Volim kraj oktobra u Beogradu. Baš ovu poslednju nedelju. Oduvek sam je volela. Ili bolje da nastavim u množini. Oduvek smo je voleli. Mi. Bila je ona za nas oduvek posebna svetkovina. Praznik. Odvajkada. Otkad postojimo Mi. Praznik naše zajedničke, neprevaziđenje ljubavi – knjige.
Nekada, onih prvih Naših godina, onih, sada već dalekih, onih tužnih, bolnih i tamnih, onih jezivih devedesetih, skupljali smo i slagali izlizane novčanice, šćućureni u mračnim i vlažnim studentskim sobicama. Naš sajamski fond. Majušan, ali u našim očima krilat. Magičan. Onaj što nas nosi u druge, lepše, drugačije svetove. Krili smo ga od sebe i sopstvene gladi, krali od sopstvenih potreba, ne bi li na sajmu sebi prištili neku od sanjanih knjiga. Unapred, posle podrobne analize, ponekad i žučne rasprave, odlučili bismo koju ćemo knjigu kupiti. Morali smo tako. Ruke su nam bile stisnute, poluprazne, a sa sajma su mahali novi neodsanjani likovi željni poznanstva, šarenoliki predeli, nova široka prostranstva. Toliko svežiji od mračnih i vlažnih studentskih sobica i njihovog plesnivog mirisa. Toliko svetliji od Beograda koji je tonuo u sve dublji mrak. I gledali smo u te svetove velikim, gladnim očima. I maštali. Maštali kako ćemo jednoga dana imati sve knjige koje poželimo. Svoju biblioteku. I dve udobne fotelje u njoj. I nije nam bilo hladno. I nismo bili gladni. I nije zvuk sirena bio hladan i razoran. I nismo bili uplašeni.
I čuda su počela da se događaju. Nebo nad Beogradom je ponovo postalo plavo i vedro. I sirene su zanemele. Nadam se zauvek. I naš sajamski fond je počeo da raste. Malo po malo. I nisu novčanice više bile tako izlizane. Samo su oči ostale gladne. Gladne daljina. Svetova. Sudbina. Života. Gladne knjiga.
A onda se u godinama u kojima smo Mi rasli, baš za vreme Oktobarske svetkovine, rodila još jedna svetkovina, mala, kmezava. Slinava pomalo. Naša lična. Sa pretnjom da će zaseniti sjaj one prve.
– Kako ćemo uskladiti Sajam i detetov rođendan?
No, rešenje je došlo samo od sebe. Na smenu smo odlazili. Jedno pre, drugo posle rođendana. Sad svako sa svojim fondom. I prepričavali smo jedno drugome šta smo sve videli. I planirali šta bi još trebalo kupiti. Naš must have!
A sajam je rastao. Postajao bolji. Lepši. Sadržajni. Organizovaniji. Bogatiji.
I naša lična biblioteka sa njim. Nedostaju nam samo one dve fotelje. I veća prostorija. Ali, otom-potom! To ćemo kad odemo u penziju… Možda se do tad obogatimo i kupimo kuću… ili se otarasimo dece, pa dobijemo na prostoru u stanu… Nešto se mora desiti, jer gde ćemo knjige sa narednih sajmova?
A ovaj, ovogodišnji je pod sloganom „Knjige spajaju ljude!“, zar ne? I bude razum. Šire vidike. Otvaraju i spajaju svetove. I iznad svega daju nadu, majušnu, ali krilatu. Nadu, da nije bezumlje ono što preovlađuje. Nije i ne može biti sve dok se tiskaju redovi posetilaca Oktobarske svetkovine u Beogradu koji je ovih dana prestonica svetova i domaćin kultura.
O autorki:Nataša Ristić, rođena je 26. 7. 1975. u Loznici. Završila je grupu za srpski jezik i književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Radi kao profesor srpskog jezika u Beogradu. Piše prozu – kratke priče, pripovetke, romane.
Pročitajte i:
3 comments
Sve je istina sto si napisala.. Samo napred sa Bibliotekom…
Veoma intimno i lijepo!
savrseno!
Comments are closed.