење. Доказује како је његов писац „зачаран“ епском Србијом. Меша временске равни, замишљајући нашу усмену књижевност као оно што премошћава две временске зоне: средњовековну и ону у којој је Србија аутономна кнежевина под влашћу Милоша Обреновића. Прескакање из једног времена у друго има и своје скривено лице, оно које је право: српски митови из дубине, у дубини, обликују „сјајну метафору данашње Србије“. Сам писац се указује као модерни алхемичар вешт да пажљиво прикупљену документарну грађу помеша и протка с легендама, предањима, епском фантастиком. Његов роман је скуп фрагмената који творе прозну плетеницу која се клони класичне радње, захтева не праве већ препричане дијалоге, кроки ликове који су сасвим животни. Писац се не туђи од поетике постмодернизма који је, и када на први поглед изгледа како је његово време неповратно прошло, итекако и даље жив, жив толико да нам данас већ изгледа непојамно да ће икада бити сасвим протеран из књижевности.

         О једном од најзначајнијих романа свеколике српске савремене прозе Анђелка Цвијић је написала текст који разоткрива многе његове скривнице. Уједно је још једном открила како њено бављење књижевном критиком нипошто није успутно. О значајним писцима једино вреди читати прилоге које о њима напишу значајни књижевни критичари, а Анђелка Цвијић изван сваке сумње, јесте управо то.

У Београду,                                                                           Жири

27. 12. 2019.                                              Душан Стојковић, председник

                                                                  Срба Игњатовић, члан

                                                                  Зоран Хр. Радисављевић, члан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*