Žiri književnog konkursa Ulaznica 2012. u sastavu Srđan Tešin, književnik iz Kikinde i predsednik žirija, Saša Ćirić književni kritičar iz Beograda i Vladimir Arsenić, urednik časopisa, sa zadovoljstvom je konstatovao da se na javni poziv i ove godine odazvao zavidan broj autorki i autora koji su poslali preko 2500 radova u ukupnom zbiru. Radovi su stigli iz svih država bivše Jugoslavije, a poseban je kuriozitet da su stizali i iz najudaljenijih krajeva planete, tačnije sa Novog Zelanda. U obilju ponuđenih radova, najviše je bilo proznih, nešto manje poetskih, a srazmerno manje esejističkih. Ovo je peta godina da je konkurs proširen na čitav region što znatno povećava konkurenciju, a time se posebno naglašava kvalitet nagrađenih radova.
Jednoglasnom odlukom žiri je odlučio da nagradi sledeće radove:
Poezija
Prva nagrada: Predrag Milojević, Mladenovac – Odakle je sve počelo
Druga nagrada: Želimir Periš, Zadar – Da se ne zajebavamo
Treća nagrada: Maja Klarić, Šibenik – Quinta Pitanga
Proza
Prva nagrada: Marko Gregur, Koprivnica – Wiener Walzer
Druga nagrada: Ružica Aščić, Zagreb – Vladimir
Treća nagrada: Davor Varga, Zagreb – Povratak u budućnost
Esej
Prva nagrada: Nataša Tučev, Beograd – Prezreni na svetu Franca Fenona u književnoj obradi Keril Čerčil
Druga nagrada: Dušan Vasić, Beč – Đavo u Ahenu
Treća nagrada: Milan Gromović, Čačak – Poezija i poetika Vojislava Despotova
Nagrađeni i pohvaljeni radovi odražavaju raznovrsnost pristiglih tekstova i mnoge od tendencija koje se mogu uočiti među autorkama i autorima na književnoj sceni koja obuhvata kulturni prostor bivše Jugoslavije. Tematski raznoliki i ispisani sa zavidnim književnim umećem i uverljivošću, ovi tekstovi su se iz mnoštva izdvojili ukupnim utiskom i zrelošću izraza.
U svom radu žiri nije vrednovao poetički pristup, tematsko opredeljenje ili viđenje sveta predstavljeno u delu, već isključivo rukovodio kvalitetom književno-jezičkog izraza koji je u nagrađenim radovima nesumnjiv.
Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”
Pročitajte i:
24 comments
Pa ovo je nezamislivo, sve nagrade za prozu u Hrvatsku dok mi Srbi nit smo dobri na nasim konkursima a na hrvatske ne smemo ni da pomislimo.
Čestitke adminu!
Нажалост, многи наши интелектуалци, да их тако назовем, нису свесни да постепено уништавају српску културу тиме што допуштају да се туђе шире на њен рачун.
Неко ће рећи да је уметност без националности, и ја ћу се с тим сложити, али ћу морати и да питам да ли постоји нација без националне културе.
На крају крајева, да ли је лоше да се води рачуна о домаћој уметности и да се конкурси из Србије затворе за ствараоце који не желе да им дела припадну српској култури?
Hrvatski autori osvojili su sve tri nagrade za prozne radove. Ništa čudno. Ovo je bio konkurs za kratku priču. Hrvatski autori su u tom žanru možda i najbolji u regionu, a sigurno su daleko ispred srpskih. Jer, u našoj književnosti, oduvek se smatralo da isključivo roman predstavlja inicijaciju kojom skriboman prerasta u prozaistu. Kratka priča je oduvek bila skrajnuta i tretirana otprilike kao stilska vežba.
Ta logika je mogla da pije vodu do druge polovine 19. i u 20. veku, do kada kratka proza gotovo da i nije postojala kao svetski priznat žanr a književnost nije bila omasovljena kao što je danas. Od tog doba, sa razvojem novina koje su rodno mesto kratke priče, short story se omasovljuje. I dok se u svetu ovim žanrom bave najveći pisci najvećih književnosti – Čehov, Po, Mom, Bucati i drugi – srpsko poimanje književnosti ostaje ušančeno u narativ o Njegovom Veličanstvu Romanu.
Pa šta je onda čudno što danas imamo hiperprodukciju skribomana i voditeljki koji se lome da napišu bezvredni šund i prodaju ga kao roman. Šta je onda čudno da u Srbiji, gde je kratka priča ostala zaparložena i skrajnuta, organizatori konkursa nastoje da povećaju konkurenciju izdižući se na regionalni nivo.
Zato svi dušebrižnici posvećeni „nacionalnoj kulturi“ treba da razmotre vekovnu autističnost te iste kulture za pojedine (ne samo) književne žanrove. TO je realan problem i posao intelektualca, a ne jeftino srbovanje i apsurdno shvatanje kako hrvatski pisci treba da pristanu da im dela pripadaju srpskoj kulturi.
Od mene toliko.
Dimitrije
Неговање националне културе штити нацију од утапања у друге, посебно сродне, нације. За разлику од хрватске елите, која штити сопствени језик и идентитет, српска још увек не схвата колико је српски идентитет угрожен.
– Šta je onda čudno da u Srbiji, gde je kratka priča ostala zaparložena i skrajnuta, organizatori konkursa nastoje da povećaju konkurenciju izdižući se na regionalni nivo.
Зашто не подигну, онда, конкурс на светски ниво? Зашто не утичу на српске уметнике да обрате више пажње на тај жанр?
Зашто је апсурдно да се на конкурсу у оквиру једне земље награђују дела која ће припасти њеној култури? Овако смо дошли у ситуацију да се српски радови вреднују и признају само у Србији, док се хрватски вреднују и признају и у Хрватској, и у Србији. Такав однос је неправедан према српским ауторима, и не треба онда ни да нас чуди ако за један век тумачи јужнословенских књижевности, који се буду бавили формом „short story”, да Вас цитирам, буду закључили:
– Hrvatski autori su u tom žanru možda i najbolji u regionu, a sigurno su daleko ispred srpskih.
Немојте ме разумети погрешно, лепо је што је Србија отворена и слободна земља, али се бојим ће управо те особине бити разлог њене пропасти на крају.
Kakav je ovo retrogradni pristup kulturi? Kao da su kulture nešto teritorijalno, pa kao što isti plac zemlje ne može pripadati i R Srbiji i R Hrvatskoj, tako isto da važi za književna dela. Kulture su nešto što koegzistira i međusobno se prožima, one nisu omeđene (opet nasuprot teritorijama) i ne mogu se identifikovati sa etno-tribalnim konceptima. „Nacionalna kultura“ je oksimoron.
Pokušaću da ona žalopojku nad identitetom oslobodim sladunjavih klišea, te prizemljim u nešto praktično i izgovorljivo poput „ovaj regionalni konkurs bi trebalo da bude samo za Srbe iz regiona jer Srbi ne mogu da učestvuju na konkursima koji se organizuju u Hrvatskoj“ (mislim da to žele da kažu neki prethodni komentari). Na to imam da kažem sledeće:
1) Naravno da postoje konkursi na teritoriji R Hrvatske gde se vrednuju radovi potekli sa teritorije R Srbije, nezavisno od toga kako zvuče ime i prezime autora — pisati da se „srpski radovi vrednuju samo u Srbiji“ je gruba greška (neznanje ne dokazuje ništa osim sebe samog);
2) Praviti konkurs u Srbiji samo za Srbe ne znači negovati/širiti tu pretpostavljenu srpsku kulturu nego je izolovati! Upravo otvaranje za sve koji pišu našim jezikom znači proširivanje mogućnosti i čitalačke publike za one koji potiču iz R Srbije, i meni je mnogo draže da dobijem nagradu na takvom konkursu, gde će moj tekst čitati i Zagrepčanin i Šibenčanka i Čačanin i Beograđanka jer će biti objavljen pored njihovog, nego u nekom zamumuljenom etnocentričnom kontekstu.
Najzad, tvrdnja da su hrvatski i srpski dva različita jezika treba da vodi u direktnu diskvalifikaciju onoga ko je iznosi, i da tu dalje diskusije ne bude, ali sam ovde pre svega reagovao na nazadni pristup kulturi i otud ovaj komentar.
„Неговање националне културе штити нацију од утапања у друге, посебно сродне, нације. За разлику од хрватске елите, која штити сопствени језик и идентитет, српска још увек не схвата колико је српски идентитет угрожен.“
Je li to iz nekog govora Borisa Tadića, posebno ovo sa identitetom? Šalu na stranu, ne razumem to konzervativno shvatanje da, kada se kulture dodiruju, jedna mora da se utopi u drugu. Na primeru književnosti, to bi značilo da obilje prevedenih dela sa drugih jezika preti da ugrozi domaću produkciju, šta li? Ne znam ni za jednu državu u kojoj se to desilo.
Ja smatram potpuno drugačije: velike „nacionalne“ kulture svoju veličinu upravo dokazuju spremnošću da apsorbuju i umetnička dela drugih kultura. A i ta dela drugih kultura mogu da se prihvate pod uslovom da su izašla iz granica sopstvene „nacionalne“ kulture svojim opštim i univerzalnim ljudskim vrednostima koje zagovaraju, razumljivih pripadnicima ne samo kulture iz koje je umetnik potekao već i na što više meridijana. Sve ovo što sam naveo je parafraza dela predgovora M. Sibinovića pisanog za odabrane Čehovljeve priče, ali je upravo srž cele problematike.
Šta radi hrvatska elita – uopšte me ne interesuje. Ja živim u Srbiji, čijom kulturom upravlja gerontokratija koja se samo eutanazijom može smeniti sa ukorenjenih pozicija u SANU, na univerzitetima i mnogim drugim strateškim mestima. To me još kako interesuje!
„Зашто не подигну, онда, конкурс на светски ниво? Зашто не утичу на српске уметнике да обрате више пажње на тај жанр?
Зашто је апсурдно да се на конкурсу у оквиру једне земље награђују дела која ће припасти њеној култури? Овако смо дошли у ситуацију да се српски радови вреднују и признају само у Србији, док се хрватски вреднују и признају и у Хрватској, и у Србији. Такав однос је неправедан према српским ауторима, и не треба онда ни да нас чуди ако за један век тумачи јужнословенских књижевности, који се буду бавили формом „short story”, да Вас цитирам, буду закључили:
– Hrvatski autori su u tom žanru možda i najbolji u regionu, a sigurno su daleko ispred srpskih.“
Čekajte malo, kad je konkurs na regionalnom nivou, to je za Vas loše, ali kad bi bio svetskog nivoa, to bi bio „uticaj na srpske umetnike da obrate više pažnje na ovaj žanr“? Teško shvatljivo.
A zašto pregaoci među nacionalnim kulturnim radenicima, kao dežurna savest srBstva (šta god taj nedefinisani pojam značio) i samozvana elita, ne kažu: ljudi, naša kultura je ugrožena, zaostajemo za svetom, mnoge promene u poslednjih 150 godina smo propustili, hajde da malo uhvatimo priključak… Jer, pre će postojeća hronološka izopštenost od globalnih tokova biti razlog da srpska kultura nestane, nego razlozi koje Vi navodite. Ali, oni to ne kažu, jer gerontokratiji ne odgovara promena. Ne daj bože da im mladi umetnici ugroze pozicije. Koliko, uostalom, ostvarenih pisaca mlađih od 40 godina možete u ovoj zemlji da nabrojite? Zar nije odgovor na to pitanje veća tragedija za domaću kulturu, nego što jedan konkurs nagradi tri Hrvata?
„Немојте ме разумети погрешно, лепо је што је Србија отворена и слободна земља, али се бојим ће управо те особине бити разлог њене пропасти на крају.“
Ovo ne mogu da razumem pogrešno; štaviše, ne mogu da razumem uopšte.
@Dimos, @Milos
Mala napomena: konkurs zapravo jeste na svetskom nivou (i ja sam se neprecizno izrazio u svom komentaru, a trebalo je samo pročitati saopštenje). Ograničenje nije teritorijalno, nego žanrovsko i podrazumevajuće jezičko.
Dakle, organizatori ga JESU podigli na svetski nivo, a ističući tri priče kao najbolje u konkurenciji od preko hiljadu, žiri je uradio najviše što žiri jednog konkursa uopšte može da učini da „utiče na umetnike da obrate više pažnje na taj žanr“ (kratku priču).
Da, Dimitrije, tako se kaže: kratka priča nije stilska vežba, nego rad, ozbiljni književni rad, u kojeg se ulaže znanje, životno, lingvističko, intelektualno i tako dalje. A to sve nadvisuje talenat: ili ga ima ili ga nema. I stručni žiri interesuje: šta ima da kažeš kroz svoj književni rad i koliko talenata ima u tome. Priča da će nešto nestati i propasti nije opravdana. Ako kao Slovenac gledam na sve to, mogu otvoreno reći da savremena srpska književnost ima u sebi dosta antiglobalističkog i to je pohvalno. Nije sve tako crno ali nije sve kako bi valjalo, naroćito ako starci na položajima već decenijama igraju mladiće kulture. Važi za slavenske zemalje. Stvari su uvek kompleksnije, jer postoji kulturni relativizam i u samom regionu i tako nikad ne znaš kako će tvoje književno zalaganje proći kroz različite konkurse. Postoji hiljadu i jedan motiv za uspeh i nacionalni možda nije u prvom redu. Svaki konkurs ima svoju prirodu i treba voditi računa u tome. Na ovom konkursu nisam učestvovao. Pa zar se ne vidi da je Predrag Milojević sa osvojenim prvim mestom ipak potvrda da je ovaj konkurs međunarodni i da žiri nije „raspravljao“ o srbskim-hrvatskim odnosima u literaturi.
Miloš,nisam vas pogrešno shvatio, ali ipak, ja sam tako duboko ponirio u srbohrvatski jezik, koji za mnoge više ne postoji, da ne znam za sve novokomponovane pokušaje razdvajanja, pa čak i ne na „vaše“, „tuđe“ i „naše.“
Znate, pored nacionalne postoji i jugoslovenska kultura. Koliko slobode tu ima možete samo nagađati. Pa zar se nije Halilović izjasnio u tome: „Književnost bivše SFRJ je organizam sa ogromnom mogućnosti regeneracije, organizam koji prima svaku krvnu grupu i u svaku može da se ulije.“
Čestitke Peđi!
Slazem se. Zato me ovaj konkurs vise nece videti.
– Najzad, tvrdnja da su hrvatski i srpski dva različita jezika treba da vodi u direktnu diskvalifikaciju onoga ko je iznosi, i da tu dalje diskusije ne bude, ali sam ovde pre svega reagovao na nazadni pristup kulturi i otud ovaj komentar.
У самом конкурсу пише:
Pravo učešća na književnom konkursu Ulaznica 2012 imaju svi autori/ke koji pišu na bhsc jezicima.
Извор: http://konkursiregiona.net/knjizevni-konkurs-ulaznica-2012/
Организатори конкурса су се сагласили са тврдњама да су хрватски, босански, српски и црногорски одбојени језици. У конкурсу се не помиње територијално-варијантно раслојавање ЈЕДНОГ језика, већ се говори о ЈЕЗИЦИМА. И ту онда долазимо до главног питања, а то је да ли се на конкурсима у Србији треба признати постојање хрватског, босанског и црногорског као одвојених језика, и да ли се, тиме, и награђивањем таквих радова, треба јачати позиција тих такозваних језика у односу на српски? Што се мене тиче, однос хрватског и српског исти је као однос америчке и британске варијанте енглеског, али видим да су се организатори конкурса и учесници директно дисквалификовали како организовањем конкурса, тако и учешћем на истом. Да ли би исто тако отворили конкурс и за радове на славонском, херцеговачком и шумадијском ако би, неким случајем, Славонија, Херцеговина и Шумадија прогласиле независност од садашњих држава и налик Црној Гори, прогласиле постојање нових језика? Да ли би и тада хтели да конкурс подигну на виши ниво, или би се сачували од дисквалификације?
– Naravno da postoje konkursi na teritoriji R Hrvatske gde se vrednuju radovi potekli sa teritorije R Srbije, nezavisno od toga kako zvuče ime i prezime autora.
Повремено пратим овај сајт и нисам наишао на конкурс који организује неко хрватско удружење или хрватска установа, а да се у условима не нагласи да се прихватају радови на ХРВАТСКОМ језику, што значи да аутори који сматрају да пишу српским језиком могу на конкурсу да учествују само ако прихвате да су им радови написани хрватским. Међутим, пошто су грешке могуће, и ја не мислим да сам непогрешив, волео бих да ми наведете хрватске конкурсе који су отворени и за радове писане на српском, и наравно, српске радове које су наградили. Колико сам могао да приметим, упечатљиво их је мање од хрватских радова који се награђују на српским конкурсима.
– Ali, oni to ne kažu, jer gerontokratiji ne odgovara promena. Ne daj bože da im mladi umetnici ugroze pozicije. Koliko, uostalom, ostvarenih pisaca mlađih od 40 godina možete u ovoj zemlji da nabrojite?
Слажем се у потпуности са овим.
Ustvari, ima hrvatskih konkursa gde se može učestvovati. To je VBZ-ov konkurs, sa nagradom od 10.000 evra, a dobijali su je i srpski pisci. Onda, Lapis Histriae, sa nagradom od 1.000 evra, takođe su pobeđivali Srbi.
Онда повлачим примедбу за то, али ону прву, о бхсц, не. : )
Valjda je očigledno koji je stav o jeziku ako se organizuje književni (naglašavam, književni) konkurs koji pokriva ceo taj kulturni prostor, bez obzira da li se onda na zajednički jezik referiše u jednini ili množini. Dosledno se držati oksimoronskog diskursa „nacionalne kulture“, od prvog do poslednjeg komentara, a onda se sakrivati iza formalne oznake u tekstu konkursa „Ulaznica“, podmećući organizatorima nešto upravo suprotno od smisla njihovog delovanja — kako se to zove?
Da pojasnim:
„Priznati“ srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski kao odvojene jezike ne može niko, pa ni književni konkurs, jer jezici nisu teritorije pa da se njihova nezavisnost priznaje ili ne (v. moj prvi komentar o retrogradnom pristupu kulturi), već o njima postoje lingvističke činjenice. U ovom slučaju, činjenica — ujedno i naučna i belodana — jeste da je to jedan jezik. Organizovati konkurs koji pokriva sve one koji njime govore, bez obzira koja se konvencija u imenovanju tog jezika u datom trenutku i političkom okviru prihvata, jasan je znak plodonosnog prihvatanja tog zajedništva.
To je, po mom mišljenju, pismenoj osobi moralo biti očigledno. Zato u izvrtanju tog znaka moram da prepoznam sofizam: tu nema dobre namere za doprinos diskusiji, nema intelektualnog poštenja. Nemojmo se igrati debate.
Najzad, ne pomaže ništa da se prizna neznanje u vezi sa konkursima, ako je ceo pojmovnik duboko poremećen, a misaoni i retorski postupci smeraju na konfuziju od prvog komentara do poslednjeg.
Moderatoru, cenzuriši šta moraš — a nadam se da si i dalje nežne ruke.
Na žalost, bilo je komentara koji su prelazili granicu pristojnog i argumentovanog polemisanja i koje smo morali da obrišemo, pa su nas proglasili kukavicama. Cenzure nema, ali nećemo ići ispod kriterijuma koje smo postavili.
Je li ikad i jedan Bošnjak dobio ovu nagradu?
A evo i kolumne Jagode Kljaić tim povodom: http://konkursiregiona.net/kolumna-jagode-kljaic-koja-je-sifra-za-ulaznicu/
Šta ti je povrijeđeni ego.. 🙂
Ovo je regionalni konkurs. Ako vam priče nisu prošle to je zato što su postojale bolje od njih, prema mišljenju žirija koji je čitao šifrovane radove. A vi se tješite da je to zbog vaše nacionalnosti. Umjesto što ovdje palamudite, sjedite i pišite.
Vid. Anderson, Benedikt. (1998). „Nacija: zamišljena zajednica“. Plato: Beograd.
Kordić, Snježana. (2010). „Jezik i nacionalizam“. Durieux: Zagreb.
@Dušane, lijep pozdrav
Нисам учествовао на конкурсу, тако да резултати нису могли никако да утичу на мој его. 🙂
Lana, svaka čast za preporučenu literaturu 🙂
Pozdrav od sociologa koji se pridružuje preporuci za dotično štivo.
P. S: Nije strašno to što mnogi ne pišu, već što mnogi „nacionalno osvešćeni“ kritičari „Ulaznice“ neće ni pročitati nagrađene radove.
Прочитаћу све радове (прва два сам прочитао), као и те књиге, али без обзира на то читао их или не, примедба за бхсц и даље стоји, а у томе је срж проблема.
Koliko je meni poznato, izraz BHSCG itd. skovan je u Evropi, kako bi se tamošnjoj javnosti, poslovično nezainteresovanoj za dešavanja van njenog dvorišta, naznačilo da je sve to u osnovi isti jezik.
Sećam se da je pre nekoliko godina Hrvatima upravo zbog toga propao pokušaj da registruju hrvatski kao jedinstveni i autentični jezik (to je bila stavka u nekom od pristupnih upitnika za EU). Iz Brisela im je taj odgovor prepravljen u BHSCG.
Prema tome, očito i van Balkana uviđaju da je reč o jednom jeziku, kao što jeste.
Comments are closed.