Dragoljub Perić: Borba za život II
(Vladislava Vojnović, Lovac na grinje, Narodna knjiga – Alfa, Biblioteka α poezija 2007, Beograd, 2007)
Ono što je, pre nekog vremena, rekao Selindžer iz perspektive glavnog junaka romana Lovac u raži – da prave pisce (a valjalo bi dodati i pesnike) možemo prepoznati po tome što, posle susreta s njihovim delom, poželimo i sami da se s njima sretnemo moglo bi postati i aksiološki kriterijum, pri čemu bismo, onda, autore delili na one vredne, i one koji to nisu. Ali, da li bi se to moglo primeniti i na autora, lirski subjekt i glavni lik opet jednog neobičnog lovca – Lovca na grinje, jedne pomalo džender, pomalo autoironijske (a zapravo mnogo više od toga) zbirke poezije? Za početak, sasvim iѕvesno je da – ravnodušni ne možemo ostati!
Idejnu okosnicu, a ujedno i naslov ove zbirke predstavlja lov kao metafora života – tema toliko rabljena da može se reći da je dostigla nivo literarnog toposa. Međutim, ovaj put, oneobičeni su i lov i lovina, pa i sam način lova. Štaviše, obe strane utelovljuje ponekad i sama autorka, „uhvaćena, a ne ulovljena“ u ralje života.
Čitava zbirka doima se kao svojevrsni nastavak autorkine prethodne knjige (Ženske junačke pesme, 2002.), a koncipirana je u sedam lirskih krugova, koje čine neobične poeme o (kao što autorka i sama tvrdi) „privatnom i društvenom životu, o stavovima, afinitetima i opredeljenjima, veštinama i trapavostima, i, najzad, kako je i red, o bolovima lirskog subjekta“ (str. 153). Pesme uglavnom prate izvesnu logičku hronologiju. Na početku, nalaze se pesme poetičkog (implicitnog, ili eksplicitnog) karaktera – ciklus Lovački običaji. Sledeći ciklus poetsku inspiraciju nalazi u dalekim prostorima ne-tako-idealnog-negde-drugde (Lovni turizam). Nakon njih, slede Lovačke priče – pesme izrazito retorične, i ne samo apelativno usmerene, već i prožete snažnom emotivnošću (s obaveznom dozom blage autoironije). Klopke, zamke, čeke dolaze potom, kao metafora važnih lovačkih (tj. životnih) lokusa. Pozicija lovca koji preživljava metamorfozu, postajući, na kraju, lovina problematizovana je u naročito vrednom ciklusu – Uhvaćena, a ne ulovljena divljač, dok dijaloško-polemička nota (kao pokušaj razrešavanja problema odnosa prema roditeljima) poseban značaj dobija u ciklusu Trajno zaštićene zveri. Na kraju, dolazi ciklus Sahrana lovca, koji tematizuje smrt kao prirodni završetak svega, a ujedno i zatvara poslednji krug, do kog vodi kauzalitet prethodnih ciklusa.
Za sve pesme karakterističan je dobar osećaj za meru, te autorka, iako ponekad izgledala i kao lajava, goropadna, džend(e)rljiva ili neprijatno ironična, nikada ne ide do vulgarnosti, prostog ili ciničnog. Banalnosti, pak, ima, ali nikada u njenom načinu promišljanja sveta, već pre u svetu samom, u svemu što na čoveka (i na ženu, dakako) deluje snižavajuće, obezvređujuće, primitivno. Banalnost preti sa svih strana (nju život sam diktira), da, kao Meduza (kako već na to gledaju neki neoanalitičari), okameni nepažljivu žrtvu svakodnevnim konvencionalnostima. Iscrpljuje lovčev životni elan – lovljenjem grinja po uglovima prostorija, ribanjem kamenca sa pločica kupatila, kuvanjem, svakidašnjim (ženskim) rmbačenjem uopšte, da bi, na kraju, princezu pretvorila u – maćehu. Ali, to nije samo autorkina sudbina (iako ona gotovo doslovce svojim životom ponavlja ovu paradigmu), već je dele i sve negdašnje devojke, bile one progonjena nevinašca ili vamp-devojke. Tek,
[…] vremenom, mada zauvek nevešto,
one su sve manje nevine,
sve manje učene,
sve manje brižne (str. 8).
Ne čak ni zle – otrovne samo ako se ozbiljno shvate. No, ono što čini da lirski subjekt i glavni lik ove neobične zbirke, ipak, funkcioniše drugačije jesu slobodna volja i rešenost da se bori do kraja, da se ne posustaje, bez obzira na okolnosti.
Sve sama radim i na najbolji mogući način.
I nikad neću biti gruba, glupa i vulgarna,
nema veze što me drugi takvom vide,
nema veze što me drugi takvom prave (str. 13).
I ne samo da autorkino Ja rešava da ne poklekne, već u zbirci uobličava i svojevrsni program zahvaljujući kome uspeva da istraje. Stoga, čitava zbirka mogla bi se shvatiti i kao osobeni priručnik – za lovce na grinje.* U tom i takvom programu upornost i sistematičnost imaju važno mesto:
Svakih nekoliko godina
stisnem zube, prevazilazim gordost,
trpim uvrede,
sistematična sam kao sa varjačom,
kao sa peglom,
kao u lovu na grinje,
kao sa kožom moje porodice
koja se skuplja na oblim uglovima kade (str. 73).
I tako – radi za druge (i za drugima). Osećaj zasićenosti, koji se jednoga trenutka javi, vodi je do potrebe za samoizolacijom, „zaboravljanjem rodbinskih veza“, dužnosti i obaveza. Stoga, lopatica njene ćerke, kojom je zakopala njen mobilni telefon, u pesmi Molitva za lopaticu postaje simbol za sredstvo otcepljenja, potrebu za samoćom. Ali, telefon, svejedno, zvoni.
Autorka, i pored sve svoje srčanosti, ne uspeva uvek da ostane na visini zadatka koji sama sebi postavlja. Prva razočaranja nailaze kada od neke značajne, „misteriozne smrti“ ne biva ništa. Upravo „zato što se ništa nije desilo“ (Osamdesete, str. 126) na sceni životnog teatra apsurda, nego ostaje „sve priprosto, malograđansko, obično“ (Isto, str. 127). Tada, pričini se neki glas, koji kao da govori: „nikada dosegnuti nećeš / snagu spoznaje o praznini / i lepotu lamenta nad njom’ (str. 73)“. I ma koliko izgledao gorak taj osećaj razočaranosti, i koliko god privlačno izgledala mogućnost da se olakša sebi, ‘pojeftinjavanjem’, odustajanjem od sopstvenih, nekada tako stabilnih kriterijuma, važno je ne popustiti iskušenju. Jer, jedno tolerisanje sebi vodi sledećem, vodi u dalje proizvoljnosti, olako odabiranje (često pogrešnog) cilja, sve dok se stvarnost ne pretvori u sliku košmara:
I strašna relativizacija,
svim umom svojim:
dozvoljenost greške,
smrt strasti,
nemogućnost pogotka,
besmisao dostojanstva.
Čežnja, strah i smrt (str.137-138).
Smrt kao poslednja instanca dovodi autorku do preispitivanja smisla sopstvenog životnog postignuća. I – opet sledi the true story about… „Bila jednom jedna neobična pesnikinja koja je živela sama.“ – mogli bismo (dakako, u narativnom krnjem perfektu) početi priču, u kojoj autorka sama, umalo, nije prešla iz prezenta u perfekat. Priča je kratka – već posle uvoda sledi obrt „Jednom tako, bunovna, krenuvši na tuširanje, okliznula se na sapun i zamalo poginula“. „Pa, i nije neka priča“, prekinuli bi nestrpljivi, rizikujući da ostanu uskraćeni za informaciju šta je bilo potom. I ne bi saznali da, ta ista pesnikinja (u kojoj sigurno prepoznajete, dragu nam autorku, V. V.), u narednim trenucima, doživljava egzistencijalno prosvetljenje, shvativši da je jedino za čim žalila: to što bi umrla bez dece i što nije više pisala. I, naravno, ne ostaje na tome, nego se prihvata popravljanja onog što se još može popraviti… Sledi drugi deo ovog poetskog diptiha: kupatilo prebukirano, bez nade da bi, ikada više, na duže mogla ponovo biti sama (mikroprostor stana sada deli s detetom, ali i s mužem, pastorkom i tetkom, svojom). Ponovo je ščepa svest o sopstvenoj smrtnosti. Ali, sada nema više žaljenja, ni za čim – kao nekim čudom / osetih da čeznem za svim / što će neumitno doći. Žaljenje zamenjuje čudnovata radost i knedla u grlu, kao kad prisustvujete ritualu (Jednom sam upala u krizu, str. 81).
Smrt se tematizuje i u poslednjem lirskom krugu, koji predstavlja ujedno i logičnu završnicu prethodnih ciklusa – Sahrana lovca. Bunt i akciju smenjuje blaga rezignacija, osećaj sopstvenog dekomponovanja, depersonalizovanja:
sve moje krupno i markantno,
izdrmusalo se na površšinu
i, izgustirano, ispalo samo od sebe
Ili je odbačeno.
Ako je šta vredelo,
poklonjeno je nekome.
Sva sam jednoobrazni, sitni prah (str. 145).
Na misli o prolaznosti, osipanju, nestajanju lepote pobuđuje je i prizor uvelog ružinog pupoljka povrh pune kante za smeće (Ka humusu). I onda, autorka se pita:
Da li van tupe inercije
i oštre tvrdoglavosti
Ima mesta za očajavanje nad prolaznošću?
Da li se van bilo kakvog fanatizma
ili racionalne oguglalosti
može postići mir, ako ne čak i sreća,
na putu od čiste ideje […]
na tom putu ka humusu i anđelima? (str. 149)
Materijalno rastače se u materijalnom, duhovna suština odlazi ko zna gde. Isto tako, i navedena eroteza u pretposlednjoj pesmi ove zbirke (kojoj bi, možda adekvatnije pristajalo završno mesto, kao misaonoj sintezi i svojevrsnoj poenti) približava se erotemi, koja indicira (na) negativan odgovor kao tragično poricanje toga da je moguće dostići mir i sreću u životu. Ali, ipak, valja se (štaviše, mora se) boriti!
A, posle ovog kratkog rezimiranja odabranih semantičkih mogućnosti koje neke od ovih pesama poseduju, možemo se načas vratiti pitanju postavljenom na početku. Kako autor ovih redova ima to zadovoljstvo da autorku pominjane zbirke već poznaje, a pošto se radi o jednoj posve neobičnoj osobi koja je u mnogočemu „priča za sebe“, uzbudljiva i (najzad!) drugačija, nemojte ni vi propustiti priliku da je upoznate! Barem posredstvom ovih autopoetskih, autoironijskih i autobiografskih (ali nikada narcisoidno blaženo-samodopadljivih) pesama. Jer, ova poezija pruža i zadovoljstvo intelekta i emotivni angažman. Neki bi se, vođeni prvim, verovatno radije bavili autorkinim metatekstovnim polilogom s Kavafijem i Hristićem, a na temu varvara, ili pak načinom korišćenja filmskih tehnika u pesmama. Drugi, s doživljajem prvenstveno emotivne prirode, verovatno bi se vrteli u krugu večnih tema. I tu bi, verovatno, svašta i pronašli. Ali, na kraju, sve rečeno postaje suvišno jer – najbolje bi bilo da sami otkrijete ovu poeziju, koju zaista vredi otkriti.
* Tekst je objavljen u Braničevu (časopis za književnost i kulturu), 1-2/2008, Požarevac, urednik Biljana Milovanović
Pročitajte i:
1 comment
Svaka cast!
Comments are closed.