Najuži izbor za NIN-ovu nagradu 2006. godine
Najbolja knjiga u mreži javnih biblioteka Srbije domaćeg autora iz oblasti književnosti, književne i naučne esejistike za 2007.god.
Druga nagrada za književnost u jugoistočnoj Evropi Banka Austrija literaris 2008, koja se dodeljuje u okviru Bečkog sajma knjiga.
Aleksandra Baranjoš
Dnevnik jednog vremena
(Srđan Valjarević, Komo, Samizdat, B92, 2007)
Srđan Valjarević, savremeni srpski književnik, kojeg kritičari nazivaju Jamesom Deanom srpske književnosti, svojom harizmom, atraktvnim i iskrenim pričama, kao i romanima, brzo je očarao čitalačku publiku i skrenuo pažnju javnosti na svoja dela. Pisao je za časopis Talas, dnevni list Danas, Plejboj, u kojima je objavljivao svoje kratke priče i članke. Valjarević je bio prvi glas izgubljene generacije, kako ga je nazvao novinar i kritičar, Teofil Pančić, u jednom svom prikazu u časopisu Vreme.
Valjarević je objavio više romana – List na korici hleba (1990), Ljudi za stolom (1994), Dnevnik druge zime (2006), kao i zbirke pesama Frejzer i 49 pesama i Džo Frejzer i 49 (+24) pesama i zbirku proze Zimski dnevnik (1995).
Svojim romanom Dnevnik druge zime, u martu 2006. godine osvojio je književnu nagradu „Biljana Jovanović“, koju je osnovalo Srpsko književno društvo, dok je pomenuti roman međunarodni žiri, koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu, uvrstio ga među deset najboljih književnih dela istočne Evrope.
Opor i ironičan, neposredan i zanimljiv, roman Komo Srđana Valjarevića dugo se već nalazi na vrhu liste najtraženijih knjiga. Bio je u užem izboru za NIN-ovu nagradu, potom je osvojio nagradu za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka Srbije domaćeg autora iz oblasti književnosti, književne i naučne esejistike za 2007. godinu. Takođe, dobio je drugu nagradu za književnost u jugoistočnoj Evropi Banka Austrija literaris 2008, koja se dodeljuje u okviru Bečkog sajma knjiga. Roman Komo preveden je na nemački jezik, dok su ostala dela prevođena na švedski, francuski i engleski jezik.
Njegov roman Komo, pisan prividnom jednostavnošću, spontanim i dinamičnim kazivanjem, odiše ličnom snagom, autorovom oštrinom, cinizmom, ironijom, humorom i grubom iskrenošću. Srđan Valjarević u romanu izgrađuje specifičan odnos između junaka i čitaoca, ističući primarno svoje junake i njihove uloge, a potom i odrednice koje ovu knjigu i preporučuju, a to su autentičnost, proživljenost, ubedljivost i autentičost datog kazivanja, jer ne bih mogao pisati da sam nisam proživio i preživio sve o čemu pišem – govori u jednom od brojnih intervjua Srđan Valjarević.
Valjarevićev roman nije samo autoportet jednog putovanja po Italiji, nego i zanimljiva slika, portert intelektualne, socijalne, kulturne i društvene elite. Komo je delo, koje je proizašlo iz pera čoveka koji suštinski razume način, kako pisac uzima ideje i materijal iz sopstvenog života i sveta, iz svakodnevice, i pretvara ga u delo u kome verno prikazuje promene, nastale kako u samom sebi, tako i u atmosferi vremena.
Ne postoji tačno određen univerzalni kriterijum po kojem bismo mogli da odredimo da li je ovo delo roman, deo autobiografije ili putopis – roman putovanja, ili čak dnevnička zabeleška. Iako autor još na samom početku, kao u filmu, iznosi sledeće: Sva imena i likovi su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim likovima i imenima je slučajna, ovo je samo roman, i dalje ostaje otvoreno pitanje o kojem žanru je reč. Možemo biti fascinirani i zadivljeni onim što je Valjarević učinio u ovom delu, jer, osim svojim obimom, knjiga nije samo ono što je napisano. U svom površinskom sloju to je priča o jednom putovanju, a zapravo, ako se pogleda malo dublje, otkriva se poenta dela. Ono što pisac ne iskazuje posredstvom reči, ono što se simboličkim jezičkim znacima sugerira, jeste opšta ideja o otkrivanju samog univerzuma. Ono daje jednu novu poetiku, drugačiju koncepciju proznog stvaralaštva.
Komo je roman u kom pripovedanje teče polagano, izvanredno razumljivim stilom. Sadrži trideset poglavlja, zapravo svako poglavlje predstavlja jedan dan (trideset dana autor boravi u Italiji). U fabularnom smislu ne donosi mnogo – fabula je rađena postupkom kadriranja, prati događaje koji se nižu jedan za drugim, poput dnevničkih zabeleški.
Cela priča počinje odlaskom jednog mladog pisca iz Srbije (koji povremeno i nimalo slučajno, piše kratke priče za dnevne novine i vreme ispunjava opijanjem i neradom).
U trenutku kada dobija poziv Rokfeler fondacije da mesec dana provede na jezeru Komo, gde će pisati i raditi na svom novom romanu, glavni junak ne piše ništa. On u ovom trenutku ne bavi se književnošću, ali spremno kreće na put, skrivajući istinu da ne piše i koristi datu priliku za uživanje i odmaranje. Na prvim stranicama, upoznajemo ga kao otvorenog, iskrenog mladića, koji pokušava da sledi svoje instinkte, da ono što ga zaokuplja i opseda zabeleži pisanjem, da slike i reči spoji u tekst, koji će biti kratko sažimanje sopstvenog životnog iskustva u ne tako davnoj prošlosti. Saznajemo u daljem toku romana da on pripada tzv. izgubljenoj generaciji, generaciji koja je odlazila iz Srbije, kako bi pronašla nesto bolje, otkrila nešto drugačije, dobila nešto čega nema. Roman ukazuje na to da je autobiografija sastavni deo autorove romaneskne poetike. Autor je ujedno i glavni junak svoje priče. On aktuelizuje svoj život, a autobiografiju koristi kao čvrstu i sigurnu vezu sa realnošću u kojoj se nalazi. Svojom ispovešću on objedinjuje različite životne tokove i prizore u jednu i jedinstvenu celinu, gradeći tako sopstveni simbolični i slikoviti stil.
Glavni junak (autor) obreo se u sredini koja nije njegova, u mestu tako različitom od Beograda iz koga je stigao. Tu upoznaje i sreće ljude iz različitih krajeva sveta, gospođu Kirskilovu iz Kirgistana, naučnike iz Gane, profesora sociologije iz Šri Lanke, profesora matematike g. Roberta Somermana, šekspirologa gospođu Dženet Rouzmeri itd, mnoge poznate i značajne osobe iz sveta umetnosti i nauke. Susreće i neke ljude iz tih krajeva, konobaricu Aldu, konobara Augusta i njegovu porodicu, sa kojima sklapa prijateljske odnose, pije sa njima, provodi se, uživa u njihovom društvu, omogućuje im nedeljni ručak u Vili (kuriozum je u tome da, iako su živeli u blizini Vile, njima, kao nižoj klasi, nije bilo nikada omogućeno da uđu u Vilu), i tu dolazi do izražaja njegov karakter, zapaža se njegova iskrena, nesebična i dobronamerna strana i želja da ispuni snove svojih prijatelja. Druži se potom s osobljem Vile, gleda prenose utakmica, sluša muziku s tranzistora i seća se vremena pre rata. Odlazi, takođe, u duge melanholične šetnje prirodom, posmatra plavo jezero, zeleni park, planinari, osluškuje poj ptica, beleži opise ptica, vetrovite i hladne dane, vrhove planina, uživa u idiličnim uslovima života. Jedino od čega beži jeste kominikacija s gostima Vile. Sa njima retko razgovara, odgovara kratko, koncizno, beži od njih u prirodu kako bi ostao sam sa svojim mislima, drugim rečima, radi sve osim što piše. Razmišlja o pojedinostima iz svog života, sliku sveta dalje segmentira u svetu misli, uživa u opijanju, neradu, spavanju, i to je uglavnom sve. Krajnje sažeto opisuje se njegova svakodnevica, dodiruju se razne teme, opisuju međuljudski odnosi, beleži njegova nenametljivost. Unese li se s više pažnje u autorovo obraćanje, čitalac će osetiti u sebi neku vrstu besede o sebi, moći će da se saživi sa junakom, jer priča koju priča glavni junak mogla bi biti svačija. Sve to poboljšaće kvalitet i jačinu ovog dela do te mere da stvori duboku vezu s ljudima koji ga čitaju i stvori poverenje da čitalac nastavi da ga sluša do kraja knjige.
Autor smešta svoje junake u prostor vile Serbeloni, u blizini brda Tragedija. Osnovnu i naglašenu ulogu u druženju umetnika i naučnika iz raznih zemalja, igraju inteligencija, talenat i ambicioznost. Priča o njihovim uspesima mnogo je zanimljivija nego što se isprva čini. Glavni junak dopada se svima, kao osoba koja je potpuni kontrast svim stipendistima, pa čak i u momentima kada želi da bude jedan od njih. On svojim postupcima, razmišljanjima i delovanjem odstupa od svih konvencionalnih normi. On u priči sa pojedinim stipendistima i gostima Vile otkriva svoju priču o tome kakvi su Beograd i Srbija (kao zabačena provincija), razmenjuje priče i u njima slušamo o uspehu, otkrivamo okolnosti u kojima se te iste priče razvijaju.
S konobaricom Aldom stvara prisan odnos, komunicira na specifičan način – crtanjem po papiru i lošom upotrebom engleskog i italijanskog jezika, njihovo početno naivno flertovanje vodi ka nečem erotičnom, njihov odnos pun je iskrenih i nabijenih emocija, ali ipak, njihov međusobni odnos pun je neskrivene emotivnosti, koja sa sobom nosi krhkost i ranjivost. Njegovo uživanje u datim okolnostima pojačava se upotrebom alkohola, skupocenih vina i drugih pića.
Valjarević je autor koji slika momente, ulice, ljude, poput slikara hvata trenutke, opisuje ih jednostavno, pitko. Najjači momenat i opis u knjizi jeste susret sa zlatnim orlom. Jer po rečima junaka bio je jedan, veliki, gore, iznad svih nas. Osećao sam se kao žaba. Mogao je sve, šta god je hteo. Nikad nisam bio beznačajniji. Bio sam mali, baš kao i moj život, i sve u meni, sve iluzije u meni, sve što me je činilo. Video ga je u trenutku, posle napornog penjanja na vrh brda, i ceo njegov život dobio je drugo značenje. Bio je to najlepši trenutak njegovog putovanja, kada je, opijen lepotom orla, shvatio da se sve vrednosti života i sveta menjaju, prolaze. Njegov doživljaj orla, opčinjenost njegovom lepotom, snagom i veličinom, učiniće da junak doživi prosvetljenje. Simbolički gledano, orao je bio njegova snaga, simbol društvenog i duhovnog uspenja (orao u svom tradicionalnom simboličkom značenju tumači se kao ptica svetlosti i prosvetljenja, simbol duhovnog obnavljanja, simbol društvenog uspinjanja u nove visine, svojevrsna veza sa nebeskim silama). Iz toga sledi da je njegovo planinarenje brdom bilo svojevrsno hodočašće do mesta gde je spoznao suštinu, vrednosti i lepote života.
Ta kratka veza s orlom imala je izuzetnu moć i ostavila trag u njemu da dalje hodi slobodno i da bez skretanja nastavi svoj put, ujedno budeći u njemu klonulu kreativnost, postižući da mu taj susret bude predznak za buduću priču koju će tek pričati.
U svakoj rečenici, pasusu, stranici krije se divna priča koja poseduje izvanrednu snagu da kod čitalačke publike probudi emociju i da, zajedno s junakom (autorom), ona doživi autentičnu atmosferu, okolnosti i ljude s jezera Komo, da uživa u melanholiji jednog putovanja, modernog hodočašća, i da sluša priču o željama, snovima, mogućnostima i nadanjima jednog mladog pisca s početka XXI veka.
Pročitajte i:
