Obično ne pišem o promocijama knjiga, jer često liče k’o jaje jajetu jedna na drugu, sve su urađene po ps-u, šablonski. Najčešće su poprilično monotone o čemu svedoči i broj posetilaca istih. Međutim, ova promocija zavređuje pažnju, nekoliko sati mog vremena i kuckanja na računaru, što mi ipak, najteže pada. Reč je o promociji knjige Divne Bijelić, naše poznate književnice, ,,Pismo za Hristifora(razmažena država)” koja je održana u Udruženju književnika Srbije 18. aprila u 12h.
Prvi razlog zbog kog pišem o ovoj promociji je naravno knjiga koju zaista vredi pročitati. Drugi razlog je slučajnost, splet čudnih okolnosti, koje su se desile u vreme održavanja promocije. Pomenuti spletovi već neko vreme prate ovu našu umetnicu.Slučajnost?! Ni manje ni više! Sasvim slučajno je ptičica sletela na moj prozor, i slučajno mi je šapnula da se neke čudne stvari dešavaju na našoj književnoj sceni. Da ne veruješ! Slučajno je spomenula i ime Divne Bijelić, a i promocije njenih knjiga. Pošto volim ptice, generalno sve životinje, a slučajnosti me fasciniraju još od srednje škole, vođena parolom ,,Istina je negde tamo”, reših da istražim. I tako saznam da se slučajno, nikako planirano, i ne daj Bože namerno, u isto vreme održavala dodela Zlatne značke u Narodnom pozorištu, na svega dvesta metara od mesta na kom se održavala promocija nove knjige Divne Bijelić. Nimalo iznenađujuće i nimalo čudno nije to da se književne večeri, promocije knjiga, nikada ne mogu meriti sa događajima na državnom nivou, što se reklama, značaja a i posetilaca tiče. Meni, a verovatno ni vama, nije jasno kako se ove stvari dešavaju je li, slučajno, iako je promocija bila zakazana mesecima ranije, a dodela Zlatne značke, koliko ja znam, nema fiksan termin. Međutim, ovaj ovaj događaj bi smo mogli smatrati slučajnošću koja se dogodila ,,sticajem čudnih okolnosti” i verovatno bih ga i ja otpisala kao neinteresantan za moje istraživanje da nisam saznala da se ove slučajnosti , gle čuda, ponavljaju i provlače kroz život dotične književnice . Malo sam dublje zagrebala i saznala da se slična ,,situacija” desila na sajmu knjiga u Beogradu, opet Divni Bijelić.U isto vreme je organizovana promocija njene knjige i knjige Emira Kusturice koja se kasnije prodavala na svim trafikama po ceni od trista dinara. Sad da vas pitam: da ste vi prosečan građanin Srbije, koji uz televizor provodi u proseku, šest sati dnevno, na koju bi ste promociju otišli? Ne morate mi odgovoriti, mislim da znam odgovor. Ipak, vredi razmisliti o ovome. Strašno je surov taj prstić sudbine.
Pošto pišem o promociji knjige red je da napišem i nešto van mojih opservacija. Nešto konkretno o samoj promociji. Da podelim sa vama informacije koje stoje u zvaničnim obaveštenjima i koje verovatno nećete zapamtiti. Na promociji su o knjizi govorili prof.dr Danica Andrejević i Miljurko Vukadinović. Odlomke iz romana čitao je glumac Srba Milin. U muzičkom delu programa upečatljiv i zapažen nastup imale su solo pevač Suzana Vujčić i magistar klavira Miljana Ivanković, koje su izvodile dela S. Rahmaninova, P. Konjovića i D. Ćimaroza. Što se tiče kritika koje imaju značaj u književnim krugovima a koje najčešće ništa ne znače čitaocima, između ostalih o knjizi su rekli: Književnik Miljurko Vukadinović istakao je da je roman Divne Bijelić izuzetno retka vrsta proze na našoj književnoj sceni, ne samo zbog toga što je to istinski i kompletno satirično delo u pravom smislu te reči, već i zbog stila i načina na koji je napisano, a koji je on nazvao „muškim pismom“ što je, složićete se, zanimljivo. Prof.dr Danica Andrejević dodala je da je u delu dodatno prisutan i ženski senzibilitet. Istakla je i to da je Divna Bijelić u ovom romanu izrazila podjednaka i patriotska i kosmoplitska osećanja. Isto tako je napomenula da ovo delo nije samo satira, već i izraz upečatljive težnje za istinom koja je predočena borbom glavnog junaka, doktora Marinkovića da stvori, a potom i distribuira Antilicemerin – lek protiv licemerstva. Po mišljenu autorke pravilniji podnaslov ove knjige bio bi „Razmažene države“, a ne „Razmažena država“ jer se ovaj naš lek, po fabuli romana, izvozi i u inostranstvo.Ukratko ću vam predstaviti kratak opis radnje u delu ,,Pismo za Hristifora(Razmažena država)”. Navodim sadržaj mejl pozivnica koje su poslate iz Udruženja književnika Srbije povodom organizovanja ove promocije.
„Pismo za Hristifora” (Vukova zadužbina, Maglić, 2010)
1. Imaginacija i realnost neodvojivi su indigensi ove filozofsko-satirične i ljubavne priče u kojoj je sporedna junakinja postavljena kao eksploziv za one koji od literature očekuju predah, a glavna junakinja kao bomba za čitaoce koji književnost doživljavaju kao ozbiljan rad i kritičko angažovanje.
2. Realni događaji poput smrti Patrijarha Pavla i Ružice Bjegović – potomka Lukijana Mušickog – uklopljeni su u u živote uglavnom izmišljenih junaka ove priče.
3. Hristifor ipak ostaje živ!
4. Lečnik i tvorac tablete protiv licemerstva je u zatvoru.
5. Patrijarh je preminuo, a Ikonija napokon doživljava ljubavni hepiend.
6. Političar Glišić, inače poštenjačina i dobrica pobeđuje na izborima zahvaljujući slučajnom kvaru na bilbordima.
7. Zadovoljavajući svoje potrebe za istinom doktor Marinković podstiče i potkrepljuje težnju čitaoca za pravednijim društvom.
8. Jedan od junaka (tj.njegovo ime i profesija izmišljeni za vreme stvaranja ovog dela) kasnije (u stvarnom životu) postaju realnost. Toliko od mene. Mislite o tome, kaže reklama na tv-u koju ja, prosečni građanin Srbije pamtim.
Na samom kraju promocije autorka je istakla sledeće: ,,Srbija je prepuna knjiga koje niko ne čita. A ono malo njih koji čitaju nemaju pravo glasa.”. Dragi moj čitaoče, nadam se da ćeš se ti izboriti za svoj glas, pošto ako čitaš ovaj tekst, namerno i sigurno spadaš u malobrojnu grupu knjigoljubaca predodređenih da ,,učine nešto”.
Marija Prgomelja
Pročitajte i:
