Milan Balinda: Globalni rat vodi se ispod radara

Filed under: kolumne,Milan Balinda,region |

terorizamU svakom trenutku, svakog dana, pa i sada dok ovo čitate, u nekom kutku zemljine kugle, grupa američkih komandosa izvodi svoju tajnu i mnogo puta smrtonosnu misiju. U proseku 70 akcija dnevno, svakoga dana tokom godine. Zvuči kao jedna od teorija konspiracija? Nažalost, ili na sreću, zavisi iz kog se ugla gleda, ove podatke izneli su sami američki zvaničnici. Već duže vreme vodi se pritajeni globalni rat protiv terorizma. Tajnost je prestala da bude potpuna od trenutka kad su američki specijalci zabili metak prvo u grudi a potom u glavu ozloglašenom vođi Al Kaide, Osami bin Ladenu. Takozvana crna-operacija koja je sprovedena u najvećoj tajnosti našla se pod reflektorima javnosti čitavog sveta. Mada je svima bilo poznato da američke snage za specijalne operacije operišu u Afganistanu i Iraku, ovo se dogodilo u Pakistanu. Slutilo se, sa razlogom, da američki i britanski komandosi izvode operacije i u Jemenu i Somaliji, ali nije bilo opšte poznato da su specijalci raspoređeni u 75 zemalja sveta. Po tvrđenju portparola Američkih snaga specijalnih operacija pukovnika Tima Naja, komandosi će se u jednom ili drugom trenutku nalaziti u 120 zemalja sveta.

A po nekim nezavisnim istraživanjima novinara, tokom 2010. godine najelitnije američke trupe izvršile se zajedničke vežbe sa lokalnim specijalcima u Belizeu, Brazilu, Bugarskoj, Burkini Faso, Indoneziji, Maliju, Nemačkoj, Norveškoj, Panami i Poljskoj. Tokom 2011. godine slične vežbe odigrale su se u Dominikanskoj Republici, Jordanu, Južnoj Koreji, Rumuniji, Senegalu i Tajlandu. Oba ova spiska nisu kompletna, ali su ovo za sada potvrđene zemlje. Pukovnik Naj očekivao da će se slične operacije do kraja 2012. godine odigrati u 120 zemalja sveta. Sve će one biti klasifikovane kao vežbe obuke. Pukovnik je podvukao da mnogo zemlje, iz svojih internih razloga, ne žele da se pojave na spisku „zemalja domaćina“ Američkih snaga za specijalne operacije.

Američka komanda za specijalne operacije (SOKOM) ustanovljena je 1987. godine, mada je u suštini nastala još 1980. sa ciljem da se oslobode američki taoci u Iranu, a pri toj neuspeloj operaciji osam komandosa je izgubilo živote. SOKOM sačinjavaju profesionalni vojnici iz svih grana američkih vojnih snaga: Zelene beretke i Rendžeri iz kopnene vojske, potom, mornaričke FOKE, Vazdušni komandosi avijacije, timovi za specijalne operacije Marinaca, uz dodatak specijalizovanih helikoptera, timova s plovilima, specijalce za medicinsku pomoć, osoblje za civilna pitanja, kontrolore vazdušnog prostora, kao i specijalne meteorologe… SOKOM je zadužen za najteže i tajne operacije koje uključuju: ubistva, kontraterorističke napade, nadgledanja nad udaljenim krajevima, analizu špijunskih informacija, obuku stranih trupa i masovno uništenje neprijateljskog oružja.

Jedno odeljenje, pod-komanda, SOKOMA ima primarni zadatak da prati i ubija osumnjičene teroriste. To „odeljenje“ odgovara direktno predsedniku Sjedinjenih Država i deluje samo sa njegovim autoritetom. Lista terorista koje prate sa namerom da ih likvidiraju sadrži i nekoliko desetina američkih državljana, a ta činjenica može da provocira probleme u javnosti i medijima. To odeljenje naziva se i „kontrateroristička mašina za ubistvo“ i operiše na ekstra-legalnom polju u takozvanim operacijama „ubi/uhvati“, gde je „ubi“ na prvom mestu u nazivu. Takve operacije uglavnom izvode komandosi Mornaričkih Foka (Navy SEAL) i Delta snage kopnene vojske (Army Delta Force), kao i uz upotrebu bezpilotnih letelica, dronova. U napadima iz dronova učestvuje i CIA, naročito u zemljama kao Jemen, Pakistan i Somalija. Uz to operišu i lanac tajnih zatvora, jedno dvadesetak u Afganistanu, gde ispituju teroriste od kojih očekuju da poseduju važna obaveštenja.

SOKOM je početkom devedesetih imao 37.000 pripadnika a danas skoro 60.000. Od njih je jedna trećina stalnih pripadnika SOKOM-a a ostatak učestvuje u operacijama po zadatku. Budžet im iznosi između 6,3 i 9,8 milijardi dolara godišnje. Ne toliko dobro čuvana tajna je da takozvane „crne trupe specijalnih operacija“, kao FOKE i Delta snage, izvode ubi/uhvati operacije u Afganistanu, Iraku, Pakistanu i Jemenu, dok „bele snage“, kao Zelene beretke i Rendžeri, podučavaju lokalne snage kao deo globalnog rata protiv terorizma, pre svega Al Kaide. Ono što nije bilo poznato, ali sada je polako isplivalo na površinu, je da se operacije kao ona što je bila ona da se ubije/uhvati Bin Laden, izvode svakodnevno. Na desetine dnevno. I kada se dogodi neka eksplozija za koju niko nije siguran kako se dogodila, najverovatnije se radi o napadu sa bezpilotne letilice.

Inspiracija za kreiranje prvog naoružanog drona bila je namera da se gađa Osama bin Laden. Bila je to 1998. i tadašnji američki predsednik Bil Klinton, odnosno njegova administracija, odustala je od pokušaja da ubije Bin Ladena raketom nakon što je 300 nevinih ljudi izgubilo živote zbog aljkave preciznosti i slabih špijunskih dojava. Prvo su pokušali da montiraju jednu anti-tenkovsku raketu da Predatora, bezpilotne izviđačke letilice, ali nije im išlo baš najbolje. Ipak, prvo poznato ubistvo raketom ispaljenom sa jednog drona dogodilo se novembra meseca 2001. godine. Gađan je u Afganistanu Mohamed Atef, jedan od glavnih vojnih vođa Al kaide.

Dronovi nisu perfektna oružana platforma jer, pre svega, imaju tendenciju da se ponekad survaju. Jedan od njih je pre dve godine pao u Iranu. Ne znaju detalji tog udesa, ali po izgledu letilice, koja nije bila uništena, čini se da ili su je „kidnapovali“ Iranci, ili je sama sletela zbog neke elektronske greške. Sve u svemu, do sada su Amerikanci izgubili nekih 50 bezpilotnih letilica. Blizu 100 dronova, svako po oko 100 miliona dolara, imali su po neku grešku ili havariju. Penzionisani američki general-pukovnik Dejvid Deptula, bivši zamenik šefa obaveštajnog sektora američkih vazdušnih snaga, primetio je, uz dosta smisla za humor, nedostatke dronova: „Izložiš ih okruženju sa dosta opasnosti i oni počinju da padaju sa neba kao kiša“.

Većina vojnih dronova nisu naoružani. Koriste se u obaveštajne svrhe. O bezpilotnim letilicama koje koristi CIA ne postoje pouzdani podaci. Osim pilota ovih letilica, a piloti se nalaze na zemlji, da bi se jedan Predator održavao u vazduhu potrebno je 168 ljudi svih stručnih profile. Predatorov rođak, nešto veći Raper, zahteva posadu od 180 osoba. Za poređenje, jedan borbeni avion kao što je F-16 opslužuju 100 ljudi. U poslednje dve godine obučeno je više pilota dronova nego pilota borbenih aviona. Mada su dronovi jeftiniji od mlaznih lovaca, zahvaljujući njihovim slabostima ta razlika u ceni koštanja vremenom bledi.

Koliko je poznato u poslednjih deset godina bilo je oko 300 napada dronovima van ratnih zona Iraka, Afganistana i Libije. Od tog broja oko 95 odsto dogodilo se u Pakistanu, a ostatak u Jemenu i Somaliji. Procenjuje se da je sa dronova ubijeno 2.000 osumnjičenih terorista, ali i nepoznati broj civila. U sivu legalnu zonu spada i odluka američke administracije da u Jemenu ubiju američko-jemenskog građana, muslimanskog propovednika Anvara al-Avlakija, jer Ministarstvo pravde odbija da obelodani dopis koji, navodno, odobrava administraciji da ga gađaju sa drona. Iako se 85 odsto napada sa bezpilotnih letilica dogodilo u vreme Obamine administracije, pravni aspekt njihovih korišćenja još je nepoznanica za američke građanine.

Pentagon u ovom trenutku ima 7.500 bespilotnih letilica i dronovi su obezbedili svoju budućnost u vojnim arsenalima oružja. U sledećih deset godina Pentagon očekuje da će se broj dronova, koji će moći i da špijuniraju i napadnu, učetvorostručiti. Mali dronovi, one koje vojnici nose u rancima na leđima, već se koriste na bojnim poljima, a uskoro se očekuje da će dronovi lebdeti nad trupama i obaveštavati ih „šta ih vreba iza brda“. Tehnologija je osvojena i budućnost ovog oružja samo zavisi od ljudskih odluka. Naravno, dronove imaju i druge zemlje a bivši predsednik Irana Mahmud Ahmadinedžad je prilikom inaguracije iranskog drona deklarisao namenu Teherana: „Njegova glavna poruka je mir i prijateljstvo“. Tehnologija za izgradnju i upotrebu dronova više nije nepremostiva prepreka za mnoge svetske nacije, ali idiotske izjave njihovih lidera biće pre svega volonterske.

Globalni rat protiv terorizma započeo je početkom ovog veka i potrajaće. Mnoge operacije sa obe zaraćene strane ostaće tajna makar neko vreme. Zapad cilja na teroriste i ponekad, mnogo više puta nego što bi se očekivalo, pogađa civile. Teroristi ciljaju na civile pa tu i tamo ubiju i po nekog vojnika. Cilj Amerike i njenih saveznika je da ubiju što veći broj terorista i do sada u tome imaju solidan uspeh. Cilj muslimanskih terorista je da slomiju volju zapadnih društava i tako dobiju rat. Nadaju se da oteraju hrišćansko, pre svega, prisustvo u muslimanskim državama. Niko još ne može potvrditi da su fundamentalni muslimani shvatili da se Zapad ne lomi tako lako. Cilj Zapada je oduvek bio da vladaju svetom i, u poslednjih 100 godina, da kontrolišu izvore i puteve nafte. To je u krvi zapadnih civilizacija, a da li je to moralno ili nemoralno sasvim je drugo pitanje.

Vašington s vremena na vreme objašnjava da rat protiv terorizma nije rat protiv muslimana. Običan američki građanin, onaj ne baš politički obrazovan, tu poruku shvata na svoj način: „Pričaj ti šta hoćeš i moraš, ali svi znamo da je ovo rat protiv muslimana“. Globalni rat će potrajati ukoliko teroristi ne uspeju da izvrše neku vrstu nuklearnog napada na teritoriji Sjedinjenih Država ili Evrope. Ukoliko u tome uspeju, a čini se da imaju takve želje, ovaj najnoviji svetski rat završiće se brže. Mnogo brže. Možda za nekoliko nedelja. Koliko god je vremena potrebno Americi i njenim saveznicima da, donekle selektivno, lansiraju nuklearne bombe. Neće da ciljaju na sve što se kreće, jer nafta ipak mora da ostane netaknuta. Biće potrebna za neki kasniji, sledeći rat.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*