Zvonko, moj prvi komšija u zgradi, kaže da je bilo najbolje za srpske nacionalne interese da su srpska vojska i policija na vreme proterali kosmetske Albance sa srpske zemlje, zatvorili granicu i tako napravili etnički čisto područje. Kaže još da su ovi bili brži i pametniji od nas jer su ostvarili većinu svojih interesa.
Bili su brži od nas, ali u čemu? Pamet je stvar o kojoj će tek biti reči… Šta da radim sa mojim komšijom i drugarom Zvonkom? Koliko je on pametan kada izjavljuje tako nešto?
U kojoj meri jedan običan, srpski mladić, sa srednjim ili visokim obrazovanjem (mislim da nema razlike u informisanosti visoko ili srednje obrazovanog čoveka, već je bitna zainteresovanost za svet koji nas okružuje) može da bude informisan? U eri Interneta čovek može da se informiše do mile volje! Samo klikće mišem, otvori širom oči i upija slike i reči. Da li je to dovoljno da bi se shvatila patnja? Zašto patnja, pitate se. Evo zašto…
Da li možete da zamislite kako se oseća uplašena (srpska, albanska, japanska…) majka u zbegu, okružena svojom nejakom, slinavom i uplakanom dečurlijom, koja se uporno drže za njenu suknju ne odvajajući se od nje ni pedalj! Ostavljajući prijatnost svog doma koji čuva sve one uspomene koje sabrane u mislima čine život, ta žena odlazi u nepoznato sa svojom decom, u strano, u neizvesno, noseći sa sobom samo ono najneophodnije, dovoljno za nekoliko dana u zbegu koji može potrajati i više meseci. Dok se izbeglička kolona, prepuna istih takvih žena i dece, poput uplašene marve bojažljivo i unezverenih pogleda kreće prašnjavim putem, nadleću ih ratni avioni i helikopteri plašeći ih sporadičnim pucnjima i psovkama! To bi bila prva slika koju treba zamisliti.
Da li sada možete zamisliti ljudske leševe (albanske, srpske, islandske, kenijske…) pobacane po kućnom pragu, pravljenom i osmišljenom da preko njega ljudska noge koračaju unoseći u kuću zdravu pamet koja treba da zdravi dom i ognjište domaćinovo? Da li možete zamisliti krvave zidove, prosuta creva po tepihu, pokidane udove i iskopane oči razbacane po dnevnoj i dečijoj sobi? Mislite da sam preterao? To je druga slika.
Možete li sada zamisliti muža (Srbina, Albanca, Amerikanca…) one žene i oca njene dece, kako zarastao u višemesečnu bradurinu, sa puškomitraljezom u rukama obnevideo trči po svakojakim gudurama i utrinama, razmišljajući o svojoj ženi i deci koju je morao ostaviti, da bi ubijao, možda i klao, a možda i silovao ako bude bilo potrebe? Zašto bi klao i silovao? Valjda zato da ne bi njega klali i silovali. To bi bila treća slika.
Možete li zamisliti starog kosca (Albanca, Srbina, Argentinca, Turkmenistanca…) sa šeširom od slame navučenog preko glave, u košulji svoj mokroj od znoja, kako kosi divlje rastinje oko svojih plodnih voćaka? On staje za trenutak ne bi li predahnuo, popio malo vode iz čuture i obrisao znojem orošeno lice maramicom koja miriše na slatkasti miris praška za rublje koji ga podseća na čistu postelju u koju svako veče leže očekujući da ga okrepi ženin topli zagrljaj. Međutim, podižući pogled sa otkosa on čuje pucnje i eksplozije u daljini. Zatim nazire pogledom taman dim kako se izdiže ka mutnom nebu iz pravca svoje kuće. Kroz glavu mu poput munje prolazi vrisak njegove žene koju bajonet probija po sred grudi koje je nebrojeno puta milovao svojim hrapavim, seljačkim rukama…
Sada pokušajte da zamislite sebe na mestu te majke, tog oca, te dece, tog starog kosca i njegove probodene žene…
Koliko uopšte možete da zamislite takvih i sličnih slika? Ako možete da zamislite još mnoštvo sličnih situacija onda verovatno shvatate koliko je izjava mog drugara nepromišljena. Siguran sam da i on može da zamisli slične situacije, možda i još življe nego što sam to uradio ja. Da li je nacionalni interes jedne nacije njena dobrobit po cenu patnje ljudi koji pripadaju drugoj naciji? Ne smemo zaboraviti da se o nacionalnim interesima uglavnom raspravlja iz ugodnih kućnih fotelja, u kafanama u prijatnom društvu, uz pivo i tekilu, u atmosferama i na mestima gde ima malo ili nema ni malo mesta za razmišljanje niti o tuđoj, niti o sopstvenoj patnji.
Kada je kazao svoje mišljenje Zvonko nije razmišljao o posledicama proterivanja i progona. Nije razmišljao ni o dečijim, ni o majčinskim, ni o očinskim niti o bilo čijim suzama. Zapravo, on nije niočem ramišljao. Tako je valjda lakše prenebeći moralnu odgovornost i etičke principe humanosti. Da bi se učinio zločin ne treba mnogo razmišljati, treba samo delovati, verbalno ili ne, potpuno je svejedno.
I na kraju, moram da kažem da ipak čvrsto verujem da je moj komšija i drugar Zvonko pametan momak i dobar čovek. Jer, zar nismo svi mi upravo takvi, mnogo pametni, dobri i izuzetno osećajni ljudi, koji nikada ne bismo nikome ništa nažao učinili…
Vladimir Bulatović – Buči, rođen u Beogradu 1979 godine.
Objavio knjigu priča Izmišljeno ali istinito (2010) Uređuje rubriku Rezultati i književno – satirični blog BUČIJEVA RADIONICA http://buchijevaradionica.blogspot.com/
Pročitajte i:
