Stigla sam pred ulazna vrata stana i pozvonila. Ništa. Pokucala sam malo glasnije.
„ Gospodine Pavloviću?“
Ništa. Proverila sam hodnik, za slučaj da je neki radoznali komšija provirio napolje u nadi da će naći dobar trač. Nije bilo nikoga. Nešto nije u redu, ne kao da sam očekivala komšije, nego sam jednostavno mogla da osetim da se nešto dešava. Uvukla sam ruku što sam više mogla u rukav (moram da počnem da nosim rukavice) i pritisnula kvaku. Otključano je. U stanu su sva svetla bila pogašena. Možda spava? Moj unutrašnji radar mi, međutim, nije to govorio. Zatvorila sam vrata iza sebe i pronašla prekidač za svetlo. Tek sada sam oštro ispustila dah, koji je bio u meni sve ovo vreme. Gospodin Pavlović je ležao na podu. Mrtav. Kako bih bila sigurna prišla sam mu i izmerila mu puls. Nije ga bilo. Još jedan srčani udar, pretpostavljam. Sada već moram da zovem policiju.
Oni su začuđujuće brzo stigli predvođeni inspektorom Babaćem. Čekala sam ih ispred stana kako bih se pobrinula da prvo mene puste da istražim slučaj.
„Marina“, klimnuo mi je Vuk.
„Slušajte, insektore, pronašla sam ga ovakvog. Ovo je moj slučaj. Čovek me je pozvao da ostražim ubistvo njegovog rođenog brata. Dugujem mu toliko da istražim i njegovo“, rekla sam u jednom dahu.
Policajci i forenzičari sa kojima je došao su se ukočili u mestu. Posmatrali su me kao neku vrlo hrabru bubu. Rešila sam da ih ignorišem. Vuk me je uhvatio za mišicu, blago, i odvukao sa strane. Lice mu je bilo smrknuto. Ipak, dao je naređenje svojima da sačekaju.
„ Pustiću te pod jednim uslovom.“
Evo ga. To je to. Pokazuje se u pravom svetlu. Znala sam da ne treba da mu verujem.
„Da obaviš jebeno dobar posao“, stegnutost na licu mu je popustila.
Odahnula sam i klimnula.
„Moj tim može da ti pomogne. Svi ćemo da uđemo unutra, a ti radi svoje. Posle ćeš da mi objasniš zašto si ušla u stan.“
„Naravno. Hvala“, htela sam da dodam i ‘Vuče’, ali sam se ugrizla za jezik. Ne želim da mu narušim autoritet pred drugim policajcima. Tek tada mi je pustio ruku i shvatila sam da me je sve vreme nežno držao. Okrenuo se ka svom timu.
„Pa, hajde. Ulazite. Šta čekate?“
Čulo se mrmljanje ‘da, gospodine’, ‘jasno, gospodine’, dok su policajci i forenzičari ulazili u stan. U stanu nije bilo puno dokaza. Čovek je sedeo, pio čaj i ćaskao sa nekim. Što znači da ga je taj neko ubio. Što znači da nije poremećeni manijak već neko koga je preminuli poznavao. Neko iz porodice, možda. Hodala sam po stanu i pokušala da rekonstruišem događaje koji su prethodili smrti. Gospodin Pavlović je verovatno sedeo u sofi, kako je onda završio pet metara dalje?
„Mora da je pošao do kuhinje ili tako nešto“, reče Babać.
Čučnula sam pored tela. Forenzičari su mi dali higijenske rukavice kako ne bih inkriminisala dokaze. Gospodin Pavlović je ležao na stomaku, jedna ruka mu je bila položena pored tela, ali je druga bile njime priklještena. Pažljivo sam ga okrenula na leđa, dobivši pre toga dozvolu od glavnog forenzičara. Mlada stažistkinja je stajala sa strane i istraživački posmatrala zapisujući nešto u svoju svesku. U, sada slobodnoj, desnoj ruci bila je tacna, istog dezena kao ona koju je meni doneo zajedno sa čajem. Sada mi je žao što nisam popila taj glupavi čaj. Gospodin Pavlović mi se činio kao dobar čovek.
„Gde je šolja?“, upitao je Vuk.
„Ubica je odneo. Neće valjda ostaviti jedan od dokaza koji sadrži upotrebljen otrov. Kad smo već kod otrova, inspektore, zamolila bih vas da mi date odobrenje za autopsiju Milana Pavlovića. Tu će biti naš otrov“, podigla sam se na noge i počela da šetam oko tela razgledajući svaki detalj. Ništa ne sme da mi promakne.
„Pametno. Slažem se. Javiću vam rezultate čim mi budu dostavljeni. Da se vratimo na šolju. Zar ne bi bila polomljena? Možda je ostao koji deo, odleteo pod nameštaj. I gde je druga šolja?“, Babać me je pratio po sobi ulivajući mi nervozu. Zaustavila sam se i opet čučnula pored tela. Znala sam da on to neće učiniti.
„Ne. Pala je na tepih. Što se tiče one našeg gosta, i nju je odneo.“
Ustala sam i počela da skidam rukavice. Na telu nema ničega vidljivog golim okom. Ako i bude ičega, mada sumnjam, otkriće se prilikom autopsije i detaljnijeg pregleda.
„Da li imate nekakvu ideju u vezi psihološkog profila ubice?“, upitao me je Vuk i sam skidajući rukavice.
„Sigurno je u dobrim odnosima sa ubijenim. Trudio se da vodi računa o onome što ostavlja iza sebe. Ipak, smatram da pre braće Pavlović nije počinio ubistvo.“
„Ostavio je tacnu“, ubacio se jedan od policajaca, dobar dečko. Milanović, čini mi se.
„To je tačno, ali znao je da na tacni nema dokaza. Nije želeo da rizikuje sa pomeranjem tela. Pametan je. Pronicljiv. Svaki korak ove operacije je vešto osmišljen. Ubio je mlađeg gospodina Pavlovića zbog novca, starijeg zato što se predomislio. Zato što je pozvao mene“, polako je počela krivica da mi se kuva u stomaku. Morala sam da je suzbijem. Nemam vremena za to. Vuk mi je prišao i ispod glasa pokušao da me smiri.
„Hej, slušaj, nemoj da mi počneš sa grižom savesti. Nisi ga ti ubila. U redu?“
„Jasno mi je to“, odmakla sam se od njega. Znam da je hteo samo da pomogne, ali sam se osetila zarobljeno. Svesna sam i da tek sledi ispitivanje.
„Inspekore, ništa više nećemo naći ovde. Neka forenzičari obave svoj posao sa otiscima. Mada čisto sumnjam da će bilo šta pronaći.“
„Možete da izađete, detektivko, ali sačejkajte u kolima. Pratite nas do stanice, moram da obavim rutinsko ispitivanje.“
Klimnula sam glavom i otišla na svež vazduh. Neko bi pomislio da je možda čudno što Vuk i ja persiramo jedno drugom, ali to smo uvek radili na mestu zločina, iako je čitava stanica znala da smo zajedno. Pogotovo ako se radilo o ubistvu. Više iz nekog poštovanja prema preminulom nego iz pokušaja da skrivamo vezu. Kao što sam rekla, ja sam učestvovala u istraživanju samo jednog slučaja, ali ponekad bi me Vuk pozvao na neko zanimljivije ubistvo. Nije da smatram da je sam čin ubistva zanimljiv, ali su neke ideje jednostavno bolje od drugih. Dok sam ih čekala, zapalila sam cigaretu. Ovaj slučaj me je više pogodio nego što sebi inače dozvoljavam. Sada mi se stvorio grumen griže savesti u grlu, imala sam neku ideju da će ga dim oterati. Nije uspelo, ali se jesam malo smirila. Pogledala sam u vis, već se smračilo, ali na nebu nije bilo ni jedne zvezde. Oblaci su previše gusti. A onda sam videla jednu, koja je počela da pada. Ne, nije to zvezda. Prva pahulja snega se lagano spuštala i pala pravo ospred mene. Uskoro su i druge krenule da je prate. Prvi sneg. Duboko sam udahnula i osetila još jedan miris prirode koji volim. Miris zime.
Roman Ko ubija taj i krade autorke Marije Mrvošević objavio je PRESING, 2013.
Link putem koga se knjiga može naručiti:
http://konkursiregiona.net/objavljena-knjiga-marije-mrvosevic-ko-ubija-taj-i-krade/
Pročitajte i:
