Povodom prvog stendap nastupa u Bečeju
Nedavno je u bečejskom klubu Zombi nastupio Marijo Kržić, stendap komičar iz Rume, svojim programom “Vreme je da (s)ustanem”. Kržić je pobednik drugog takmičenja stendap komičara u Beogradu 2011. godine. Pored komedije, bavi se i hipnozom, a autor je i nekoliko priručnika iz popularne psihologije. Za manje upućene, stendap (eng. stand up) je nešto između pričanja viceva, političkog govora i intimne ispovesti. Među poznatim stendaperima su, recimo, i Edi Marfi, Ričard Prajor, Leni Brus (o kome je Bob Fosi 1974. snimio istoimeni film, a tumačio ga Dastin Hofman), Robin Vilijams. Ukoliko obaveštenja i dalje nisu dovoljna, stendap je otprilike ono što na svojim koncertima između pesama izvodi Đorđe Balašević.
Kako bismo čitaocima približili ovaj neobični, na ovim prostorima još nedovoljno poznat scenski izraz, Kržiću smo postavili nekoliko pitanja.
Pre svega, kako neko uopšte postaje stendap komičar, kako si “udesio” sebi prvi nastup i kako je sve to izgledalo?
– Uf… ovo su tri pitanja, ha ha. Kako neko postaje stendap komičar… pa rekao bih, kao što neko postaje bilo šta drugo. Treba da ti padne na pamet, da shvatiš da voliš i da bi želeo, i onda da odlučiš i da uradiš. Ja sam godinama razmišljao o tome i nešto se nisam odlučivao, ha ha, sve dok nisam čuo da se u Beogradu pojavio Srđan Jovanović sa svojom stendap predstavom. Tada sam odlučio da krenem, napisao prvi tekst i zajedno sa prijateljem organizovao prvi nastup u Rumi, u jednom kafiću. Bilo je jako interesantno, neiskusni mi, neiskusna publika, ali bila ja dobra zabava, dobro smo se proveli. Program i nije bio toliko urnebesan, koliko smo svi mi zapravo bili ponešeni nekom čudnom energijom, znajući da stvaramo nešto novo. Dva meseca kasnije prijavio sam se na (drugo po redu) takmičenje stendapera u Beogradu, pobedio i tada je sve zapravo i krenulo.
Da li sam osmišljavaš fore? Koliko u tvom nastupu, s obzirom da deluje razgovetno i spontano, ima improvizacije?
– Fore uvek osmišljavaš sam, mada nije neuobičajeno da stendaperi kupuju tekstove, čak i kod nas. Tekst pripremaš unapred, kao u pozorištu, zato deluje razgovetno. A kada veruješ u tekst, pogotovo onda kada ga sam pišeš, onda to deluje i spontano. Naravno, ima improvizacije, naročito ako ti publika za to da povod i to je ona prava draž stendapa.
U kakvom je stanju stendap scena u Srbiji, odnosno u regionu?
– Pa evo, već tri godine postoji u Srbiji, nešto duže u Hrvatskoj i Sloveniji, a od nedavno je počelo i u Bosni i Makedoniji. Kod nas je stendap još uvek jedna mala bebica koja se tek razvija, pri tome mislim i na komičare i na publiku. Tačnije, sad smo negde u predškolskom, ha ha.
Da li to znači da je potrebno da i gledalac unekoliko bude pripremljen kako bi u punoj meri doživeo stendap? Primetio sam da se tvoj nastup sve do sredine nekako “mučio”, kao da publika nije znala kako da reaguje na tvoje “izvale”. Činjenica je da stendap mnogo više od drugih sličnih formi traži “fidbek” publike, i tek kada se (stidljivo) gledalište u Zombiju nekako povezalo i osmelilo da reaguje, šou je počeo.
– Pa da, to je karakteristično za svaki prostor u kojem se nalaze ljudi koji se prvi put sreću sa ovakvom formom nastupa. Stendap je nešto što smo gledali na ekranima, a ono najbliže što smo gledali uživo je pozorišna predstava, a tamo se ćuti, zar ne? Zato se ja na početku trudim da publiku „edukujem“, u smislu da nauče da je dozvoljeno da se smeju, aplaudiraju, dakle da neće poremetiti nastup ukoliko me „prekinu“.
Da li ambijent rok kluba, gde publika cuga i stoji u gomili kao za rok koncert, odgovara stendapu, ili preferiraš kamernu atmosferu?
– Ha ha, po tebi kao da postoje samo te dve krajnosti. Ma kakvi kamerna, to stendap ne trpi. Mada je još gore kada „ludu“ publiku svojom „komedijom“ pretvoriš u kamernu, ha ha. Vidi, stendap može da ide i u klubove i u pozorišne sale, nije stvar u prostoru, nego u ponašanju publike. Moraju da ga prihvate, da mu poveruju i da ih ponese da reaguju, tačnije da se smeju, a da pri tome znaju da je to dozvoljeno. Zapravo, nije uvek smeh cilj rečenica koje se izgovaraju. Moj program je socijalni i ja upućujem i neke ozbiljne kritike na sarkastičan način. Naravno da u tim delovima ne očekujem smeh. Ali kada sam u klubu, odnosno kafiću i kada i na takve delove programa nema žamora, nema okretanja glava ka prijateljima, već me svi pažljivo slušaju, tada znam da je ono što im pričam zanimljivo i da je „pogodilo u metu“. A onda kada dođe i fora, naravno da će eksplodirati od smeha.
Imajući u vidu različite interpretacije stendap komedije, odnosno toga šta stendap može da bude, šta lično smatraš najboljim, formi stendapa najadekvatnijim vidom komike? Šta je za tebe stendap?
– Za mene je stendap nešto što me nasmeje ili navede na razmišljanje. Prazne fore ili prosto nabrajanje genitalija samo zato što su one najčešća tema viceva, mene nešto ne dotiču. Ja volim da stendap ima poentu i poruku, pa makar je ja ne razumeo, bitno mi je da je razume komičar, jer to znači da će je razumeti još neko. Isto tako posmatram i svoj nastup. A time je cilj postignut, poruka je preneta.
Iako cenim onu “sitnu” komiku svakidašnjice (Džeri Sajnfeld, Rej Romano), koja je vrlo često komika samokritike i samosažaljevanja, držim da je stendap kao ventil političke nekorektnosti, toliko potrebne u našem sve uštogljenijem i suptilno represivnom svetu, najefektniji. Šta misliš, otud, o Bil Hiksu i Džordžu Karlinu?
– Pa sve ono što sam do sada rekao zapravo opisuje način na koji su njih dvojica radili. Iako volim da se nasmejem na sve što je smešno i obično nisam kritičar zato što smatram da je bitno da se ljudi smeju, nebitno zbog čega, program koji ja radim i želim da radim je zapravo ta vrsta stendapa koju su Bil Hiks i Džordž Karlin upražnjavali. I zato ću i ja jednog dana biti Karlin, ha ha.
Premda je tvoj nastup imao priličnu dozu žestine, meni je, recimo, nedostajalo onih pametnih, politički ubojitih psovki. Spominjao si, recimo, “kakenje” umesto nekih drugih, čini mi se, adekvatnijih sinonima. Da li i inače izbegavaš “francuski”, što bi Ameri rekli?– Ne, ne izbegavam. Kakenje je upravo pravi izraz u toj šali koju pričam, baš zbog „mekoće“, ha ha ha. Nemam ništa protiv psovke, ako je ona na mestu gde bi inače naišla spontano i zato ne volim nasilno pojačavanje psovki samo zato da bi zvučalo oštrije. Ima psovki i u mom nastupu, ali eto vidiš: čim si me ovo pitao to znači da ih nisi ni primetio, samo zato što su došle baš onda kada bi ih mnogi ljudi inače spontano upotrebili.
Razgovor smo završili uz lepe želje “maloj bebici” da i na ovim prostorima sazri i stasa u uzornog tinejdžera – neobuzdanog i urnebesno zabavnog.
Pročitajte i:
